МЛАДИ И УСПЕШНИ
Глумац млађе герације, Ђорђе Живадиновић Гргур (1990), још од првих корака је био предодређен за позорницу. Он је Петар II Карађорђевић из серије "Равна гора"
Популарност је стекао у серијама „Равна гора“ и „Убице мог оца“, а доказао да је његов лик примамљив и за филм у футуристичкој верзији Београда 2021. „Тмина“. Памти га већина као престолонаследника Петра II Карађорђевића због сличности са овим историјским ликом. Прве кораке направио је на сцени позоришта „Масука“, као ђак основац, у представи „Пфуј, Мато, срам те било“, последњем редитељском остварењу Вите Стефановића.
Ђоле је и као мали волео да рецитује, глуми, буде на бини... макар који сантиметар изнад земље. Та разоружавајућа комуникација са публиком пренела се на професију. Определио се за студије дипломатије на Факултету политичких наука, завршио и кад се очекивало да почне каријеру као службеник у амбасадама, одвукла га је позорница у другом правцу. Предност је дао првој љубави – позорници и глуми. Да остане тамо где га је срце вукло помогли су редитељи Радош Бајић, Анђелка Николић, Светозар Цветковић, Љиљана Тодоровић, његови професори на факултету на Новој академији уметности. Каже да није погрешио, задовољан је собом и позивом који му се наметнуо као животно опредељење.
Често је на даскама које њему живот значе. Остварио је запажене улоге у представама Рефлектор театра, познато је лице позоришних, филмских и телевизијских продукција у којима се појављује као трагичар, комичар или престолонаследник Петар II Карађорђевић. Због превелике сличности са историјским ликом који му је отворио врата филма, Ђорђе је одлучио да ипак већи део живота посвети уметности него дипломатији. Леп је и драг, уме да скрене пажњу на себе, да се наметне стилом, начином одевања, помало шашавим, наступима и понашањем на сцени и изван ње. Смешио се и са билборда по Београду, био позиван да снима рекламе, учествовао у пројектима за децу и омладину. Има га готово свуда, где га очекујете и где вам не пада на памет да може да се појави. Заискри очима и покаже осмех широк као булевар. Ми и драг као дете осваја где год се задеси појавом, талентом и начином комуникације. Свој је и јединствен по много чему, упоран и одговоран, тачан и захтеван. Колико очекује од других, кош више од себе. Деје се и дели, жртвује зарад виших циљева кад затреба, а за њега су виши циљеви успех тима, учесника у било ком пројекту, на представи, едукацијама. Шта год да је себи ставио у задатак он то успешно извршава.
Рођен је у држави која се непосредно по његовом рођењу распала, зато и нема носталгију за оним временима када се све другачије радило, лакше и лепше живело, волело и поштовало. Трагајући за сопственим идентитетом, преиспитујући себе у улогама и стварном животу, показао је да може све и сваштас. Опробао се у готово свим жанбровима па му није проблем да данас игра трагичара, сутра комичара, прексутра несташног дечака кога је тешко пратити по сцени. Може да буде и стен дап комичар, навиру му мисли брзо, муњевито реагује, налази решења за све прилике.
„Идеалан савремени театар види као искерну, посвећену, промишљену љубав“. Глуму је завршио на Новој академији уметности у класи професора Светозара Цветковића и Љиљане Тодоровић.
Шира јавност у Србији упознала га је кроз улогу краља Петра млађег, дечака који је морао нагло да одрасте и да преузме превелику одговорност. Са њим је заједно растао и Ђоле, до нових изазова и улога за које га није припремао живот. Изненадио је са колико се емоција и озбиљности упустио у одбрану лика младића у „Убицама мог оца“ који се није стидео најискренијих осећања због губитка љубави свог живота, макар то био партнер истог пола. Зато је увек био спреман да са лакоћом одговара на питања која су била усмерена на геј улогу и знатижељу како се припремао да буде што уверљивији.
- Мислим, нема ту шта да се посебно спрема, ја се нисам спремао за улогу хомосексуалца, већ за улогу младе особе која се налази у неким околностима у којима не може да се понаша онако како би желела. Јер, ако имате некакав интимни емотивни однос који је угрожен, а с друге стране имате породичну ситуацију какву је имао тај мој лик, у целом том контексту тог и таквог друштва у Србији јако је битно то шта та особа доживљава унутра, а не које је његово сексуално опредељење или чиме се бави. То јесте питање које ми се често поставља, али ми заправо не смета, зато што сам навикао и било је очекивано. Мени није представљао проблем ни да одиграм тај лик, нити да одговорим на питања у вези са тим и сексуалним опредељењем.
Преломни тренутак у његовој каријери био је кастинг за улогу младог Петра Карађорђевића.
Посрећило му се када је редитељ Радош Бајић одлучио да му због превелике сличности са младим престолонаследником повери улогу која доноси популарности и пружа прилику да се наметне талентом и шармом. Ђоле, неоспорно, и једно и друго поседује у великим количинама, довољним да се са лакоћом удовољи захтевима позоришта, филма и телевизије. Некако у том периоду уследила је и промена „идентитета“.
Ђорђе се по оцу презива Живадиновић, и под тим презименом га памте другови из Гимназије, улице, детињства, његови суграђани. Радећи на себи, новим улогама и нижући успехе, додао је свом презимену још једно, Гргур, по мајци, како би јој се одужио за подршку, неизмерну љубав и веру у успех. Васпитачица у градском вртићу знала је да подстакне његову жељу да се бави оним што воли и да започето доведе до краја.
Популарност је Гргур стекао у серијама „Равна гора“ и „Убице мог оца“, а доказао да је његов лик примамљив и за филм у футуристичкој верзији Београда 2021. „Тмина“. Прве кораке направио је на сцени позоришта „Масука“, као ђак основац, у представи „Пфуј, Мато, срам те било“, последњем редитељском остварењу Вите Стефановића, која представља адаптацију Нушићеве „Ожалошћене породице“. Пре тога опробао се као водитељ дечије емисије на локалном радију и био је убедљив. Потрудио се да све научи, каже како му је всаспитачица Слоба написала, буде занимљив и уверљив. Било је и импровизација које су пролазиле као успеле дечије шале. Можда га је баш то подстакло да оде у том правцу, одабере сцену за животну позорницу.
Био је Ђоле део „Масукиног“ омладинског ансамбла у „Београдској трилогији“, остварењу које је бележило најзначајније резултате на фестивалима широм Србије, заједно са Анитом Стојадиновић и Стеваном Јовановићем, који су постали професионални глумци и у том периоду се смењивали на трону за најуспешније младе глумце где год да су се појављивали као тим предодређен за победе.
И у „Свету речи“ оставио је дубок траг. Био Црњански, Оскар Вајлд, Хесе, са Јованом Милић научио да воли књижевност док су се такмичили ко ће више књига да прочита, бољи перформанс да осмисли, да се оствари као аутор сценског приказа живота и дела великих писаца. По одласку на студије постаје део АП „Бранко Крсмановић“ и тамо наставља да се бави глумом. Позоришне нити основане почетком 21. века на разбоју „Масукине“ сцене, настављају да се плету кроз живот младих глумаца пониклих на истом тлу. Често је у пројектима које реализују заједно редитељка Анђелка Николић и глумица Анита Стојадиновић. Успехе су заједно постигли у „Епским игрицама“, „Женидби Душановој“, „Зидању Скадра на Бојани“. Залажу се умом и физичком снагом да заживи пројекат „Позориште на селу“. Са децом из Марковца и околине, у дворишту Екатарине Павловић, посејали су клицу љубави према позоришту и уметнилком стваралашту међу клинцима и заказали им узбудљиве догађаје током летњих и зимских расписта када оживи село и деца из града похрле у загрљај декама и баскама где из чекају другари са којима јуре по дворишту, беру трешње у туђем дворишту и уче о домаћим животињама.
- Сваки човек би требало да тежи остварењу својих снова, ма колико му се чинило да му често измиче снага и енергија, да губи самопоуздање. Ја сам тек почео и сматрам да сам на добром путу. Прилика има и нема, рад је најважнији, па се ја тешим тиме да све док имам посла, док ме ангажују, могу да остварујем себе у улогама које су увек нови изазов. Позориште је на срећу нас младих отворено за све заљубљенике у Талијину уметност жељне игре и нових искустава. Пружа нам прилику да се докажемо – прича увек оран за причу, ведар, насмејан, озарен као да ће сваког часа крочити на сцену где га чека нови свет, нешто непознато, тајанствено, што ће морати да разоткрије и представи публици као решење свих дилема пред којима се налазе док мирно чекају да се подигне завеса.
Ту чаролију демаскирања сцене Гргур, како воли да га ословљавају, дубоко носи у себи од када је постао глумац. Растао је и стасавао заједно са њом. Није му дала мира чим се пробуди, чак и кад усни, преплитале су се сцене из дечијих филмова, подстицале га на размишљање како би то он играо пред публиком. Био је Петар Пан, чаробњак из Оза, мали принц, витез Која.... Није му било важно ко га гледа, колико је њих иза завесе. Било је битно да закорачи на позорницу, рашири руке и позове присутне да са њим поделе чаролију тренутка кад се погасе светла и сам остане на позорници обасјан рефлекторима. Није се никад збунио, нити је био затечен шта даље, довијао се ако му одлети пажња, кад заборави шта треба да каже, измишљао је реплике. Није дозволио да га било шта поколеба.
- Што се тиче серија, имао сам среће, надам се да ће ми се посрећити и у новим остварењима, не могу да проценим како ће се одвијати моја каријера у том правцу, али знам да ми позориште остаје као уточиште, сигурна оаза у којој се осећам као на облацима. Ако неке од својих маштарија остварим у будућности, мислим да ћу бити заиста веома задовољан човек. У позоришту сам највише играо до сада, али не бих издвајао ни један медиј као најдражи јер сматрам да су сва три врло различити и корисни полигони за истраживање и вежбање глумачких способности – размишља гласно.
- Са друге стране, позоришна представа, радио драма, као и филм или серија, имају свако своју кодификацију, свој процес и, на крају, као финални продукт јединствено уметничко дело, и највећа је срећа када је глумац задовољан њиме у целости - рекао је у једном интервјуу млади глумац и поручио својим млађим колегама да не губе веру у свој таленат и да искористе прилику да се остваре као глумци на великим сценама.
- Свако треба да зна шта жели и да се свом снагом труди да реализује те жеље, да ради на себи и стално учи... да покушава, тражи. Верујем да ће наћи свој пут.
Ђоле је често играо улоге за најмлађе, био део глумачког ансамбла Народног позоришта за децу који путује Србијом и увесељава малишане. „Васу на тајном задатку“ испратили су клинци мамине групе у „Дечијем цартству“ и били одушевљени, не колико и мама васпитачица Цеца, којој је било пуно срце док гледа на малој сцени свог великог, одраслог сина, оствареног као глумац у разним улогама, за велике и мале.
Ђоле вредно и темељно све ради. Ентузијаста је и систематичан. Све што започне доведе до краја, посвећен је у потпуности ономе што му заокупља пажњу и што воли да ради. Широм је разапео једра усмерио брод ка воденим путевима без препрека. За сада једри Савом и Дунавом, понекад Моравом, кад се зажели завичаја и своје најоданије публике. Волео би да зна куда ће га ветрови носити, шта му живот спрема као ново изненађење, али и не брине превише, каже, умеће да се постави као прави капетан заокупљен кормилом које ће усмеравати куда сам жели.
- Глума је оно чиме желим да се бавим професионално, до краја живота. Ако буде среће и прилике, можда ћу се надаље више остваривати као редитељ. Пробао сам и ишло је добро када сам поставио на сцену "Како си стварно?" Бавио сам се менталним здрављем младих и то је био прави изазов за мене и екипу. Такве ствари просто одаберу човека, сам човек их не бира. За сваки случај ја имам још једну карту у џепу. Надам се да неће имати потребе да вадим кеца из рукава. Ако будем морао бавићу се оним што знам да радим, зашта сам се образовао.
- Уметност је нешто што махом свако поседује у себи, само је питање сензибилитета, квантитета и аспирација, препознавања њеног значаја. Постојао је транзициони период у ком сам схватио да желим да се бавим уметношћу и да на тај начин пробам да дам најбоље и највише од себе. И моје колеге политоколози, исто као и глумци, страхују, раде неке друге ствари или се просто боре, возе своју вожњу. Из поезије Милене Марковић научио сам, између осталог, да је страх најгоре место, па се трудим да страхове претварам у бригу и оријентишем се на промишљање кроз рад, не остављам простора страху да буја – одговорио је једном приликом на питање новинара искуствено мудро, промишљено као да је бреме животних обавеза пребацио преко својих још нејаких леђа.
- Живот је једна свепрожимајућа активност и све вештине сигурно могу да користе у неком тренутку. Свакако да мислим да ми је оно што сам учио на Факлутету политичких наука значајно проширило видике, у сваком смислу, разне дипломатске способности су увек и више него добродошле у сваком послу – што значи да неће бежати од компромиса, ако буде затребало да одћути, балансира, промисли, каже са задршком...
– Волео бих да сам имао прилике да радим и са Батом Стојковићем, Чкаљом, Оливером Марковић, Ђузом, Ташком, има стварно превише наших дивних глумаца који су отишли, ја се некад нашалим с пријатељима и колегама у смислу да нам неће остати нико од тих и таквих глумаца, сваком власи аутентичних, али страшно је и то што је Соња Савић неко због кога бих морао да враћам време да бих с њом радио…
За њега је најдивнија ствар од свега што му живот на даскама и на филму пружа да има прилику да учи из свега што ради, зато што из сваког новог пројекта, тезе, особе с којом ради и лика којег тумачите може да научите нешто ново.
- И то учење је за мене можда и најбитнија ствар зато што сам ја искуствени и интуитивни тип. Више волим да кроз рад, анализу и кроз неки осећај долазим до нових сазнања и решења него кроз класично учење за столом – вероватно сам зато одлучио да се преусмерим с политичких наука!
А када се ради о публици ненадокнадив је тај предиван моменат када глумац комуницира с публиком.
- Позориште је за мене управо то – полигон за пропитивање и размишљање, заправо комуникација с људима који дођу да гледају. Ми се позориштем бавимо зато што нам прија, али оно би требало да има и озбиљну едукативну и освешћујућу улогу у животу сваке особе. Сматрам да је то најбољи начин да се човек с неким стварима упозна и суочи.
И на крају спозна и самог себе. Има још доста времена да се Гргур препусти свему што га изазива, учи, искушава и чини га бољим у свему. Биће занимљиво питати га исто ово за десетак и више година. Уосталом, „свет је позорница на којој свако игра своју улогу“ (Шекспир). Докле је догурао носећи своје бреме талента, открићемо тада.
