Долина Мораве и Јасенице још од римског доба била је позната по поштанском саобраћају

Oд 1840. године актом Министарства унутрашњих послова (Попечитељство Внутрених дела) у Србији је почела да ради поштанска служба устројена по савременим стандардима тадашње Европе. У Србији је и раније постојала поштанска служба, али организована по турским мерилима - "Татарско-мензулански" систем. Још је Карађорђев "Криминални закон" из 1810. прописивао поједине одредбе везане за поштанску службу. Централа поште Србије била је смештена на Калемегдану у здању старе "Мензулане".

Повезивао је две обале више од једног столећа

Старије генерације Плањана земни остаци Старог жабарског моста, бетонски стубови зароњени у дно Мораве, закрчени грањем, камењем и ружним отпадом који са собом носи лењим током кроз равницу највећа српска река, подсећају на време када се са једне обале на другу прелазило преко ускок коловоза прекривеног протрулелим талпама. Још старији, малобројни због давно прошлог времена, знају какву је улогу ова челична конструкција имала за време рата приликом ослобађања источних и централних делова Србије од окупатора. Дуги низ година био је стари мост једина веза овог краја са десом обалом, и насељима преко реке – Ливадицом, Жабарима, Петровцем на Млави.

Морава као најдужа српска река протиче готово кроз половину територије опшине Велика Плана

Године 1969. код села Лозовика, са дна Велике Мораве извучен је стари чамац дужине 12 метара, пречиника један метар. Био ј прекривен муљем и тако конзервиран сачуван од труљења и пропадања. Пренет је код цркве Покајница у Завичајни музеј општине Велика Плана. Чамац је заштићен и покривен надстрешницом, доступан посетиоцима. Научна анализа над њим није извршена због чега се не може поуздано утврдити време настанка. Чамац је уствари дуго храстово дебло издубљено нагоревањем, а претпоставља се да потиче из доба досељавања Срба на Балкан. То потврђује да је река била један од значајнијих водених путева досељеника и староседелаца на полуострву.

Српска национална капа прешла је одавно границе Балкана одакле путује по свету где год иде Србин у потрази за спокојем и бољим животом

Говорити о шајкачи, њеном значају и пореклу, исто је што и распредати причу о береткама, панама шеширу, рубашкама или козачкој шубари. Сви поменути одевни предмети представљају културну тековину једног народа која је на известан начин сведочанство судбине и развоја не само тог народа коме припадају, него и целог историјског и цивилизацијског тока карактеристичног за период настанка.

Велика Плана је с почетка 19. века у односу на већа села дуж главног друма, као што су Лозовик, Сараорци, Марковац, Стари и Нови Аџибеговац, Велико Орашје, заостајала по броју кафанa; касније је тај „недостатак“ допунила дупло већим бројем него сви остали заједно

Дуго су ослобођени од турског ропства житељи насља у околини Велике Плане чекали на кафане и дућане. О њима су само приповедали трговци и путници који су се послом или школовања ради одвајали повремено од завичаја. Тек после Другог српског устанка и добијања повластица од Порте, у Србији почињу да ничу угоститељски објекти а да нису уз Царигрдски друм, формирани зарад потреба каравана и војних формација које су се кретале овом трасом главног правца ка истоку и обрнутим смером ка Београду. По селима у самом средишту насеља ницале су кафане чим се прочуло да их имају и у дригим местима и да служе за окупљање, па и забаву.

Изузетно вредну уметничку целину у цркви Светог Вазнесења у Старом Селу представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један од  највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић

Црква Светог Вазнесења у Старом Селу, некада Старом Аџибеговцу, подигнута је 1882. или 83. године, није прецизно утврђено због спорне документације на коју се наилази у летописима и пописним листама цркава из периода првог нововековног краља Србије, Милана Обреновића. По категоризацији Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево стављена је на листу културних добара 1986. због иконостаса који је урадио чувени српски сликар оног времена Ђорђе Крстић. Бавио се и религиозним сликарством. Осликао је иконостасе у нишкој Саборној цркви, Чуругу, Лозовику, Старом Аџибеговцу.  То вредно уметничко дело у Старом Селу пуно црвоточине пропада и чека конзервацију како би се оригиналне уметничке слике светаца и библијских сцена сачувале за наредне генерације.