Ускликнимо с љубављу светитељу Сави...
Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, (Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
Растко Немањић је рођен око 1175. године1 као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.
Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Године 1190, када је Растко имао петнаестак година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.
Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором приповест је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору5 где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда. Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.
Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду.
До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.
Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну.
Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.
„Када је овај блажени отац наш прешао у вечни покој, заветом остави манастир мени грешноме у скромном неком стању, у којем ми отиде, некога преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се изволи љубави Богоматере и Наставнице наше и светим молитвама господина Симеона, тај храм од незнатног и малог узнесе се у велелепну појаву. И после мало времена скупих деведесет монаха у братству и све спремих што је на потребу манастиру.“
У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања. Такве легенде ни у ком случају не одражавају истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобама.
Веома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава.
У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту. Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.
Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.
Свети Сава. Житије светог Симеона Немање
(о Хиландару након смрти св. Симеона)
Остало што овде није поменуто о Светом Сави више на: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava
