Нови пројекат "Света речи" 

Психолошкиња, Смиља Синђелић, о родним предрасудама и оснаживању девојака да препознају различике међу половима.
Пројекат „Снажно да животу! Оснажене девојке у борби против родних стереотипа“, реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Фондације Реконструкција Женски фонд, са девојкама средњих школа из Велике Плане, Смедеревске Паланке, Крагујевца, Кучева, Алексинца и Великог Градишта. Тренинг је одржан 24. новембра у Великој Плани. Психолошкиња, Смиља Синђелић, тренерица на пројекту, приближила је девојкама, чланицама школских тима, основне појмове феминизма, помогла им да схвате суштину материје која им је била позната, али недовољно инспиративна да се раније на овај начин позабаве њоме.

- Ову едукацију сви стварно треба да прођу, у том смислу је добро што је још једна генерација младих у прилици да заврши обуку за оснаживање девојака. Пројекат „Снажно ДА животу! Оснажене девојке против родних стереотипа“ нуди девојкама сазнања која ће им бити корисна за цео живот. Мој утисак је, сваки пут кад дође нова група, да оне нису родно освешћене и да мало тога знају о родно заснованим разликама, заправо, потребно је само мало подстицаја и мало појмовног разјашњења кроз неколико примера да све одједном пукне пред њиховим очима, и да се код њих покрене процес унутрашњег сређивања наслеђеног искуство, да оне препознају о чему се ту ради. Можда би то са мушкарцима, ако би се радило заједно са њима, ишло мало теже. Код девојака иде једноставно лако и већ после неколико радионица то више нису иста деца с почетка рада са њима – коментарише Смиља Синђелић,тренерица на пројекту, рад са новом групом девојка, задовољна интересовањем и жељом учесница да стекну нова знања и оснаже себе за нова животна искуства.
- Оно што је можда најбитнији моменат у тренингу јесте тренутак када почињу да износе личне примере. То је врхунац нашег заједничког рада, када нешто повежемо са сопственим искуством више никада нећемо заборавити, то нешто што смо чуле и прошле заједно дубоко нас је дотакло и остало у свести као податак који ћемо употребити када нам буде потребно. Кад учеснице пројекта слушају нечију причу, завлада потпуни тајац у групи – каже професорка психологије у Гимназији Велика Плана.
- Школа је најмањи извор овог облика сазнања, што је мени веома жао – преноси своје утиске са семинара, професорка Синђелић упоређујући прилике младих да изван школског градива науче више о појмовима и појавама које их прате кроз цео живот, наспрам онога што уче на оваквим едукацијама..
- Настава је претрпана неким садржајима који нису у функцији социјалног развоја адолесцената. Мислим да би неко растерећивање програма требало да уследи да би се увело нешто што је у већој мери везано за живот. Лако ће они током школовања покупити неопходна специфична сазнања. Ми током целог живота учимо, највише посматрајући односе у друштву и око нас и најчешће то није свесно и мотивисано учење. Накнадно, када се нађемо у одређеној ситуацији, или када нам се на један систематизован начин о томе прича, некако се повежемо са тим искуством. Као свесна људска бића нисмо табуле разе, пуни смо искустава, само што она нису стављена у функцију и нису потхрањена на место где имају извршну функцију и где могу да се употребе. Зато је потребна ова врста сређивања и то јесу едукације које су преко потребне да оно што имамо најзад и употребимо у смислу уређивања друштва у складу са потребама, између осталог и са родно осетљивим потребама – коментарише професорка Синђелић значају пројекта за оснаживање девојака и савладавање предрасуда.
- Дрвојке би са ових редионица требало да изађу са одређеним сазнањима и вештинама, као што је препознавање родно заснованог насиља; да уоче родну матрицу у свему што раде, не зато што би требале да ово познавање материје доказују мушкарцима у свакој прилици, него зато да би друштво било хуманизовано, да би сваки појединац, без обзира на пол, род и неку другу особину дао највише, свој пуни максимум. Било која врста контролисане акције која није у складу са потребама појединца или заједнице, заправо се освети друштву зато што друштво за такву особу треба нешто да субвенционише. Све иде на штету друштва и зато многа развијена друштва управо највише средстава улажу у едукације. Ми се већ дуго налазимо у улози тог појединца који треба да објасни да је све ово што радимо са младима за младе корисно њима и друштву у целини – рекла је овим поводом едукаторка и додала да су извесне промене видљиве у друштву.
- Стварно су хуманији односи између полова, и сами мушкарци препознају да је њихова улога у родитељству изузетно важна, такође да су жене као пословни партнери изузетно добре. Наравно, говоримо на личном плану, нису све, нити су сви мушкарци добри и успешни. Тај лични допринос требало би да прерасте у систематски, а ми већ сада на овај или онај начин имамо појединце и органиозације које су освешћеније од других делова друштва, самим тим оне дају свој допринос како год се на то гледало. Преливају се нека добра искуства и на нас, на нашу заједницу. Ја управо усмеравам пажњу младих на препознавање механизама – каже писхолошкиња изражавајући наду да ће свака нова едукована генерација довести до нових значајних промена у превазилажењу родних стереотипа у друштву пуном предрасуда.
- Да ли је могуће да се значајније промене десе, зависи од свих нас. Кад ми причамо на овим радионицама како неке жене остају без наследства зато што је такав обичај укорењен у нашој традицији, јасно је шта хоћемо да кажемо и на шта желимо да скренемо пажњу читавом друштву. Кад се запитамо зашто је то тако и кад имамо одговор на питање зашто се нешто тако ради, онда је могуће одговорити како доћи до промена, до хуманизације друштва, до уједначавања права. У том случају је лак одговор на питање како, када и зашто то треба да урадимо. То је исто као у психотерапији, кад пацијент свом терапеуту каже „ја знам то што ви причате, али не знам како да урадим“. Ако довољно добро разумемо механизам зашто то треба да урадимо, ми као заједница и било ко као појединац, можемо да нађемо начин и чудићемо се колико има могућности и прилика да очекивану промену спроведемо.
На питање како мушкарци схватају потребу жена да се изборе за своје место у друштву, да ли их због таквих ставова и потребе да се изједначе са њима сматрају феминисткињама које су преоптерећене својом борбом за равноправност, Смиља каже да се управо због тога реализују овакве радионице где се девојке едукују на време да спознају своје место у породици и друштву.
- Помало ми мушкарци недостају у оваквим групама, зато што они у почетку реагују побуњенички са питањима: „где смо ово дошли“, „шта се овде дешава“. Како време пролази они и те како разумеју о чему се ради, почињу да разумеју, што је најзанимљивије, ни они у овој материји не пролазе баш најбоље. Иако изгледа да све иде њима у корист, чињеница је да су дистанцирани од деце, да су под притиском да буду економски лавови да би интересовали девојке, да морају више да се труде, да буду галантни и слично. Они увиђају да ова разлика није добра ни за њих, јер ниједна дискриминација не даје добре резултате. Само се чини да је добро и повољније за њих. Када су изван система, онда је то мало теже. Гледају нас као неке феминисткиње или неке побуњенице, сматрају да је ово што радимо улудо трошење енергије и времена, отуда та нека врста потребе за променама. Проблем је ако заиста дође до нарушавања права где одлучују судови, када се жена под притиском патријархата пита да ли да остави све брату... Најбоље би било када би се школство укључило у неки облик едукације старијих основаца и средњошколаца, у том случају бисмо највише добили – каже Смиља и истиче да за сада оваквим едукацијама у школама у оквиру наставног плана и програма места нема.
- Грађанско је посебна прича, то је предмет којим се најчешће допуњава норма. Осећај кад изађеш са радионица да си оснажен је нормалан, неко време те држи жеља да нешто мењаш, што је нормално, касније та енергија опадне. Пожељно је да се задржи тај ниво да када се нађеш у некој ситуацији у којој можеш да извршиш утицај на другу особу, то и урадиш тако што пласираш свој став и посматраш реакцију. Чак и кад није на почетку добра и очекивана реакција, временом постане таква да се запитамо да ли је могуће да се ово десило, а десило се. Уствари, начин на који ми мењамо друге је такав да ми највише мењамо себе. Тај мали талас промене код нас доводи до промене код других у нашем окружењу, што и јесте циљ ових едукација.