Јована Милић одбранила је докторску дисертацију на универзитету у Модени бавећи се последицама које за собом оставља ХИВ вирус
Последњих септембарских дана, пре две године, када деца полазе у школу и радују се доживљајима из учионице, Јована Милић, некада брилијантан ђак наше Гимназије у Великој Плани, понела је титулу доктора наука. Остварила је са тек навршених 30 година своје жеље, окончала студије и трасирала себи будућност којој се надају опредељени за подношење жртава науци и друштву, људима и борби за њихово здравље. Од ње се није очекивално ништа мање – тачно онолико колико може и вреди. А може и вреди много и више од тога. Доказивала је то много пута, чак и онда када је изгледало немогуће да надмаши себе. Сигурни су сви који је познају да се на овоме неће зауставити. Она увек иде напред, далеко види и труди се да се и њен глас, ако је важно, далеко чује. Не зауставља се пред непознатим стварима, не може да ћути пред неправдом, не престаје да се бори за друге, са лакоћом пружа помоћ онима који у њу гледају као у спаситеља, очејују излечење болести, наду да је бемислен страх од непознатог.
Она уме да докаже и одбрани оно зашта се вреди борити, да укаже на грешке и пропусте, опомене, посаветује. Рођена је за хумани позив, права докторка којој се верује.
На Универзитету у Модени, у Италији, Јована је одбранила докторску тезу на тему “Повезаност између неалкохолне масне болести јетре, инсулинске резистенције, дијабетеса мелитуса, крхкости, добитка у телесној маси и употребе инхибитора интегразе у особа које живе са ХИВ-ом". У својој дисертацији бавила се посебно компликацијама ХИВ болести код пацијената који примају антиретровирусну терапију. Њен ментор професор др Ђовани Гуаралди био је поносан на њу током студија, још више откривајући њену упорност и таленте док се бавила истраживањима у области коју је одабрала за своју ужу специјализацију. Oбласти из којих Јована објављује научне радове су везане за метаболичке последице и компликације ХИВ болести, терапију и клиничке аспекте ковида и пост акутног ковид синдрома.
Јована је једна од стотину успешних ђака Гимназије у Великој Плани због којих се име нашег малог места чује на различитим странама света и због којих је пуна срца лако и лепо рећи: наша паметна деца – велики људи. Свестрана, вишеструко талентована, вредна и одговорна, могла је све и било шта да је одабрала за животни позив, била би доктор наука. Одлучила се за медицину иако је волела књижевност, определила се за инфективне болести и борбу против ХИВ вируса мада ова грана медицине није профитабилна као неке друге. Јована је за докторске студије одабрала Италију, и у Модени се осећа као код куће захваљујући Кишу и књигама из Србије, које су увек уз њу, на дохват руке, кад осети носталгију за завичајем и потребу за читањем, ту је српска литература, музика уз коју је одрастала, људи које носи у сећањима...
- Мени је Данило Киш један од омиљених писаца, морам да га пригрлим кад је неки тренутак носталгије – каже за сам почетак млада докторка медицинских наука жељна знања и нових искустава. У свет је кренула са кофером пуним књига, допунила своја знања и способности новим искуствима и стекла право да се осећа као грађанин света.
Млада стручњакиња у области инфектологије говори надахнуто, емотивно, жустро и одважно, помало бунтовно, како приличи и доликује младима. Кроз стихове рок песмама уз које је одрастала саопштава суштину живота и разлоге због којих је музика лек, а писана реч најбоља терапија да се истраје, ствар доведе до краја. Јована је у Италији Ђована, девојка која спава пет сати, вози бајс, стиже свуда, на концерте, у галерије, иде у провод са колегама, једино нема времена да ужива у шопингу иако би многе девојке радо биле на њеном месту и искористиле преднмости италијанске моде.
- Развојни пут Ђоване Милић – могла би да се назове ова моја прича о стручном усавршавању. У Модени ме тако зову. Лакше им је да кажу Ђована него да преломе наше Јована, није им компликовано, али имају њихову варијанту имена и тако сам добила нови идентитет.
Пре Италије и студија медицине у Београду, Јована је била једна од ученица, гимназијских штребера, чије идеје су биле пресудне да се реализују неке занимљиве ствари у школи, на такмичењима, на разноликим манифестацијама.
- То је време када се највише расте, када се формирате, постајете људи; откривате оно што вас одређује, чиме желите да се бавите и како желите свој живот да конципирате, чему да га посветите. Ја сам увек била свестрана, занимало ме све. Књижевност ми је била друга опција коју бих изабрала да се нисам определила за медицину. Медицина се увек провлачила као идеја, а то никако није ишло без књижевности, музике и других додатних ствари које комплетирају наше потребе – прича млада научница, бирајући теме и животне лекције из којих се извлаче поуке како градити личност и борити се за снове од којих ће неки постати стварност.
- Пожелела сам да себе представим кроз стихове неких песама рокенрола и озбиљне књижевности и преко њих покажем свој развојни пут. Ја сада живим и радим у Италији, докторирала сам и бавим се ХИВ инфекцијом. Радим са пацијентима који имају вирус СИДЕ и оно што је била ужа област мог доктората су оболели старији од 65 година. Почела сам на Инфективној клиници у Београду – започиње своју причу Јована погледом на фотографију оронуле зграде где је волонтирала годину и по дана.
- Одлазила сам на посао не само као штребер, водила ме је страст према свему томе и онда сам се сетила Јесењина и његове песме „Исповест хулигана“ и сихова „Што сам? Тко сам? Ја сам само сањар, чији поглед гасне у магли и мемли“. Мемла инфективне клинике – појашњава докторка - та буђ на зидовима ме није спречила да истрајем у одлуци да се бавим инфективним болестима. Мало ко жели да иде овим путем који сам ја одабрала. Опасно је, може да се зарази, није профитабилно, не може да се ради приватно, а неким људима је новац мотив. Оно што је за мене било увек најзанимљивије садржано је у песми Pink Floyd-a „Us And Them“ – то само ми, и микроорганизми који нас нападају свакога дана, и увек је интересантна та борба између нас.
За Јовану је било пресудно и посебно занимљиво то што у оквиру области коју је одабрала мора на све да мисли и примени целокупно знање из медицине да би могла да се бави инфективним болестима.
- Мени је то као свестраној личности, која воли медицину, хемију, књижевност и музику, било изазов - сурогат за све што је било у средњој школи. Стихови „Све се мења и све тече човече“ из песме Ђорђа Балашевића „Реквијем“ асоцирају ме на то да се неке ствари константно мењају не само у животу, негу и у медицини. Оно што је било пре двадесет година више не важи – говори, позивајући се на стихове песама које воли и позајмљене мисли које усмеравају њене ставове и јачају животни кредо.
- Сваки инфектолог је левичар – ова мисао сугерише став о политичком опредељењу које је изузетно важно у животу сваког од нас. Тако су сви инфектолози левичари, залажу се за једнакост, социјалну правду, за једнака права свих, опредељени да се баве угроженим групама као што су Роми, например интравенски наркомани. Оно што је битно – шаље поруку и на овај начин Јована - да имате разумевање за све, да покушате свакоме да помогнете и борите се са предрасудама.
- За инфективне болести се често везује стигма са којом иде неко жигосање људи који болују од неке заразне болести, што није добро јер и они живе хронично са тим болестима и не треба да буду искључени из друштва, нити да буду дискриминисани. Као инфектолог имате највећу могућност да некоме помогнете и да га спасите јер су инфективне болести акутна ствар која се решава у десетак дана и некоме стварно можете да спасите живот.
Једна од најпознатијих светских клиника за инфективне и тропске болести налази се у Модени. Ту се налази Метаболичка клиника за ХИВ, где Јована проводи доста времена, и више него што је потребно.
- Радим 12 до 15 сати дневно и не жалим се, нико ме на то не тера, али ја желим – каже убеђена да ради праву ствар.
- Често радим у мраку, вероватно је то заоставштина након бомбардовања. У том периоду смо толико домаћих задатака написали под свећом. За нас је сасвим ОК да будемо у мраку.
- Једне ноћи у Модени, на размени студената, на инфективном одељењу у болници, радили смо са ХИВ позиотивном пацијентима. Била сам одушевљена како се са њима ради, приступом особља и начином како се боре за њихов живот. Пожелела сам да се вратим ту, нигде другде нисам конкурисала, само у Модени, а желела сам да будем у иностранству. На крају сам добила тај докторат у Италији и њихову стипендију.
Јована ради са пацијентима који су углавном ХИВ позотивни, мада има и других о којима воде бригу у болници.
- Мој ментор је један од највећих стручњака за ХИВ у свету, основао је Метаболичку клинику за ХИВ када је приметио да се код терапије за ову болест модерног доба појављују велика нежељена дејства у виду метаболичких болести. Како се мењала терапија за ХИВ тако су се мењала нека његова научна интересовања. ХИВ позитивни пацијенти сада дочекују старост, њихов животни век је исти као код опште популације, нас који немамо ту болест. Ти пацијенти дуго живе релативно здраво. Морају да узимају лекове целог живота и због тога често кажем да је ХИВ „боља болест“ него повишен притисак, или дијабетис, јер се боље контролише. Смеју се кад то кажем, али научно гледано то је истина – ауторитативно и искуствено тумачи нови приступ ХИВ пацијентима стручњакиња за ову област, доктор раука већ две године.
- Када је АИДС болест acquired immune deficiencysyndrome откривена, завладала је паника, страх и хистерија осамдесетих и деведесетих година посебно у Америци. Говорило се да је преносе хомосексуалци, третирана као куга за геј популацију. Румунија има највећи борј деце која су се заразила ХИВ-ом преко нестерилисаних шприцева. Здравствени радници су се према њима нехумано понашали, нису смели да их пипну, са три пара рукавица су им прилазили, што је било неприхватљиво онда, а ни сада када је познато да је ХИВ потпуно друга болест.
- Претпоставља се да има преко 40 милиона људи заражених на свету, од тога само 60 посто зна да су позитивни, стратегија је била да до 2020. године 90 посто људи који имају ХИВ знају да су позитивни, од тих 90 посто да 90 посто буде на терапији и од тих 90 да буде 90 посто људи који ће имати успешну терапију која се мери бројем вирусних копија у крви. То је у Италији постигнуто одавно, код нас није. Људи који су на стабилној ХИВ терапији, који имају недектабилан вирус у крви, не могу да преносе вирус чак и ако имају незаштићене сексуалне односе. То скида огромну стигму са ХИВ позитивних пацијената, могу да имају децу која неће бити ХИВ позитивна, њихови партнери који су ХИВ негативни могу да остану ХИВ негативни. Ово је била порука са једне важне ХИВ конференције. То се већ годинама знало, али је ове године први пут званично речено да пацијент који више нема вирус у крви не преноси га никаквим путевима - закључила је причу о АИДС-у Јована Милић, и поручила младима, будућим стурчњацима у разним областима, докторима наука, да читају, граде своју личност, буду креативно бунтовни.
- Важно је да у оном периоду када тражите себе, копате по књигама, ако мислите да сте другачији, не можете да се уклопите у средину, окренете се књигама. Ја сам у том периоду имала сличне људе око себе, Јовану Савић и Ђорђа Живадиновића, направили смо малу оазу око "Света речи", читали и размењивали књиге по препоруци - присећа се Јована ђачких дана када се радо ишло у библиотеку.
- Бунт у младим годинама је изузетно важан и пожељан, али наравно позитивно артикулисан. Потребно је да знате шта хоћете, да имате став и да образложите због чега изражавате незадовољство. Мислим да је недостатак побуне разлог зашто је Србија овако друштво какво јесте данас. Радите на себи, будите обавештени, читајте да бисте се формирали правилно. Од младих се очекује прогрес и промене, на њима је да направе боље друштво него што је наше, учине Србију пожељним местом да се у њој живи. Ја сам увек била неко ко се буни на тај начин, аГоворило се да је преносе хомосексуалци, третирана као куга за геј популацију. Румунија има највећи борј деце која су се заразила ХИВ-ом преко нестерилисаних шприцева. Здравствени радници су се према њима нехумано понашали, нису смели да их пипну, са три пара рукавица су им прилазили, што је било неприхватљиво онда, а ни сада када је познато да је ХИВ потпуно друга болест.
- Фреди Меркјури као жртва ове болести оставио је иза себе песму “Show must go on” која на известан начин представља химну оболелима. Пацијенти су у том периоду урадили велику ствар, боловали су, борили се за живот, али су стално тражили истраживања, инсистирали да се укључи држава и нешто покрене. И добили су. Нови лекови имају много мање нежељених дејстава, пацијенти могу нормално да живе, узимају једну таблету дневно. Имамо пацијента који је 36 година са дијагнозом ХИВ-а, шампион је своје генерације, а имамо и пацијента из Лисабона који има сто година. Нисам претерала, стварно је стогодишњак. Након смрти супруге желео је мало забаве, добио ХИВ. Жив је, прилично виталан, самосталан и покретан – излаже Јована занимљиве податке и чињенице усмеравајући поглед у будућност кроз стратегију која има за циљ смањење броја оболелих и дужи живот ХИВ пацијената .
- Бунт у младим годинама је изузетно важан и пожељан, али наравно позитивно артикулисан. Потребно је да знате шта хоћете, да имате став и да образложите због чега изражавате незадовољство. Мислим да је недостатак побуне разлог зашто је Србија овакво друштво какво јесте данас. Радите на себи, будите обавештени, читајте да бисте се формирали правилно. Од младих се очекује прогрес и промене, на њима је да направе боље друштво него што је наше, учине Србију пожељним местом да се у њој живи. Ја сам увек била неко ко се буни на тај начин, а од нових генерација се очекује да буду још убедљивије и сигурније у оно што желе да раде и наравно да не трпе никакве тортуре – рекла је Јована и сагласила се са разлозима због чега су нам млади апатични и успавани.
- Ја разумем зашто млађе генерације не читају. Одрастали су у разним нехуманим околностима окружени неким глупостима, лудоријама и сличним чудима. Није окружење стимулативно зато бих најмање сваљивала на њих одговорност, више на родитеље, на друштвене околности. Некако ми нисмо хумано друштво – тај феномен Јована примећује у већој мери од када је у прилици да пореди начин рада њених колега у Србији и Италији.
- Мој ментор каже: „нема потребе да пацијент пати“. Код нас нико не пита пацијента да ли би изабрао нешто друго осим оног што му се нуди, а нуди му се минимум. Хоћу да кажем да смо у том погледу нехумани и да не водимо рачуна о количини људске патње, чак ни о деци у оној мери како и колико би требало. Група Шарло Акробата има песему „Пазите на децу, јер се деца угледају на вас“ и то нам много говори – каже Јована и додаје још понешто, значајно, битно и суштински важно, у пракси потврђено, критиковано и осуђивано од стране оних који се не питају нити било шта одлучују, осим када заокружују и бирају.
- Овде код нас је незавидна селекција. Лекари одлазе, пола моје генерацији је у свету. Нама ће на крају, кад будемо хтели да се окупимо, најближе место сусрета бити Минхен.
