Бранка Филиповић била је хранитељица за понос и узор новим генерацијама хранитеља

Ретке су прилике да исте године, у једном дану, чак три највиша државна одликовања буду уручена у једном селу. Сретењским орденом првог степена 15. фебруара 2018. године награђен је Центар за породични смештај и усвојење, а две тада најстарије хранитељице из села, Бранка Филиповић и Катарина Дешић, добиле су златне медаље за заслуге. Заједно су однеговале седамдесеторо деце. Била је то последња почаст заслужним грађанкама овог малог места великог срца, доброг гласа и још бољих људи, за сво добро које су даривале деци без родитељског старања. Недуго после овог значајног догађаја за њих, цело село и њихове породице, две херојине су се преселиле у вечност. Оставиле су иза себе многобројне породице, лепе успомене штићеника на период одрастања у њиховом крилу и незаборавна сећања на доброту која их је красила.

Млади из хранитељских породица на животној пректретници су након навршене 18 године када су приморани да се суоче са поступком осамостаљивања...

Не постоји системска евиденција о младима који напусте алтернативно старање. Етапу једног дела живота деца без родитељске бриге завршавају боравком у хранитељској породици, или у домовима; после пунолетства, ако се не одлуче на даље школовање, о њима једно кратко време бригу воде надлежне социјалне установе, након тoга се сналазе сами. То траје до 26. године. За младе који су и даље под окриљем друштва као корисници услуга социјалне заштите подаци су доступни и лакше је пратити њихов даљи развој.

Бивши штићеник Центра у Милошевцу, Миле Петровић, данас са својом породицом брине о деци без родитељског старања, враћа дуг установи и својим хранитерљима који су му помогли да постане човек

Милошевац, најпознатује село у поморавској долини, у коме живе племенити људи великог срца и чисте душе, пуних деведесет година пружа утеху и обезбеђује породично окружење деци без родитељског старања. Чува тајну тужних дечијих судбина, доприноси да потисну у зборав најружније сегменте детињства, враћа им наду у остварење снова и чини да постану часни људи као њихови хранитељи. Учећи и одрастајући уз њих постају не само чрвршће личности, него и савесни и добри домаћини који, кад раскрсте са детињством и сенкама прошлоси, неким новим генерацијама дарују оно што је њима недостајало када су били мали. Бригом и љубављу доприносе да деца без родитељског старања у хранитељској породици одрасту, усправе се и одлете из гнезда.

Деведесет година успешног рада Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу

Више од 6 000 деце без родитељског старања отхранило је село Милошевац за непун век постојања Центра за породични смештај и усвајање. Традиција хранитељства дуга је 90 година и више од половине од 1 200 домаћинстава, колико их има у Милошевцу, сведоци су одрастања деце из свих крајева Србије, некада целе Југославије. Центар ове године обележава редак јубиле – 9 деценија упешног рада. Од почетка године бројни догађаји усмерени су ка промоцији устаниве о којој се добар глас проноси и изван граница земље. Један од значајнијих појављивања у медијима је свакако култна емисија РТС – „Квадратура круга“ коју од срца и из срца ради новинар Бранко Станковић.

Катарина Дешић и Бранка Филиповић, хранитељице из Милошевца биле су до последњег дана живота симбол села, понос установе, неисцрпна енергија за 60 штићеника Центра који су одрастали у њиховим домовима

Пре три године председник Србије, Александар Вучић, одликовао је најстарију и најпознатију установу за збрињавање деце на балканским просторима, Центар за породични смештај и усвајање у Милошевцу, Сретењским орденом првог степена, а Катарину Дешић и Бранку Филиповић златним медаљама за заслуге. Катарина је однеговала и на животни пут извела 20 штићеника, Бранка 40. Ова признања припадају целом селу за сво добро које су житељи несебично, скоро читав век, даривали деци без родитељског старања. Ни Катарина ни Бранка нису више међу живима, остала су иза њих сећања на племенитост и доброту коју су даривале деци лишеној родитељске пажње и љубави. Сећања су још увек жива на жене рајске душе, још увек је много оних који сведоче о њихоој доброти и великом срцу.

Истинита прича о човеку који је био штићеник Центрa у Милошевцу чијем сину прети слична судбина зато што као „невидљиви отац“, без комплетиране личне документације, не може да оствари право на социјалну помоћ

Неиспричане животне приче, у којима живот испише романе чији садржај подстакне на размишљање, поремети равнотежу и допринесе да о неким појавама промишљамо дубље него што бисмо желели, увек буде пажњу читалаца. Ово је истинита прича позајмљена са једног блога која је настала као коментар на садржај једне сличне приче о хранитељству, штићеницима и људима великог срца који су све што имају поделили са децом без родитељског старања. Написана је да укаже друштву на постојање проблема, пробуди нечију савест и утиче на некога ко би могао да покрене промену статуса лица чији је идентитет замагљен, а права нејасно дефинисана.