Педагог Живкица Ђорђевић о моделима понашања младих и поремећајима изазваним превеликом употребом екрана
Свесна пажња, њено подстицање током развоја и практиковање у психолошком и педагошком раду са децом од вишеструке је користи, каже педагог Жовкица Ђорђевић, у коментару чињенице да је пажња младих последњих година, са седам минута свердена на само седам секунди. Као што усвајамо било коју нову навику, учимо неку вештину или стичемо ново знање, потребно нам је да разумемо начин на који та нова област функционише. За постизање резултата потребна је стална и континуирана вежба која подстиче концентрацију и усмерава пажњу на објекат посматрања. Вежбањем стичемо вештину, постижемо сигурност и стабилност, а као крајњи ефекат рада на себи долазимо до искуственог знања које је резултат свих напора да унапредимо себе. По истом принципу одвија се процес подстицања емоција и јачања когнитивних способности, развоја емпатије и можданих активности.
Кад желимо да променимо начин на који размишљамо, или реагујемо, жељена промена се дешава кроз ментални тренинг који доприноси да будемо стално и потпуно свесни свог окружења. То значи да свесна пажња - свесност, сама по себи, активира мозак на начин који подржава унутрашњи ред и логику.
- Пажња ових генерација је седам секунди, показала су истраживања. Некада је било 7 минута. Да би мозак могао да се загреје да се бави одређеном материјом њему је потребно време. Код младих информације само пролећу, а да би се боље уочавале ствари, мора да се побољша такозвана свесна пажња. То значи да свесно себе фокусирамо и да када о нечему причамо, пробамо да се бавимо том темом. Када се тај процес заврши можемо да пређемо на другу, па на следећу тему. Значи, тај лет од једног на друго врло ће нас тешко увести на то да пратимо шта нам неко говори, о чему прича, још теже да се повежемо са том особом да бисмо могли да доживимо осећања која жели да нам покаже, да осетитмо шта јој треба да бисмо успешно комуницирали – каже Живкица и наглашава да је за сваку комуникацију потребно одређено време.
- То значи да се од тих седам секунди пажња повећа макар на два три минута, ако не може на седам као што је некад било. То се зове повећавање свесне пажње, а за то су пожељни неки тренинзи који се врше за јачање когнитивних способности. Може да се постигнете тако што ћемо сами себе да вежбамо. Уђемо у собу и себи дамо задатак да запамтимо пет ствари где се налазе. Да након тога затворимо очи, мирујемо тридесетак секунди и да проверимо да ли смо запамтили где се шта налази. Када се налазимо у неком непознатом месту, посматрамо просторе око нас, покушавамо да запамтимо макар на једном објекту како он изгледа. То су тренинзи који нам омогућавају да на себи радимо, тим одређеним вежбама то практично можемо. То се односи на наше капацитете да вршимо опсервацију средине, да уочавамо и видимо шта се то око нас дешава – наводи примере педагог на који начин можемо да подстичемо концентрацију и радимо на себи.
- Немамо могућност да контролишемо осећања, оно што можемо да контролишемо и што радимо свесно то је да пратимо и препознамо наше понашање иза тих осећања. Можемо да препознамо да смо бесни, срећни и слично, али да ли ћемо да залупимо вратима, да повисимо тон или ћемо да пробамо да изађемо из простора и да се смиримо, јесте понашање на које можемо да утичемо и које можемо да одаберемо јер не могу да одаберем да ли ћу бити бесна или нећу – говори у прилог теми смањене концентрације код младих и подизања свести да је проблем присутан и упућује на закључак да су разлог томе брзе рекламе и брз темпо живота.
- Све то доприноси да се пажња цепа, дели на много елемената и да таква концентрација не обезбеђује добар квалитет учења, запажања појава и репродуковања наученог. Врло често ће велика већина да прође поред ствари које нису уопште приметили да се дешавају ма колико биле важне и уочљиве – коментарише изостанак пажље код младих Живкива Ђорђевић.
- Екрани су ти који су убрзали цео процес зато што се нове генерације информишу преко модерних справа. Уобичајено је да за столом седе млади који ће држати мобилни, пратити истовремено више ствари на мобилном и притом слушати о чему се ту говори, ако неко уопште разговара. Тако уствари ниучему не учествују потпуно, само купе информације које до њих долазер. Да би се било шта урадило озбиљније, морали бисмо да се вратимо на такозвану свесну пажњу која концентрише особу дуже; држи је повезану дуже да би могла да ради то што је у датом тренутку потребно. То морају да буду некакви педагошки поступци који показују на који начин се подижу унутрашњи капацитети код човека – анализира наша саговорница започету област проматрања губитка концентрације младих и уоченог приметног нестрпљења које карактерише миленијалце.
- Био је један јако интересантан експеримен где су три групе средњошколаца имале задатак да раде одређени тест провере знања. Урађено је тако што је једна група имала мобилни телефон код себе који је био ту негде поред њих на столу, друга група је имала мобилни телефон који је држала у торби, а трећа група је дошла без мобилног телефона. На крају су резултати показали да је најбољи успех показала група која је дошла без мопбилног телефона. И оним другима није било дозвољено да га користе, али су они имали стално осећај да је мобилни ту близу њих. Њихов мозак је више био оријентисан на то како да отворе телефон и дођу до информација него што су имали поверења у своје знање и своје капацитете да ураде тест. Ови који нису имали телефон код себе су се усмерили на себе и показало се да су имали капацитет да то ураде. Поседовали су веће капацитете и усмерили пажњу на дате задатке – каже Живкица уз коментар колики степен одговонисти за овакво „стање свести“ младих се приписује родитељима.
- Позвала бих родитеље да се боље информишу о утицају који телефон врши на дете. Данас стручњаци који се баве развојем дечијег мозга просто забрањују да до треће године дајете деци мобилни телефон. Ми ћемо често видети у неким ресторанима, на јавним местима, како родитљи ручају, седе растерећено док деца гледају у телефоне. У том смислу родитељи сносе неку одговорност кад су јако мала деца у питању. Кад старијих узраста одраз је неких формираних навика, прво да ли су ти родитељи модели, да ли седе са дететом и причају или пак и они гледају мобилни телефон. Просто, адолесценти без обзира на то да ли им се нешто брани или не, имају неке своје моделе понашања. Оно што неко научи раније може у животу себе да ограничи или се не ограничава на примену наученог. Делимично родитељи сносе неку одговорност, али мислим да нису ни они свесни педагошке улоге родитељства. Сматрају да за родитељство није потребно знање, да се то интуитивно рођењем добија, мало и читају о томе , не желе предрасуде да мењају. Мислим да би барем требало да се држе препоруке да су они модели и да свесно или несвесно утичу на децу. Онако како се они понашају, тако ће и њихова деца. Ако седе за столом и гледају телефоне кад је ручак и они ће то сигурно урадити – указује на грешке родитељима упозорењем да никако не праве пропусте приликом одгоја беба.
- Раније сам била мало толерантнија на ту тему, али када смо радили на једном пројекту са колегиницом дефектологом, она је била изричита - потпуно забранити. То је катастрофа до чега су они као дефектолози дошли јер прате поремећаје пажње код деце, развој говора, целокупан ментални и физички развој. Млађа деца су, нормално, у много већем проблему. Што је у раном развоју више оштећен ментални склоп то су последице драстичније. Адолесцент нека и експериментише, он има капацитет да чује и слуша различите ствари у школи, у друштву, око себе, за њих нису само родитељи извор сазнања као код малог детета. Мислим да су зато мала деца угроженија него одолесценти када су у питању екрани и модерне справе – каже Живкица Ђорђевић, педагог са дугогодишњим искуством у школи, на едукацијама, тренинзима за професоре и младе.
- Нисам стручњак за то да им препоручим неке моделе за огранићавање употреба екрана, али свакако постоје начини. Можда да се уведу нека ограничења која не морају баш да буду драстична, да кажемо и образложимо да се на часовима телефон не користи, осим у педагошке образовне свтхе. Неким интересантним радом они се могу увући у причу да им не пада на памет да гледају у телефоне, да их садржај привуче више и да просто забораве на то да се тамо негде нешто дешава на интернету и друштвеним мрежама што њих и те како занима. Ја лично мислим да је електроника тековина модерног доба и да у том окружењу треба да живимо. Нисам да се од тога прави фетиш, нити да се праве неке забране. Просто, разговара се са младима и они ће разумети зашто је то опасно за њихов вид, за њихов мозак... Већина ће радити на томе да се умери и не дозволи да постану робови технике. Савет је да део слободног времена проведу у природи. Учите какви су пандами нечему што сте ви већ урадили ако вам је неопходно да будете на мобилним, рачунару или таблету – скреће пажњу родитељима педагошкиња и подстиче на размишљање да ли се забранама постижу очекивани ефекти или је потребно уводити друге мере одвикавања од вештачке интелигенције.
- Правила у школи су казнена, уведена врло строго и врло ригорозно, наметањем забрана. Правила која би деца сама креирала са својим наставницима у школи како би желели да се ради са њима била би правила која би дала боље резултате. Опште је познато да правило које се наметне увек код младог човека изазива идеју како да га прекрши. Не верујем у правила која се намећу „одозго“, милсим да се она поштују због силе, не због унутрашње жеље. Не кажем да су она лоша, али мислим да је лош начин на који се доносе. Ви нећете да их поштујете јер су вам наметнута. Посебно кад сте адолесцент. Кад одрастете можда хоћете - каже Живкица и усмерава надлежне службе на договорну комуникацију са циљном групом којој је намењено увођење забрана. Скретање пажње на штетност нечега даје веће ефекте.
- Мислим да све нас угрожава модерна електроника и да све зависи од тога какав је ко, каква је породица и каква је целокупна структура те особе. Много је индивидуалних фактора у игри. Сваки изазов је ствар личности. Ако имате пред собом цигарету, доступна вам је дрога, алкохол на дохват руке, ви не можете знати да ли ћете после прве или друге чашице постати алкохоличари, или не, да ли ће те посегнути за забрањеним стварима. Ствар је одабира. Ако то електронско средство користите пет сати, нико вам неће гарантовати да нећете ускоро постати зависни од видео игрица, мрежа, гледања у екран. Интервенише се тако што се детету, сходно његовом узрасту, објашњава зашто је то добро, зашто није, праве се договори који задовољавају потребу детета и вашу одговорност. Васпитање тражи активност. Не можете васпитавати тако што ћете некоме неку причу да испричате. Васпитање је процес у коме ви учествујете у комуникацији са дететом – закључује Живкица констатацијом да морамо знати колико времена на екрану штети детету.
- Ми немамо те податке, медицинске налазе - или их ја не знам. За колико времена се оштете неурони у мозгу и слично. На основу тога би могло да постоји правило како да се уводи ограничење. Знам да до треће године ни случано детету не треба дозволити да држи мобилни телефон и навикава се на справу која заокупља њихову пажњу. Шта се дешава са другима не знам... Можда ће и онај ко проведе сат времена поред телефона а један у придоди опет имати проблем, то је индивидуална ствар. Генерално, не треба превише користити екране, то је барем евидентно.
