Морава – огледало Србије
Шта све има у свом имену појам који асоцира на Мораву – у средњевековној архитектури то је стил градње, у уметности начин украшавања грађевина, у иусторији је постојала држава под овим именом...
Србија у средњем веку, пре појаве турских освајача, постаје важно привредно и културно место Балкана и прибежиште за многе избеглице који у њој налазе сигурност и заштиту од Османске најезде.
Израз Моравска Србија представља истовремено географски и историографски појам и у оба случаја је јасно дефинисан. Географски посматрано обухвата територију која је смештена у слуву све три Мораве – Јужне, Западне и Велике Мораве. Моравска Србија историографски означава државу кнеза Лазара Хребељановића насталу после распада српског царства. Трајала је од 1371. до 1427. године. Упоредо са настанком и развојем државе која је обухватала територију у сливу три Мораве настаје и Моравска градитељска школа, као последња велика стилска епоха српске средњовековне уметности. И њено трајање је омеђено постојањем државе означене као Моравска Србија, а њеним нестанком услед ширења турске империје на географској и историјској карти Балкана уцртана је на овим просторима деспотовина Србија којом је управљао деспот Стефан Лазаревић.
Неоспорно је да је Моравска Србија (Царство кнеза Лазара) добила име по реци у чијем сливу је настала, а која тече кроз само средиште државе и која и данас носи део тог имена – Србија. Историографски појам Моравске Србије у периоду настанка државе је много шири од географског појма зато што се територијално Лазарева кнежевина простирала све до Полимља и Метохије, касније после интензивнијег продора Турака на Балкан овај географски – историјски појам се сужава на штету Моравске Србије јер се део српске територије на југу, око Јужне Мораве, означава као турска територија. Моравска Србија најездом османлија више није територијално моћна као што је била у време војних и политичких активности свог првог владара кнеза Лазара Хребељановића.
Паралелно са растом војне и економске моћи српске државе настале на темељима великог српског царства развија се уметност, архитектура и култура народа чија је властела великим и моћним грађевинама хтела да покаже своју снагу и величину. Значајно идеолошко и државно наслеђе које је на себе преузела Моравска Србија са кнезом Лазаром Хребељановићем на челу, почива на темељима Душановог царства. Велике и моћне задужбине које су подизали кнез Лазар и кнегиња Милица, по узору на њих и други српски великаши оног времена, и данас представљају најлепше примере средњевековног градитељства у Србији и ширем подручју Балкана, оличавају у себи принципе градње моравског стила и моравске школе не само габаритима и начином градње него и украшавањем спољњих и унутрашњих зидова монументалних грађевина.
Како је кнез Лазар, у народу величан као цар Лазар дошао на власт, историја недвосмислено нуди обиље података. Посрећило му се да смрћу цара Уроша Петог Немањића, српски престо буде упражњен и да он својим политичким и економским моћима постане један од главних кандидата за преузимање власти над државом на чију територију је полагала право разједињена средњевековна српска властела. Царство је нестало а ондашња велика држава подељена је између моћних феудалаца. Бивши дворанин цара Уроша, кнез Лазар Хребељановић, успео је да порази своје непријатеље и да седамдесетих година 14. века загосподари великом облашћу која је обухватала територије од Косова и изворишта Јужне Мораве, преко тока Велике Мораве, све до Дунава, Саве и Дрине.
Успех његове владавине огледао се и у томе што је уживао безрезервну подршку српске цркве. Сходно том односу, у црквеном градитељству и уметности за време кнеза Лазара настаје нови, моравски стил. Најизразитији примерци градитељства овог периода су манастири Раваница, Лазарица и Љубостиња, које означавају симболички почетак епохе. Србија јача и постаје важна привредна и културна средњевековна државна творевина која временом бива прибежиште и сигурно место опстанка за многе избеглице који у њој налазе заштиту од Османске најезде.
Моравски стил у српској архитектури средњег века, обухвата временски период од само девет деценија, од средине 14. века до пада Смедерева и целокупне Србије под османлијску власт 1459. године. Основну карактеристику градитељства у овом периоду чини основа цркве у облику тролиста који заправо има темеље у облику равнокраког уписаног крста. Овим светињама су уз олтарску, придодате две певничке апсиде са јужне и северне стране по узору на светогорске манастире чиме се разликују од дотадашњих грађевина Вардарског и Рашког стила. Ове новине се најјасније оличавају у архитектонском решењу манастира Раваница, Љубостиња, Каленић и Манасија.
Стручњаци у области градитељства и историчари уметности кажу да су по својој спољашњој обради грађевине Моравског стила веома сличне онима из Вардарског стила, јер користе сиво или жућкасто камење и црвене опеке, али и да за разлику од Вардарског стила у коме нису увек камење и опеке уграђиване тако да формирају украсне шаре, док је у Моравском то обавеза. Све ове монументалне грађевине изграђене су од камена, опеке и малтера, осим Манасије која је зидана само од камена. Грађене су у највећој мери опет по узору на светогорске цркве и моравски уметници остављају свој печат на грађевинама који је препознатљив управо по овим карактеристикама.
Моравски стил сам по себи представља аутентични српски стил, за разлику од Рашког и Вардарског који су сходно епохи у којој се јављају (од седме деценије 12. до краја 13. нека) настајали под директним утицајем Романике, односно архитектуре у Византији. Исто важи и за фрескосликарство на коме је развијен нови српски стил за који најпознатији светски историчар уметности за ову област, Давид Талбот Рајс, каже да је присан, осећајан и допадљив.
Као у оба претходна стила, Рашком и Вардарском, украшавање унутрашњости цркава Моравског стила поверено је највећим стручњацима, фрескописцима који су на животописима светаца на зидовима грађевине остављали свој печат тако да се и по осликаним ликовима и колоритима може препознати историјски период из ког потичу. Фреске које одишу складом боја и разноврсним садржајем композиција у том периоду не заостају за хиландарским. На осликаним ликовима се уочавају емоције, тежи се ка раскоши, а на одећи владара и свите се препознаје дух времена и богатство српског двора пре доласка турских освајача.
Од декоративних елемената који се уочавају на зидовима грађевина, врло чест случај је употреба камених розета, као и рељефа који покривају све оквире портала, прозора и лукове. Декоративна пластика садржи преплете, представе биљака, животиња и људи. Грађевине овог градитељског правца су најближе Српско - византијском стилу, мада се код њих још више истиче декоративност на рачун монументалности. Када се погледа сваки детаљ понаособ, закључује се да је овај стил најоригиналнији у српској архитектури, иако су многи елементи преузети од других.
Ова оригиналност је постигнута, истичу историчари уметности, смелим комбинацијама које дотад нису виђене у Европи и на Оријенту, а све то захваљујући маштовитости домаћих и страних неимара и сликара, ондашњих уметника фрескописаца, који су уткали у монументалне грађевине културно наслеђе предака у измењеном и модернизованом облику. Занимљиво је да нису остављали уочљиве потписе испод дела својих руку, могу се по негде пронаћи скривени симболи њиховог имена и презимена на некој од композиција, што говори да су радили за награду на оном, а не за славу на овом свету.
Печат овог периода носе и две највеће тврђаве на тлу Србије. Током прве четвртине 15. века деспот Стефан Лазаревић је подигао Београдску тврђаву, док је његов наследник током друге четвртине 15. века деспот Ђурађ подигао Смедеревски Град. Оне и данас сведоче о моћи последњих српских владара пре пада под турско ропство и представљају најлепше грађевине средњег века. Кнез Лазар је подигао град Крушевац, који је постао његова престоница, тако и остаци овог древног града говоре о стилу градње оличеном у имену државе којом је владао у народу омиљени српски кнез, величан у песмама и народном казивању као цар Лазар.