ЧУДНИ СУ ПУТЕВИ ГОСПОДЊИ

Прича из живота

Како је бивши штићеник Центра у Милошевцу, Драган Алексов Жира, усвојио оца и заувек остао део породице Проговац у којој је одрастао

Сећања Владимира М. Проговца на први сусрет са дечаком чија је мајка била приморана да га препусти неком на бригу и васпипитање су још увек жива. Детаљи су се урезали дубоко у мозаик важних догађаја из детињства. Пробуде се кад затреба, измигоље се из кутије сећања, сасвим случајно, тек онако као да их сам гопод подстиче да оживе, појаве се као слике филма чија радња тече до последњег кадра.

„Било је рано лето када га је мајка довела у нашу кућу. Слабо се сећам баш тог тог дана. Знам само да је на себи имао неки дечији качкет од кога се није одвајао. Не знам зашто се сећам само тог детаља. Име му је било Драган, презиме Алексов. Мајка му је била Бугарка, из села Доњи Кривдол, са Старе планине. Баш на самој граници са Бугарском. Не зна ко му је био отац. Чак му ни име никада нису поменули. Мајка никада није хтела да каже ништа о њему. Тај важан детаљ његовог живота је прећутала. Моја мајка га је, не знам због чега, назвала Жира. То му је име и данас остало. Ако неко пита за Драгана Алексова, сви се загледају и зачуде ко би то могао да буде, али кад се каже Жира, сви знају ко је“ – прича надахнуто и са пуно љубави, праве братске, Владимир Проговац, о дечаку, одавно одраслом човеку, чији су корени далеко од Милошевца, а цео живот скоцкан у овом поморавском селу, у кући људи срца великог ко кућа.

„ Мајка му се удала у Смедеревској Паланци, тамо родила сина Владу и престала да се интересује за Драгана. Није показивала неку нарочиту нежност према детету које је родила, чак нам се чинило да јој тешко пада и сам долазак у Милошевац, с времена на време, да га обиђе. Осетио је то и Жира, а посебно га је погодило када је мајка дала изјаву у Центру да може неко, ако буде желео, да га усвоји. Разлог је био не прихвата га, није леп. Туговао је Жира кришом, плакао кад га нико не види и био током већег дела детињства несрећан, мада смо се сви ми у кући трудили да га орасположимо.“

Сећа се Владимир да су шездесетих и седамдесетих година сва деца из Колоније носила исту одећу и да су се и по том неважном детаљу разликовала од мештана. У Центру би руководиоци, тада су установу сви звали Колонија, купли штоф или неки други материјал за сву децу и поделили следовање хранитељима да их обуку. Тако се и на километар распознавало дете из Колоније. Неко се временом досетио да деци то смета и да су се тешко носили са овом врстом подвајања, па су новац за одећу давали хранитељима да сами бирају гардеробу за своје штићенике. Тако се деца из Центра бар по одећи више нису издвајала од друге деце у селу. Остало је у њиховој души и у некој препирци оно погрдно „колончићи“, али је мало ко на то обраћао пажњу.

„Није то била увреда, неки погрдан назив, нити је тако употребљавана ова реч, али је ипак некако ружно одзвањало „колончићи“, скоро као сирочићи. Делио је децу која су у том узрасту била осетљива. Били су другови и другарице, ишли заједно у школу, дружили се... Васпитачице из Колоније долазиле су у контролу, да виде како деца живе, треба ли им нешто. Како се брину домаћини о њима. Заговарали су да се према њима поступа као са

својом децом, као да то хранитељи нису сами чинили. Скретали су пажњу да се бастине не примењују, али су они увек, кад бисмо ми добијали следовање због несташлука, прилазили да поделе казну са нама.“

Прича Проговац да су деца из дома радила све што и друга сеоска деца. По мало у домаћинству, играла се, одлазила на Мораву, на купање, у центар на поседак, обилазили игралишта, ишли редовно на фудбал.

„Нас петоро, ја као најстарији, Миланче, Сингер, Жира и Мане, били смо нераздојни. Жира се у води осећао као риба, пливао би чим скочи у Мораву. Није могао да потоне, знао је да се дочепа обале кад год загусти, да се окрене уз ток реке и да допусти да га носи талас или да загребе ногама и рукама кад га повуче дубина. Био је неустрашив, није се плашио ничега, чак ни мрака. Једне ноћи, само што није добио батине кад је са гробља донео крстачу. Није му било ни мало тешко да се по мраку креће по гробљу и врати обележје покојнику где је узео. Није нам рекао заштио је то урадио, а ми смо знали да је хтео да буде јунак, најхрабрији од нас, да нам покаже да се не плаши ничега. Касније, много година после тога, вратио му се страх. Не знам како ни због чега, једноставно, бојао се свега чега смо се и ми бојали.“

pismeni sastav

„Време је пролазило – сећа се Владимир - ја сам касних седамдесетих радио, Жира је био основац када нас је позвао директор и без увијања нам рекао да они његови из Димитровграда неће да плаћају за његово издржавање и да ми можемо да га пустимо да иде где жели. То је значило да би био на улици, или пак да ја напишем уговор да ћу га издржавати до пунолетства, па после како сам Бог одреди. Тада је нашег Манета мајка одвела у Лешак да живи са њом, и није ни завршио седми разред. Било је тешко време за нас у кући. Само сам ја радио, отац је умро, па ипак, као најстарији син са мајком сам отишао у Центар и потписао уговор о Жирином издржавању. Са Задругом сам договорио да га приме на изучавање аутомеханичарског заната. Тако је Жира један дан био у школи, други у радионици.“

Покушавао је Жира да ступи у контакт са мајком, препричава догађаје којих се живо сећа, Владимир Проговац. Није ишло, није се умилостивила да га пригрли као своје дете. Једном је по зими, без пара отишао у Паланку на њена врата. Одјурила га је као пса са прага. Без динара у џепу, пешке је дошао преко Крњева, винограда и густих шума кући по мразу и снегу. Није никоме причао о томе, тек много година касније када је све прошло.

„Једном је његова мајка дошла код нас са захтевом да јој препустимо бригу о Жири. Начула је да може тим новим уговором о издржавању од општине Димитровград да наплати за бригу о њему. Одбили смо. Отишла је бесна и никад се више није вратила. Низале су се године. Од нас је Жира отишао у војску, скромно смо га испратили. Вратио се нама, није имао где, сматрао је да смо ми једини који му пружају љубав и дом. Запослио се, а ја сам се оженио. Жира је подигао кредит и купио ми намештај за дневну собу. Миланче је исте године отишао у Француску, а Сингер се запослио у Задрузи у Милошевцу.“

Присећа се Владимир да је Жира чим је одрастао почео да машта о својој кући. Хтео је нешто своје, цртао планове и штедео.

ZIRA SVEDOCANSTVO

„За остварење таквих жеља биле су потребне велике паре. Некако у то време указала му се прилика да оде у Париз код Миланчета. Радио је на црно и обезбедио новац да подигне кредит за почетак градње своје куће у Милошевцу. Дали смо му један део плаца, помагали су скоро сви из комшилука и кућа је никла. Оженио се, добио Марка и Драгану. Направио је још једну кућу за сина и сад има и унуке. Једва је једном давно пристао да оде у родни крај. Нашао је у Криводолу родбину по мајчиној линији и никад није сазнао ко му је отац и кога има са његове стране.“

Целу топлу и истиниту причу о одрастању „колончића“ Владимир је испричао само зато што је много година касније, када су он и Жира зашли у године, сазнао да је Драган Алексов у сведочанству, званичном документу о завршетку школовања, уписао Владимира као једног од родитеља. Оправдању се нису могле прикачити било какве замерке.

„ У школи нисам могао да кажем да немам оца па сам те усвојио.“

Ја сада, поред своје ћерке, имам још и Жиру, снаху Снежану, унука Марка, унуку Драгану, још једну снајку Јовану, зета Жељка, праунуке Михајла и Миљана и праунуку Анђелу. Богат сам човек.“

NEMA ZA PERU

Вести

ГРАНТОВИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

ГРАНТОВИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Ново санитетско возило за Смедеревску Паланку  Општа болница „Стефан Вискоки” у Смедеревској...

„БАЛ ПОД МАСКАМА“ УОЧИ ПОСТА

„БАЛ ПОД МАСКАМА“ УОЧИ ПОСТА

Бела недеља у Лозовику Маскирани момци и старији дечаци прескачу преко ватре терајући демоне из...

Пливање за Часни крст!

Пливање за Часни крст!

четвртак 07. јануар 2021. Другу годину заредом у Великој Плани биће организовано пливање за Часни...

Спортом против насиља!

Спортом против насиља!

среда 09. октобар 2019. У оквиру "Недеље менталног здравља", данас је на спортским теренима...

Невреме се сручило на Лозовик и Милошевац!

Невреме се сручило на Лозовик и Милошевац!

среда 13. јун 2018. Олуја праћена градом погодила је данас у поподневним сатима Лозовик и већи...

Младе рукометашице Ударника иду на Државно првенство!

Младе рукометашице Ударника иду на Државно првенство!

понедељак 21. мај 2018. Селекција девојчица 2005/06. лозовичког рукометног клуба учествоваће на...

Баскеташи показали своју хуманост!

Баскеташи показали своју хуманост!

субота 28. април 2018. Шеснаест екипа, међу којима две из суседне Паланке, узело је учешће на...

Баскеташи играју за Цецу!

Баскеташи играју за Цецу!

уторак 24. април 2018. Кошаркашки терен испред великоплањанског спортског центра биће овог петка...

Рукометаши против Зрењанинаца пали у финишу!

Рукометаши против Зрењанинаца пали у финишу!

субота 21. април 2018. Рукометаши Мораве остали су без бодова у мечу 18. кола  Супер "Б"...

Испустили плус 15 против лидера!

Испустили плус 15 против лидера!

петак 23. март 2018. Утакмица 23. кола између кошаркаша Плане и Слободе окончана је победом...

  • ГРАНТОВИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

  • „БАЛ ПОД МАСКАМА“ УОЧИ ПОСТА

  • Пливање за Часни крст!

  • Спортом против насиља!

  • Невреме се сручило на Лозовик и Милошевац!

  • Младе рукометашице Ударника иду на Државно првенство!

  • Баскеташи показали своју хуманост!

  • Баскеташи играју за Цецу!

  • Рукометаши против Зрењанинаца пали у финишу!

  • Испустили плус 15 против лидера!

Добродошли

PlanaMedia је веб-портал на коме се презентују дешавања у вези са функционисањем локалне самоуправе и јавног сектора Велике Плане, збивања на политичкој, образовној, културној и спортској сцени, сервисне информације, као и занимљива догађања у Великој Плани и сеоским срединама.

Календар

Prosli mesec Septembar 2021 Sledeći mesec
P U W T F S N
week 35 1 2 3 4 5
week 36 6 7 8 9 10 11 12
week 37 13 14 15 16 17 18 19
week 38 20 21 22 23 24 25 26
week 39 27 28 29 30

Ускоро

Nema događaja