Пројекти „Света речи“ имали су за циљну групу децу без родитељског старања у хрантељским породицама Центра у Милошевцу
УГ „Свет речи“ реализјући пројекте намењене младима укључило је у рад вршњачке едукаторе који су на радионицама са штићеницима Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу, радили на јачању менталног здравља деце без родитељског старања. Зближавањем са њима откривали су колико је значајно за одрастање деце у хранитељским породицама то што им на радионицама пружају прилику да проговоре о својим проблемима, посвете им пажњу и наклоност, загрљајима и блиским пријатељским контактима покажу да су спремни да поделе са њима љубав и разумевање. Пројектом „Нисте сами, ми смо са вама!“ рекли су им на почетку дружења да су на њиховој страни и да су ту да их ободре, оснаже и пруже помоћ уколико им је она неопходна.
- Са децом из Милошевца смо радили на почетку прграма менталне заштите младих када смо водили групу вршњачких едукатора у Центар за породични смештај где су деца из школе долазила у поподневним сатима на радионице. Радионице су тада држали гимназијалци, сада су већ студенти: Бојана Цонић, Павле Миленковић, Тијана Николић, Филип Филиповић. Посебно су заволели Павла Миленковића, некако је знао да са њима успостави контакт да му повере своје тајне, да отвореније говоре о неким својим проблемима – каже Јелена Златкова, ауторка прјеката за младе, председница УГ „Свет речи“ која је последњих деценија у више од 50 различитиг пројеката усмерила пажњу јавности на проблеме друштва са којима се сусрећу тинејџери - адолесценти, старији основци и средњошколци.
- Деца су штићенике Центра у Милошевцу доживела крајње пријатљски, као себи равне, младе којима је потребна пажња и разумевање. Радовали су се, обострано, нашим одласцима. Увек смо са собом носили неке мале поклоне за њих – свеске, оловке, књиге, фломастере. Нешто што их радује и весели. Са њима су разговарали на различите теме. Ја сам се склањала из просторије јер су имали често потребу да нашим едукаторима, као себи равнима, повере своје тајне. Осмислили су занимљиве радинице када су се играли са њима. Њихови загрљаји на крају су били посебно дирљиви. Једне године смо им омогућили пакетиће за Нову годину. Однели смо их лично и приредили забаву којој су се много обрадовли. Неки од њих су после наставили школовање у Плани где смо се виђали на неким радионицаа у њиховим средњим школама. На жалост, један добар део деце без родитељског старања не уписује средње школе, или се враћају у градове одакле долазе тако да смо изгубили контакт са њима, али се сви радо сећамо тог периода када смо радили са њима – истиче као позутивна сећања на тај период сарадње са штићеницима, професорка Гимназије у Великој Плани, Јелена Златкова.
- Њима је то много значило зато што је цео пројекат носио симбиличан назив „Нисте сами, ми смо са вама“. Показали смо им у комуникацији са њима да ти млади људи који нису из њиховог места нису странци за њих и да им не прилазе, да тако кажем, као да су „деца другог реда“, како их често доживљава средина па и они сами себе, већ су их третирали потпуно равноправно, без потребе да их питају било шта што им смета, о њиховим примарним биолошким породицама... Мислим да им је то значило. Значио им је сваки контакт са вршњацима, на известан начин послужио им је за јачање самопоуздања и оснаживање личности. За нас је то био баш леп период када смо ишли тамо и били посвећени њиховој потреби за дружењем са неким ко је приближно њихових година, пријатељски настројен, склон да им помогне ако затреба. Да осете да нису сами и да могу да нам се обрате кад год пожеле. Касније смо радили радионеце које су се односиле на борбу против корупције и трговине људима – истиче Златкова чињеницу да су и у овом пројекту деца без родитељског старања била циљна група невладиног сектора као рањива категорија под окриуљем заштите друштва и хранитеља, без подршке биолошке породице.
- И ту су били активни и заинтересовани за радионице. Говорили су отвореније о себи и о неким проблемима где смо ми у назнаци препознали могућност за трговину људима. Жао ми је што сада нису у нашој циљној групи деца из Милошевца, али планирамо, ако се поново будемо бавили заштитом менталног здравља, да се поново окренемо њима и да са њима наставимо активности – каже ауторка пројеката који се последњих година баве насиљем међу младима, борби против трговине људима, спречавањем мита и корупције у друштву.
- Били смо подстакнути и надаље, након контаката са децом без родитељског старања, да радимо неке друге корисне ствари за младе које би биле усмерене на њих. Када смо се бавили насиљем у везама младих, укључили смо их као ученике средњих школа, не конкретно као штићенике Центра у Милошевцу. Радећи са њима, раније, уочили смо да су неки од њих пуни извесне енергије коју нису знали да каналишу, да су били груби једни према другима у вербалним односима, да имају неке чарке у току паузе, да се сукобљавају међусобно. Причали су нам о тучама које су имали у току великог одмора, на спортским теренима... Тада смо почели да се бавимо вршњачким насиљем, у каснијем периоду насиљем у везама младих и ту их укључили као ученике партнерских школа. Нисмо их акцентовали као штићенике Центра у Милошевцу, мада они не крију да имају праве родитеље и родитеље породици у којој живе – каже Јелена Златкова.
Када настављају школовање, деца смештена у хранитељским породицама се у мањој мери опредељују за Гимназију, радије бирају средње стручне школе, вероватно са циљем да се што раније осамостале и оспособе за самосталан живот.
- У одељењу бравара и механичара има неколико дечака из Милошевца, и то успем преко разредног старешине да сазнам. Они нигде то не итичу, а ни ја, када сам сазнала да су код хранитеља, не желим да пред њима покажем да знам у каквом су статусу. Они упорно говоре о својим родитељима – не кажу моји хранитељи него моји родитељи... Моји мама и тата... У групи учесника једног тренинка у борби против насиља били су дечаци из хранитељских породица, колега Синиша Павловић из Техничке школе их је одабрао да раде на пројекту. За њих је све то било ново и необично – присећа се Златкова у намери да истакне потребу да се деци из хранитељских породица чешће указује поверење да нешто корисно раде за заједницу и своје окружење.
- Били су у почетку хипер активни, касније су се смирили и оно што ми је било посебно драго, и дан данас ме питају када ћемо поново да имамо семинар. За њих је то био семинар... Звали су тај радионички рад „семинарски“, а они који нису тада долазили питају што не можемо сада ми, кад су они били тада. Њима је значило што су тада имали боравак у хотелу, упознавали су се са вршњацима из других градова, већих средина, постајали блиски са њима. Не знам ни да ли су раније били у таквим сличним ситуацијама. Ослободили су се у опхођењу, постали сигурнији у себе, били смештени у хотелу, сами располагали својим временом. Веома су захвални за рад када су у питању неке теме које нису везане за наставу. Када је настава у првом плану, ту је тешко допрети до њих. Раде оно што воле и знају, не чита им се, не уче више него што је довољно за оцену – каже професорка књижевности Јелена Златкова и наговештава нове активности за потребе деце без родитељског старања.
- Програми психолошке подршке су битни за децу без родитељске бриге, али би требало да трају континуирано, ако је могуће самоодрживи, што је тешко у оваквим околностима и у нашем друштву. Пожељно би било да се једном недељно, ако не и чешће, организују у Центру радионице, али не само са младима из хранитељских породица, већ да се помешају са децом из села. Када би били сами поново би то личило на издвајање и неку врсту стигматизовања. Ментално здравље је за њих јако битно и то у тренутку када они сазнају да родитељи код којих су на смештају нису њихови биолошки сродници, или ако се у том периоду њиховог развоја појаве прави родитељ. Тада је могуће да буду у дилеми да ли су принуђени да бирају између једних и других. Дешавало се, врло често, да су се појављивали родитељи у тренутку када су они дигли руке да ће их пронаћи, али се тада ништа није битно променило у њиховим животима када су у питању родитељи који су их очували. Они су и даље остали важне фигуре у њиховим животима – закључује Златкова и додаје да су радећи са децом из Центра у Милошевцу сви осетили задовољство и велику наклоност према њима.
- Ми смо често одлазили у Милошевац са великом радошћу. Сећам се да напунимо ауто храном – купимо сендвиче, пљескавице, кексиће, сокове... колаче бомбоне... Оно што воле сва деца. Понесемо разне материјале. Кад изађемо из аута натоварени раширених руку нам хрле у сусрет. Дочекују нас са осмехом, прискачу у помоћ да понесу пакете, да нам се нађу... Кад смо се враћали из Милошевца увек нам је тај пут био кратак да испричамо шта нам се све догодило са њима...
Златкова сматра да би било и те како корисно и значајно да се са оваквим активностима настави, да их буде више и чешће.
- Осим вршњачких едукатора требало би да им се пружи подршка бар једном недељно у оквиру психолошког саветовалишта. По могућству да не ради са њима школски психолог кога познају, него неко ко је деци непознат, коме ће лакше поверити своје тајне. Деца, не само из Милошевца, имају тај став да се код психолога иде по казни. Кад је неко немиран шаљу га код психолога. То и сада кажу у Техничкој школи, где такође радим, да ако неко закашњава, прави несташлуке, изгреде мањих размера - сад ћеш код психолога... Одлазак код психолога не доживавају саветодавно. Мислим да неће имати поверења да се повере ако би то био психолог из школе из страха да ће уследити нека казна. Чини ми се да би био прави погодак ако би се у пројекат укључила млада, стручна особа, а да није из окружења зато што она може да успостави бољи контакт са њима.
Школски психолог у Срењој школи „Жикица Дамњановић“ у Смедеревској Паланци, Јелена Јовковић, истиче да ни по чему нису другачија деца из храитељских породица у односу на остале ученике.
- Нисам уочила никакве разлике. Моја су врата отворена за све, могу да дођу кад год пожеле, не само они него и хранитељи, старатељи, родитељи... Без обзира у ком су односу. Долазе, готово редовно, траже углавном савет око учења, некад и око понашања. Зависи колико деце има на хранитељству. Ако је у једној кући више девојака различитог узраста, може да буде проблематично, да се не слажу и чешће сукобљавају. Чини ми се да је код девојака мало интензивнији тај период пубертета. Са дечацима има мање оваквих проблема – каже професорка Јовковић.
Када се ради о карактерним особимана деце без родитељског старања, она наводи да је рано у овом периоду анализирати њихову личност. Психолози пусте да се развију у периоду адолесценције, да заокруже развој па да тек онда коментаришу у којој мери су успели да превазиђу баријере одрастања без надзора и бриге родитеља.
- У психологији нема тестова личности који се примењују у најранијем развојном периоду. Постоје, али их примењујемо са опрезом и у корелацији са понашањем које они показују. Још увек су у периоду развоја па тако још увек карактерне особине и изражене црте личности не уочаво код њих. Нису се формирале у целости и подложне су променама. Не крију да су у хранитељској породици. Нисам уочила нешто значајно, нешто што одскаче у оносу на децу тог узраста у нашој школи, а која долазе из комплетних биолошких породица – коментарише понашање и начин комуникације деце из хранитељских породица школски психолог уз тврдњу да су по свему исти као друга деца и да притом добро знају шта желе, још боље да се изборе за то.
- Немамо их много, неколико у генерацији. Мало њих наставља школовање, то је можда разлог што их немамо у већем броју. Имамо двоје Рома без родитељске бриге, чини ми се да имају добру подршку код куће. Нисам приметила да има несугласица међу њима, нити са хранитељиама. Добри су, чисти, спремни долазе у школу, имају новца.. На нивоу комплетног понашања нема разлике. Сигурно имају некаквих трзавице, али их не доносе у школу и не деле са нама. Очито да их добро сами решавају. Добро се носе са њима. Мислим да све то зависи од хранитеља. Таква деца, васпитана и смирена, долазе нам из хранитељских породица у којима хранитељи желе да раде свај посао, нису се определили за хранитељство да зарађу. Без обзира на то што постоје лиценце и контроле, сматрам да су они једноставно од срца опредељени да то раде.
У прилог тврдњи да се штићеници не разликују од вршњака, професорка Јовковић каже да су прихваћени од стране вршњака и да добро сарађују.
- Нити се они труде да буду нешто другачији зато што су у хранбитељству, да очекују неке бенефите или олакшице од друштва и слично, нити их други виде тако. Потпуно пристојна, културна деца. Шта се после дешава са њима немам сазнања. Не пратимо их – каже професорка Јовковић, уверена да се већина њих добро сналази изван окриља социјалне заштите друштва, под услвом да су се образовали и радили на свом осамостаљењу.