Психолози о потреби да се о менталном здрављу младих више брине на националном новоу, у оквиру породице, по школама и свим осталим јединицама друштвене заједнице које имају додирних тачака са развојем најрањивије групе становништва
Млади и ментално здравље повод су новог окупљања ментора и вршњачких едукатора из седам средњих школа у седам градова и општина уже Србије. у У групи ментора агажованих на пројекту неколико је психолога који имају богато искуство у раду са младима. Из њиховог угла, млади од стручњака траже помоћ када сами не могу да реше проблем и када су очајни. Пројекат је подржан од стране Министарства омладине и спорта РС и представља наставак дванаестогодишњих активности ове НВО на пољу менталног здравља младих.
Јелена Јовковић, психолог из Смедеревске Паланке каже да ученици врло често долазе у њену канцеларију са разноврсним проблемима који се могу сврстати у уобичајене за средњошколски узраст.
- Најчешће су то породични проблеми, комуникација са родитељима, велике обавезе и очекивања, анксиозност после ковида... Некако се носе и уче да живе са тим бременом свакодневних тегоба које понекад и не препознају као проблем. У мањој мери је присутна агресивност коју сузбијају на разне начине. Они знају да нешто није у реду, осећају да имају неку врсту нелагоде, непријатности али не умеју прецизно да дефинишу проблем. Обично питају да ли сам ја нормалан-на ако имам проблем. Кажем да би им било јасније да је то нормална појава и онда почињемо да радимо на томе да структурирамо и дефинишемо проблем. Тражимо решење заједничким снагама. То је сарадња која траје. Кад неки проблем не можемо да решимо идемо даље, а некад просто решимо ствар на нивоу школе и не морамо да се обраћамо неким другим инстанцама – каже школски психолог Јелена Јовковић, правећи паралелу како проблемима приступају девојке у односу на младиће који су мање комуникативни и недовољно отворени за разговор.
- Девојчице су инвентивније, мој је утисак да ће пре да се обрате за помоћ и сугестију, отвореније говоре о проблему и код њих ћемо пре да уочимо анксиозност и депресивност, док се код дечака чешће јављају агресија, неки облици беса и несигурности, тако да се ти проблеми конвертују и исказују на тај начин. Ментални проблеми се не мењају из генерације у генерацију, мења се околина и услови у којима они расту и сазревају. Оно што је у последње време доминантно везано је за проблеме са самопоуздањем. Под утицајем друштвених мрежа постало им је јако важно како их други опажају. Придају изузетан значај виртуелном свету и томе како ће да изгледају, да што боље дочарају себе другима и то је једино другачије у односу на ранији период. Форма проблема са којима се сусрећемо је потпуно иста као пре 10-15 година – износи своја искуства у раду са младима професорка психологије Јовковић, указујући на потребу да родитељи узму веће учешће у решавању проблема своје деце.
- Има родитеља који су изузетно заинтересовани за ментално здравље своје деце, има оних који нису, чак и оних који уопште не препознају да је дете у проблему и не прихватају га. Има и оних који превише инсистирају, превише психологизирају, превише акцента стављају на дете и ту, наравно, претерују. По мом мишљењу увек је добро када се родитељ укључи и када реално гледа на дете и његов проблем.
Школски психолог инсистира на чињеници да све што се повери стручној особи остаје поверљиво и затворено у том простору.
- Оно што се изговори код мене у канцеларији ту и остаје и сматрам да они који дођу и немају тај проблем да ми се обрате, то врло добро знају. Професионална ствар је да морате да ћутите о неком проблему осим када то не угрожава здравље детета, у том случају морате некоме да се обратите што и чинимо у таквим ситуацијама.
За стручњаке је ментално здравље превише комплексан проблем коме треба прићи институционално тим пре што се за сада о томе говори у већој мери на нивоу школе и невладиног сектора него на државним инстанцама.
- Не би требало да људи осећају стигму и проблем да се обрате некоме када им је стручна помоћ неопходна. Многи решавају такве ствари на свој начин тако што нас доведу у још веће проблеме. Купују сами лекове који би требло да буду забрањени, да се користе строго под надзором лекара, тако да нам је потребно још много времена да подигнемо свест у нашој средини о значају менталног здравља. Проћи ће много година да ментално здравље сведемо на исти ниво са соматским здрављем и да схватимо да ментално здравље и болести узроковане проблемима у психи утичу на наше тело – појашњава ситуацију са менталним здрављем Јелена Јовковић и додаје да је пут оздрављења јасно трасиран.
- Много људи који су анксиозни на лечењу су код интернисте и кардиолога, иако је код психолога и психијатара права адреса за решавање соматског проблема који су директно под утицајем психе. Још увек немамо то у нашој култури да је ОК обратити се за помоћ ако имате проблем у менталном смислу, док је ОК ако те боли уво, нога и тако редом да одете код специјалисте за таква обољења. Људи би требало да буду довољно информисани о томе шта могу да добију од стручњака, а шта не могу, шта је психијатар, шта психолог, шта је психотерапеут. Да се то некако разграничи и да то буде услуга која је доступна.
У прилог томе професорка психологије каже да су психолози који раде у школама ангажовани за потребе ђака, али да младе особе које не студирају, нису запослене и нису у систему заштите немају коме да се обрате и да ову врсту услуга добију бесплатно.
- Третман код психолога који је и психотерапеут кошта две до три хиљаде динара. Једна посета није довољна и у сваком стручном раду мора да постоји континуитет тако да мало ко може да обезбеди за лечење менталних болести толико пара на месечном нивоу. Проблем је и у томе што људи у малим градовима не знају коме би се обратили за помоћ и како да дођу до стручног лица и третмана код њих. Та услуга је ретко коме доступна и ми из Паланке шаљемо људе у Смедерево када је потребно мишљење психијатра.
Иначе, Јелена каже да психотерапија, која би требало, као посебна вештина да буде стандардизована, код нас још увек нема тај статус. Решење би било да наше институције стручњаке у тој области шаљу на обуке и да се њихово стечено знање и вештина понуди као третман или неопходна активност са клијентом.
– Недовољно је саветовалишта за младе, нема их ни за старије, предрасуде још увек владају, присутна је стигма од стране друштва ако се неко изјасни као ментално оболела особа. Обиље је проблема у овој области због чега смо дошли до тога да нам се дешавају овакве ствари које доводе до убистава, суицида после ковида, насиља. Људи су истресирани што значи да им је било страшно тешко да поднесу кризу и друштвене ломове у свету и око нас. Сигурна сам да је многима могло да се помогне да уоче проблем, да га дефинишу и да га некако реше. Сви овакви пројекти су пожељни јер могу да утичу на превенцију.
Школски психолог овим поводом каже да ће дете са психичким проблемом бити лакше прихваћено ако је заједница сензибилисана за такве појаве и ако се унутар одељењске заједнице ради на томе.
- Ако наставници креирају идеју прихватања различитости код деце ситуација може да буде безболна. Деца једноставно не желе нешто да прихвате ако им је непознато, зато пружају отпор. Ако се уложи труд и време да се појасни ситуација у којој би требало да се покаже разумевање за проблеме других, временом ће и други исто тако реаговати и спорне – конфликтне ситуације би могле да се избегну. Чини ми се да је то најбољи начин. Они се свакако боје такве деце, не знају шта могу да очекују од њих, а деца као деца склона су да вређају, задиркују, омаловажавају и на томе би треба да се ради на институционалном нивоу – преноси своја искуства у раду са децом коју због менталних проблема теже прихвата околина и наводи да из тих разлога многи никада не одлуче да се обрате за помоћ.
- Траже помоћ када су најочајнији, кад знају да су ударили у зид. Некада закасне, чак и породица не схвати да је помоћ неопходна; негира постојање проблема а све управо зависи од породичног сетинга - знања, информисаности родитеља, а онда и детета. Понекад дете само може, ако има капиацитета, да потражи помоћ, чешће је за то потребна подршка људи у које имају поверење или подстицај вршњака који је осетио проблем, или био у сличној ситуацији.
Професорка Јовковић каже да са овог семинара деца као најважније сазнање морају да понесу емпатију, отвореност и способност да препознају проблеме менталног здравља, да схвате и прихвате да са поремећејима који се карактеришу као менталне болести може да се живи и функционише.
- То је најважније за све нас. И мени је као стручњаку управо то значило да смо се окупили због истих интересовања и да смо пуни разумевања и жеље да нешто мењамо у окружењу и читавој заједници.
Није све болест – истиче психолошкиња – кључ за решење проблема је да се о томе прича, да неко коме је потребна подршка има с ким да разговара и да разуме ситуацију у којој се налази. Ако особа која има проблем схвати да то нешто што осећа као тегобу много штрчи, а тешко је дефинисати количину штрћања, потребно је да потражи помоћ.
- Ми смо нација која има тенденцију да избегне све што боли. Постоји и данас стигма да ако си „луд“ вероватно ћеш бити изолован. Данас имамо пуно фармакотерапија које су изузетне и које могу одлично да се прилагоде пацијенту да води потпуно функционалан живот. Мислим да је то позитивна страна коју би требало да гледамо у односу на ментсално здравље. Психотерапија је одлична ствар у смислу да вам даје дугорочне промене на емотивном и когнитивном плану, а из тога потом произилази онај понашајни део – закључила је о овој теми разговор за медије средњошколска професорка Јелена Јовковић.
