Нови догађаји у читаоници „Екатарина Павловић“
Да вам зима лакше прође, да ведри и расположени дочекате пролеће, позабавите се собом. Дајте себи прилику да уживате читајући или слушајући кад вам неко чита. Ово су савети који увек имају упориште у реалном свету. Проверено су добри јер ништа боље не храни душу него што то чини књига.
Шта вам је потребно да бисте лакше живели? Колико напора треба да уложите да бисте били задовољни? Колико често се дешава да вам људи нуде савете за које нисте спремни /који не помажу/ које нисте желели и тражили? И да ли некада ти савети ипак доведу до нечег корисног? На већину ових питања одговоре су љубитељи књиге потражили, вероватно делимично и добили, у суботу, 21. јануара, аку су пожелели да заједно са „одабраном“ публиком сличног сензибилитета читају причу Горана Петровића "Савети за лакши живот" из збирке прича „Унутрашње двориште“ у читаоници "Екатарина Павловић" у Марковцу и размене утиске међу собом. Разговарало се о сопственим унутрашњим двориштима, оградама које око њих градимо и различитим утицајима који ипак успевају да прескоче ограде.
Сесију је водила Александра Миладиновић, психолошкиња - библиотекарка читаонице "Екатарина Павловић" и сертификована библиотерапеуткиња. До новог сусрета са неким новим писцима и нове прилике за читање приче на истом овом месту у Марковцу, где се уз чај воде занимљиви разговори, проверите шта сте пропустили или дадајте нова запажања утиску који сте са ове сесије понели, читајући занимљиве савете једног од најчитанијих и најпревођенијих савремених српских писаца.
Како препознати сањаре?
Сањари су увек замишљени. Све што гледају, гледају полако, као да у облицима желе да пронађу нешто друго, као да проничу у структуру предмета. Осим по погледу, распознају се по положају главе, која је стално незнатно погнута, те по способности да материјализују што год пожеле. На улици се људи, који корачају иза сањара, стално спотичу о неке предмете. Сањари сеју ствари око себе, али не због заборавности него зато што их забавља да изненађују друге људе. Тек када умру, други примете њихов нестанак, јер се широм Земљине кугле распрскавају илузије које су створили. Са собом, у гроб, повлаче све што су исањали током свог века и једини траг који сведочи да су уоште постојали јесте празнина у времену и простору, а она се више осећа него што се види. Највећи непријатељи сањара су људи чистачи.
Ко су људи чистачи?
Темељни принцип ових људи је Ништа. Упозоравамо да их треба разликовати од нихилиста. За чистаче је Ништа добро пошто тада нема ничега –ни за чишћење. Срећом, ови људи су лоше организовани, јер када би систематски деловали, убрзо би апсолутно испунили своју потребу. Чистачи су хитрих покрета, ревносни, нервозни, често посећују психологе, кратко дишу.
Како водити разговор уз кафу?
Годину дана пре разговора убрати листове мушкатле. Ставити их у неку обимнију књигу и пустити да се добро осуше. После првог гутљаја кафе, устати од стола, извадити књигу из полице, листове ставити у пепељару и запалити. Разговор можете почети речима: “Ово су били листови мушкатле.”
Шта је то линија мањег отпора?
То вам је, рецимо, оно кад желите да водите разговор уз кафу, па годину дана пре разговора уберете листове мушкатле да бисте конверзацију започели речима: “Били су то листови мушлкатле.” Да нисте ишли линијом мањег отпора, узели бисте листове руже, макар се изболи на трње. Овако, ви сте изабрали безазлене мушкатле, које не могу да се бране. Размислите о томе.
Из „Савета за лакши живот“ (Роман уз кафу), Горан Петровић
Белешка о писцу
Горан Петровић (Краљево, 1961) објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), књигу изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006), књигу записа Претраживач (2007), новелу Испод таванице која се љуспа (2010), књигу изабраних прича Породичне сторије (2011), драмски текст Матица (2011) и књигу изабраних прича Унутрашње двориште (2018).
Петровићеви романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству.
Нека од Петровићевих дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио: Опсада цркве Светог Спаса (драматизација и режија Кокан Младеновић), Народно позориште Сомбор, 2002; Скела (по сопственом тексту), продукција Народно позориште у Београду (режија Кокан Младеновић), Орашац, 2004; радио-драма Богородица и друга виђења (драматизација Сања Милић, режија Нађа Јањетовић), Драмски програм Радио Београда, 2007; телевизијски филм Ближњи (по сопственом сценарију, режија Мишко Милојевић), Драмски програм РТС-а, 2008; радио-драма Изнад пет трошних саксија (драматизација и режија Страхиња Млађеновић), Драмски програм Радија Нови Сад, 2011; Матица (по сопственом драмском тексту, режија Рахим Бурхан), Атеље 212, 2011.
Горан Петровић је добитник више књижевних признања. Поред књижевне стипендије Фонда Борислава Пекића, важније награде су: „Просветина“, „Меша Селимовић“, Нинова награда за роман године, „Виталова“, „Рачанска повеља“, награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, „Борисав Станковић“, „Светозар Ћоровић“, награда „Иво Андрић“ за приповетку, „Лаза Костић“, награда за драмски текст „Кочићева књига“, „Златни крст Кнеза Лазара“, „Вељкова голубица“ за целокупно приповедачко дело, Велика награда „Иво Андрић“ за целокупно књижевно стваралаштво, „Станислав Лем“, „Григорије Божовић“, „Златна књига Матице српске“... Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 8. новембра 2018.
„Ја сам најпре једну или две приче написао и објавио у краљевачком „Октобру”, а онда неколико песама. Две, три те песме сам послао часопису ,,Багдала“ који је тада био угледнији. Они су ми послали часопис, али песме нису објавили. Мислио сам, ипак, како сматрају да код мене ,,има то нешто“, јер што би ми слали часопис. После неколико месеци ја сам писмом захвалио уреднику и уз то му упутио још четири, пет песама. Нису их објавили, а и престали су да ми шаљу часопис. Ја сам, онда, своје песме поцепао и тако се то, некако, прелило у прозу.“
