Пловна Морава неостварен српски сан
Пре запрежних возила човек је створио брод као прво превозно средство којим је могао да носи терет и пребаци се пловећи воденим пространством са једног места на друго. Више од 8.000 година бродови владају неприкосновено воденим токовима, али више не плове Моравом...
Има сачуваних података да је Морава још у античком добу била пловна од Ниша до Дунава. Из воде су извађени делови речних бродова као археолошки артефакти, наилазило се на тешка сидра окована ланцима, или пак на делове кобилице бродивља које су завршавале услед непогода или других незгода у дубинама некада моћније и водом богатније Велике Мораве. У средњем веку по најдужој српској реци пловили су ратни и теретни бродови различитих облика и намене. Водени пут се кретао трасом од Сталаћа, састајалишта Западне и Јужне Мораве, до ушћа Велике Мораве у Дунав. Низводно су пловила користила снагу водене струје, а узводно су вучени.
Било је покушаја да се у 19. веку највећа српска река учини пловном и да по њој крстаре бродови. Забележено је да је пароброд „Морава“ пловио до Ћуприје и да су у оптицају још тада биле три варијанте идејних пројеката да се Моравом и каналима споји Дунав са Егејским морем. Ове идеје, обнављане и у 20. веку, су до данашњег дана остале несостварен сан авантуриста и визионара који нису довољно добро разрадили пројектну замисао како би она могла да буде реализована. Било је неопходно да се сакупи брдо пара и уједини више влада, индустријалаца и пројектаната да би се грандиозно замишљен пројекат икада у потпуности довео до реалиозације.
Ако се под појмом брод сматрају сва пловила која служе за превоз робе и људи на води, онда је Морава у својој давношњој историји показала да је могуће њеним водама организовати водени саобраћај. Величина и облик бродова је у време њеног пловног пута био у потпоуном складу са тадашњим развојем бродоградње. По Птоломејевој теорији на северу Балканског полуострва владали су сурови услови за живот због чега су на тим просторима могли да живе само варвари. Антички Грци су ипак насељавали ово подручје долазећи из својих црноморских колонија Дунавом и долином Мораве до средишта Балкана. Стизали су бродовима до ушћа Мораве у Дунав где су формирали насеље коме су дали име Бронго, а Морави Бронгос. Доласком Римљана на ове просторе Бронго добија име Маргум, а Морава Маргус.
Иначе, на ушћу Велике Мораве у Дунав наилази се на остатке тврђаве града Кулич који је у средњем веку био познат као Кустор или Каструм. Претпоставља се да је за време римске владавине био пристаниште бродовима који су пловили Дунавом и Моравом. Претпоставка је да је у том периоду, око 488. године Морава била пловна до Ниша, нашта указује остатак надгробне плоче на којој се помињу „атибати“, морнари који су били лоцирани на овим пристаништима као одбрана од варвара. Пронађена су на територији данашње Ћуприје велика бродска сидра, што указује на то да је у ондашњем граду Хореум Марги било важно речно пристаниште. У то време је на Морави био жив саобраћај који је повезивао насеља Виминацијум (Костолац), Маргум (Дубравица) и Хореум Марги. У овим градовима и војним утврђењима подизане су ковнице новца, радионице оружја, а по развијености насеља претпоставља се да је била веома развијена и трговина.
За време крсташких ратова у 11. и 12. веку, пловидба Дунавом и Моравом одиграла је значајну улогу код превоза ритера. У историјским документима је забележено да је овим путем пребачено на исток 400 хиљада бораца и 100 хиљада коњаника. Ако је тачан податак савременици су израчунали да је у том периоду за транспорт робе и ратника било потребно ангажовати око 4.000 пловила – лађа, галија и чамаца. Преко Мораве се вековима прелазило чамцима и скелама, тим путем су ишли и ходочасници, а у време развоја српске државе не говори се о већим пловилима реком.
О пловности Мораве нема поузданих података пре 15. века. Тек у време Деспотовине помињу се бродови по Морави. У периоду владавине деспота Стефана Лазаревића воденим путем је султан Мурат II ушао у Србију и то поновио за време његовог наследника сестрића Ђурђа Бранковића (1427). Постоји забелешка у турским дефтерима и у дневнику Бертранд де ла Брокијера, историчара бургундског војводе Филипа Доброг, да су Турци усидрили лађе под јаком стражом код Сталаћа. Поменути списатељ у свом делу „Путовање преко мора“ у белешкама које се односе на пролазак кроз Моравски Србију оставио је интересантан опис. „ Тамо где се две реке спајају има 80 до 100 шајки које ту држи Турчин, а то су галијице и лађице да би пребацио коње и своју војску. И наредио је да их стално чувају 300 људи који се ту смењују свака два месеца , као што ми је рекла веродостојна личност која је све то видела, а ја их нисам видео јер они не дозвољавају ни једном хришћанину да их види. Од реченог Сталаћа до Дуно (Дунава) има сто миља.“
Феликс Каниц, готово четири века касније, бележи у записима за књигу „Србија“ да је најјужнија лука моравске пловидбе до турске окупације био Сталаћ јер је својим положајем био предодређен за то, а и име му је било изведено од глагола устављати или стајати. По окупацији Турака, падом Смедерева, пловидба на Морави је замрла за неко време због њихове оријентације на Дунав као пловни пут за Црно море и Цариград. Почетком 16. века успостављене су на целој територији Србије речне капетаније које су управљале пловидбом српским рекама и контролисале транспорт робе и војника. Лоцирали су их Турци на Сави, Дунаву, Морави и Дрини. Капетаније су имале своју организацију и пловила. У сачуваним списима везаним за тврђаву и град Кулич уочава се да је 1516. године у ову речну луку на ушћу Мораве у Дунав стизала разна роба воденим путем како Дунавом тако и Моравом.
У монографији о Великој Морави, Миодраг С. Поповић („Морава – краљица српских река“) наводи да су Моравом и другим српским рекама у турско доба пловили трговачки и ратни бродови разних величина и намена. У зависности од врсте робе коју су транспортовали звали су се: дрварице, соларице, житарице, грнчарице... Неврати су били сплавови најчешће коришћени за пренос дрва. Када се спусте низ реку натоварени стаблима, најчешће храстовине, нису се враћали у почетну луку, зато су били неврати. Продавани су као грађа зато што су били састављани од балвана. Сплавови који су преносили товаре и превозили људе су се враћали у почетни положај вучени коњима или људском снагом.
Кораби, ладве и моноксили су били чамци од дасака издубљени из једног стабла. Вештина прављења оваквих пловила била је позната човеку у праисторији и није у многоме напредовала у односу на турски период. Прављени су у време доласка Словена на Балкан исто тако и у време кнеза Милоша Обреновића. Из моравског муља за време ниског водостаја реке извучени су бројни примерци оваквих чамаца који се налазе као експонати у музејима Крагујевца, Пожаревца, Смедеревске Паланке и Велике Плане. О томе сведочи др Леонтије Павловић у књизи „Музеј и споменици културе Смедерева“. Један од тих експоната пронађен је у селу Црквеница код Свилајинца, док су чунове копанице житељи ових села пронашли у новије време, шездесетих година прошлог века, у Липама, у Сараорцима и Лугавчини, у мртвајама или старачама које је створила Морава меандрирањем. Ова пловила су се покретала веслима или великим моткама и припадају групи моноксилних чунова већих димензија који су коришћени за рибарење или превоз терета реком. Богољуб Митровић је 1969. године из муља на левој обали Мораве, код места Трнава наспрам Пољане, извадио протрулело издубљено дебло димензија 985х126х120 см. Чамац је служио као житарица, а лађар је управљао пловилом седећи на врху чуна или опкорачивши отвор чамца. Заштићен је и чува се у Завичајном музеју код манастира Покајница.
Поред трговачких бродова Моравом су пловили и ратни бродови разних величина и намена. У историјским списима се најчешће спомињу шајке које су користиле готово све војске тадашње Европе и дела Азије. Веће шајке су имале једно једро а од наоружања један топ на кљуну брода. Посаду је сачињавало 30 веслача који су собом уз лично наоружање носили и копља за борбу прса у прса.
Лађе су грађене у специјализованим радионицама званим терсане које представљају претходницу данашњим бродоградилиштима. Било их је у Поморављу у Багрдану и Ћуприји, у Смедереву на Дунаву. Градили су их људи вични тесарском послу, скобљари и управо те занатлије и још неке уско везане за пловидбу, одредиле су имена неких садашњих насеља дуж Мораве, као што су Скобаљ и Сараорци. Поред река су постојале утабане стазе копитнице по којима су се кретали коњи или људи звани сараори (чамџије) чији је задатак био да тегле узводно бродове. Вуча бродова је сматрана најтежим послом, као данас рударски, који изискује велику снагу и добро здравље, а обављали су га људи бећари, припадници најсиромашнијег слоја грађанства. Даноноћно би вукли натоварене лађе, босоноги, газећи по блату и корову. Спавали су на земљи, где се затекну. Турци су за сараоре бирали житеље приобалних насеља, ослобађали их кулука и неких обавезних дажбина. Сараори једног села вукли су лађе до атара другог села и предавали посао другој групи надничара у суседном селу. По њима данас носи назив село у смедеревској општини Сараорце.
„Дунавом и Савом чсто су пловиле лађе које су вукли аустријски робијаши. Најнечовечнија казна била је вуча лађа и многи су је сматрали тежом од смрти. Ову казну је укинуо цар Јосиф II 1787. године. Код Турака није постојала оваква казна, али су они, кад нису могли да оберзбеде сараоре доводили силом сељаке из околних и удаљених села да вуку лађе“ – бележи локални хроничар Миодраг С. Поповић.
Да је све ово истинито, потвеђују казивања путописца Феликса Каница који је обилазећи Србију 1897. године забележио, на пропутивању кроз Ђердап, да су теглећи бродови на њега оставили снажан утисак. „ Сретао сам дереглије које су вукли волови и коњи, понекад 50 и више влашких сељака, њихово напрезање је било огромно, посао који је због валовитог терена изгледао подједнако ужасан као онај на галиојама. Просто ми је одлакнуло кад смо замакли за окуку и кад ми је тај призор нестао испред очију.“
Почетком 19. века водени саобраћај на Великој Морави јењава. Завладале су сигурније прилике и осетно досељавање становника из Црне Горе, са Косова и из Херцеговине у Шумадију и Поморавље променило је услове живота. Крчиле су се шуме и стварало плодно тло за формирање нових насеља. Морава је имала лети низак водостај, зими се ледила, а у пролеће су се услед отапања снега и леда јављале катастрофалне поплаве. Воденице моравке су ницале дуж обале и ометале пловидбу. Утоке и притоке су ваљале стабла и лом за собом, закрчивале корито реке и допринеле да Морава буде запуштена и бескорисна за пловидбу. Ретко се саобраћај одвијао воденим путем од Дунава до Ћуприје. Вук Караџић је у Даници записао 1827. године: да није силних клада, пањева и супова могле би по њој ићи лађе с товаром од 30-40.000 ока а овако се по њој вози само на чуницама.“
Србске новине су писале да су четири такозване поштанске лађе 1841. године прошле Моравом до Ћуприје. Кнез Милош Обреновић се појавом пароброда у свету залагао да Морава постане пловна и за ова моћна водена превозна средства. У ту сврху позивао је стране стручњаке да процене ову могућност да би концесионарима понудо учешће у оживљавању саобраћаја на српским водама. У новинама се тада писало да је дошло време да Морава, „река која пресеца срце земље и која је од природе опредељена да наше производе износи, а стране уноси ... и да као таква постане главни друм трговачке Србије“.
„Долазак једног страног пароброда у српске воде, крајем педесетих година 19. века, узбуркао је тадашњу српску јавност и створио лажну наду у народу да ће се Морава лако и јефтино учинити пловном за пароброде захваљујући страном капиталу. Овај тада, и сада неостварени сан у Поморављу се препричава и осуђује као промашај ондашње власти која није хтела или умела да Богом дату прилику искористи.“ (Миодраг С. Поповић) У историји је остало записано још и то да је 1867. аустријски пароброд стигао до Сталаћа.
Идеја о пловности Мораве је актуализована у још неколико наврата средином прошлог века, уз могућноаст да се пројекат реализује као међународни пројекат повезивањем Дунава и Мораве, Вардарском долином и Вардаром са Егејским морем. Пловни пут Дунав - Солун остаје до данашњег дана варијанта повезивања западне Европе са јужним деловима континента воденим путем који би пролазио кроз срце Стбије. Ова замисао се као феникс повремено појави и обасја надом житеље великог Поморавља да би Морава могла да оживи и да на њеним обалама коначно никну речна пристаништа и седам устава и исто толико хидроцентрала: код Љубичева, Влашког Дола, Велике Плане, Свилајнца, Багрдана, Ћуприје и Параћина. Бродови би могли да пристају у лукама: у Пожаревцу, Великој Плани, Баточини, Ћуприји, Сталаћу, Алексинцу, Нишу, Крушевцу, Трстенику и Краљеву.
Ова идеја заводи и најрационалније личности, привлачи пажњи и пружа наду. Иако личи на рибарчета сан, лепа је за маштање и надање да ће некада, макар у далекој будућности, Моравом стварно бродити велике лађе. Данас овом реком плове само чамци разних облика и величина...
