Млади са простора Балкана на размени у Великој Плани одлазе после десетодневног дружења задовољни, испуњени и богатији за нова пријатељства
„Финансирано средствима Европске уније. Изражена становишта представљају искључиво становишта аутора и не одражавају нужно ставове Европске уније. Ни под којим условима се Европска унија ни давалац наменских бесповратних средстава не могу сматрати одговорнима за њихову садржину.“
На почетку је све било чудно и помало утегнуто. Већ сутрадан после упознавања и неколико радионица сви смо се скапирали и повезали. Непосредније смо комуницирали и дружили се међусобно као да се годинама знамо. Све је било као у песми Ђорђа Балашевића „Опрости ми, Катрин“. Верујем да ће се неко од нас запитати „можда нисам био фин“ и изговорити остатак текста, али оно што свима остаје као главни утисак је чињеница да је сутрадан све било као да се дуго знамо – поручили су на крају дружења млади, а стихова се присетио Андрија Дрљача.
- Дружење је свакако најзначајнији утисак који носим. Све три групе су се већ после упознавања стопиле у једну. Очекивали смо сви долазећи овде да ће нас затећи језичка баријера, али смо врло брзо схватили да се добро разумемо и да нас то што долазимо из других земаља не разликује много. Истих смо година, рзумљиво је да смо могли брзо да успоставимо комуникацију. Жирафећи језик је разлог због чега смо били овде и то је друга значајна тачка нашег окупљања. Научили смо исправне начине комуникације, стекао сам нова знања и нова познанства - то ми прво пада на памет – каже гимназијалац из Смедеревске Паланке и додаје:
- Сви смо исти, а различити. Свако има нешто своје. Младост нас спаја и доприноси да се разумемо. На журкама шта год да смо пустали сви смо знали текст, препознавали мелодију. Нисмо имали потребе да идемо у град. Верујем да наше пријатељство може да потраје. Љубав се рађала међу нама, повезивали смо се према наклоностима. Нико од нас није рекао „он је Србин, Хрват, Македнонац, него он је леп, паметан, добар“... Нашли смо неку одредницу која говори о карактеру и особинама које га красе, нисмо се распознавали по националној припадности. Екипа у којој сам био је невероватна... Дружење је било фантастично, после трећег дана сви смо били као да се знамо годинама... У ствари ово наше дружење ме асоцира на Балашевићев стих „ и сутра све је било ко да се дуго знамо“.
Тијана Темeлкова, девојка из Радовиша, кажe да ништа није било како су очекивали и да је много боље него што су се надали.
- Дошли смо са стрепњом да ћемо се једва споразумевати и да ће за све нас бити превише провести на једном месту десет дана. На срећу све је другачије, пуно смо се дружили, што мислим да је био главни циљ и најлепше на овом пројекту. Први пут сам ван своје земље, било је ново и веома важно искуство за мене. Саме радионице су биле поучне и корисне, научене лекције примењиве у животу. Сви смо различити али то није била баријера, као ни језичка дистанца. Стварно је било добро.
За Дајану Милиновић из Дарде све је било јако занимљиво, позитивно и пуно енергије.
- Радо бих поново дошла, а могла бих и да останем овде. Лепо искуство за све нас, жирафећи језик поучан и користан. Пружа великодушност, промишљеност и срећу када се реше проблеми мирним путем. Стекла сам много пријатеља, сви су друштвени, јако пријатни и драги. Најлепши је био излет у Београд, мада сам била са фолклором раније у прилици да видим и осетим атмосферу коју пружа ваша престоница. Ићи ћу кроз живот са позитивом, то је једини прави пут, научила сам лекцију на овом дружењу. Немам проблем да се изразим као Ромкиња, то покушавам и својим сународницима да објасним, покушавам да им кажем да то није уреду, да се не стиде онога што јесу. То сам и овде научила на лекцијама жирафећег језика. Треба рећи с поносом ко си и шта си. Не би требало да се стиде порекла и да се служе изговорима „не, то нисам ја“. Јесам раније имала проблема на наступима и гостовањима, сада се тај однос мења. Обично за нас говоре када се појавимо да смо прљави, лажљивци... лепе нам разне етикете. Кад наступамо мишљења се промене. Буду узненађени колико смо талентовани, како плешемо и певамо - истиче колико је поносна на свој народ Дајана и додаје охрабрена да ради праве ствари – плес ми све значи, а боравак овде ми је показао да сам у праву кад верујем да се можемо разумети ма колико смо различити.
Мехмет Вејселов из македонског тима каже да је много научио на овој размени, упознао нове људе и нова места. Одлази богатији за нова искуства и сазнања која ће му користити у комуникацији са људима.
- Добра је активност коју смо заједно прошли у ових десет дана. Научили смо да се слушамо, разумели смо се иако говоримо друге језике. Савладали смо начин комуникације међу људима који нам открива да се сукоби могу решавати мирним путем. Знамо сада на који начин можемо да избегнемо неспоразуме и неразумевање користећи језик жирафе уместо змијског језика који је убојит и увредљив. Нашао сам много другова овде других националности, спознао сам да нисмо тако различити како ми се раније чинило. Први пут сам у Србији и видео сам Београд, срећан сам због тога.
Андреа Ристић из Крагујевца каже да јој као трајно сећање са размене остаје Мите, младић у кога се заљубила, све остало је било предивно и изузетно лепо искуство.
- Одушевљена сам Македноницима. Изненадио ме њихов начин комуникације, некако су приснији и спонтанији од нас. Имају више духа, другачији стил облачења, другачији карактер... Чини ми се да су зрелији од нас и спремнији за живот. Дружећи се закључили смо колико смо исти и колико нам значи што смо овде. Нема потребе да се више дешавају расколи мерђу нашим народима, то је историја. Млади о тим разликама више не размишљају. Пресрећна сам била свих ових дана. Тешко нам пада што се раздвајамо, били смо као један велики тим, као да се знамо годинама. Било је пуно љубави међу нама. Ја и Мите смо кликнули и то је било нешто најлепше за нас. Лепо ми је само да је он ту, да се смејемо и причамо... То је оно што нас спаја. Његова енергија је прелепа, одушевљавало ме је колико се трудио да ме разуме, а то што иде у понедељак је баш глупо и тужно – каже ведра и увек насмејана Андреа.
- Размишљамо о будућности, волели бисмо да се видимо поново. Наша љубав је међународна, сви нас сликају, пружају подршку. Договарамо се ко ће први да дође, он у Србију, или ја у Макаедонију. Видећемо како ће се све одвијати. Он је права душица, било би лепо да траје ово међу нама.
Taмара Чабукова, чланица македонског тима, каже да јој се највише допало дружење и то што је могла да упозна вршњаке различите националности, различитих култура и образовних система.
- Све заједно је било интресантно и корисно. Били смо у прилици да изразимо различита мишљења и ставове а да се разумемемо и саслушамо иако говоримо различитим језицима. Нисам се осећала неприхваћено међу младима из Хрватске и Србије због чега сам била пријатно изненађена и прилично обрадована. Радионице су допуниле утисак. Доста тога сам знала о жирафећем језику, али је било занимљиво проћи кроз нове ситуације и примере који уче како је пожељно кумуницирти са људима да бисмо се боље разумели и више поштовали.
Дарко Спасојевић из Трновча каже да је и за њега све било лепо и занимљиво.
- Научили смо како да контролишемо свој бес, како да разговарамо без тензија, а као најважнију лекцију добили смо потврду да насиље није решење у комуникацији. Различитост код нас младих скоро да се није примећивала. Истих година смо, сличне ствари нас интересују, исту музику слушамо, на исти начин се забављамо. Нас не треба да занима шта се дешавало кроз историју, какви су сукоби били међу нашим народима. Ми можемо да изградимо нови свет који ће почитави на пријатељству и разумевању, поштовању наших различитости. Музичке вечери су биле најлепше а представљање култура и обичаја земаља учесница нас је још више зближило. Мислим да смо сви ми рекли оно најлепше и најзанимљивије о својој земљи, показали колико је волимо, истовремено смо показали поштовање према другима. Сви су сјајни, био сам скептичан, мислио сам да ће бити досадно, али на наше велико задовољство, све је протекло много боље него што смо очекивали.
Мите Крстев, гимназијалац из Радовиша, својим друговима са размене остаће у сећању као заљубљени младић који се није одвајао од Андре, девојке из Крагујевца са којом се најбоље разумео. За обоје је то била љубав на први поглед, искрена младалачка, пуна радости и смеха, испраћена сузама због растанка.
- Лепе утиске носим, допала ми се тема, људи са којима сам се упознао су прави другари. Научио сам доста о жирафећем језику, мислим да ћу умети да пренесем стечено знање вршњацима у Радовишу и да ћу успети да их заинтересујем да се понашају ненасилно у комуникацији са људима. Тек овде сам схватио да смо ми млади у разговору са другима више користили змијски језик, а да нисмо били свесни какве последице оставља. Млади смо, не размишљамо дубоко и реално колико наше понашање повређује друге. Радионице су нам помогле да то схватимо и показале шта би требало да мењамо у односима и понашању. Дружили смо се, сви су били причљиви, није била баријра међу нама. Волео бих да се поново видимо.
Уна Страјинић из Белог Манастира, упознла је нове пријатеље, нешто ново научила и пожелела да поново види своје нове другове.
- Волим упознавати људе. На почетку је био препун распоред, читав дан смо имали неки програм, касније је било више времена за дружење и размену мишљења. Највише ми се допала наша представа и то што смо увече певали, организовали журке и дружили се. Са свима сам се дружила и ступила у контакт, сигурно ћу се са половином поново чути. Ново је било учење жирафећег језика, то сам све научила овде и схватила да је миран начин било ког разговора добитна комуникација у међуљудским односима. Слични смо свакако, заправо смо сви исти, разликују нам се само језици. Неки Македоници који су турске националности нису нас баш добро разумели, али смо се уз помоћ њихових школских другова споразумевали и схватили да се ни они не разликују од нас осим по култури и језику који говоре. Биће сигурно тужно кад се будемо растајали. Ако будем ишла у Македонију, а они одлуче да посете Хрватску, сигурно ћемо се видети.
И Јелена Мандић из Белог Манастира носи прелепе утиске.
- Било је јако занимљиво и добро, свидело ми се друштво и све што смо заједно радили. Дружили смо се и кроз вежбе сазнавали једни о другима више него када смо међусобно разговарали. Много тога сам научила, могла бих да останем још. Сви су ми били драги и веома пријатни. Причаћу својима кад се вратим кући какви су млади у Македонији, какво имају понашање, како говоре, како живе и какви су као људи. Другачији, а уствари јако слични нама и ми њима. Волимо исту музику, забављамо се и дружимо на исти начин. То нам је свима слично. Научила сам жирафећи језик, схватила како она говори из срца, насупрот змијама које су оштре и грубе. Покушаћу да променим своје понашање, потрудићу се да покажем више разумевања према својим ближњима и друговима које ћу убудуће пажљивије слушати.
Ана Филиповић, чланица српског тима, је била једна од најомиљенијих учесница размене. Сви су у коментарима истицали колико је добра и пажљива, како им је у разговорима помагала да схавте проблем и заједно потраже решење.
- Било је поучно, пријатне утиске носим. Имали смо више времна за дружење. Доста нових пријатеља сам стекла. Размишљање нам је слично, слични су нам и проблеми. Мислим да не постоји особа коју нешто не мучи у животу, али када поделимо муку са другима схватимо да смо сви некако у заједничкој скупини која нас само одваја по томе што се другачије зовемо и што говоромо различитим језицима. На овојој размени смо били у прилици да разменимо своја размишљања, говоримо једни о другима, дајемо савете ако је некоме савет потребан... саслушамо шта други мисле о нашим проблемима. Изненађена сам колико смо се брзо скапирали, схватили смо да међу нама не би требало да постоје баријере које су раздвајале генерције наших родитеља и предака. То би требало да оставимо иза нас и да ми сами стварамо односе који нама одговорају – пријатељске, пуне разумевања и поштовања различитости међу нама. Човек би требало да буде добар према свима, да испоштује свакога ко мисли другачије и живи различито од њега. Било је занимљиво и поучно. Понекад смешно и симпатично.
Дарио Петровић из Белог Манастира је други пут је у Великој Плани. Каже да му је супер било и да само позитивне утиске носи са размене.
- Свашта сам научио. Ништа није било наметљиво, стекао сам пуно пријатеља, волео бих да то остане и да се поново видимо негде. Преко мрежа ћемо наставити да комуницирамо, трајаће то међу нама још много година. Док нас сећања буду служила.
Роналдо Дибрани истиче да је јако задовољан целокупном обуком.
- Ових десет дана пуно брже је прошло него што смо ми могли да очекујемо. Што нам је било боље, дани су брже летели. Научио сам да будем мало опуштенији, схватио да иако смо из различитих држава, веома смо слични. Имамо много тема за разговор и дружење. Стекао сам нова познанства што сматрам посебним даром са овог окупљања. Изненадило ме је то што смо се брзо спојили у јединствену групу која је добро функционисала на свим пољима. Дефинитивно ми је најлепше било када је било наше вече, било ми је важно да презентујем моју државо што боље, био сам мало под стресом. Испало је добро. То ћу највише памтити. Научио сам много, све ће бити примењиво у пракси.
Стипо Мандић носи лепе утиске и најпријатније успомене.
- Био сам на почетку скептичан када су у питању Македонци, мислио сам да се нећемо разумети. Нису нам језици слични као српски и хрватски, али када смо почели причати, сконтали смо да се можемо разумети. Са свима смо се једнако дружили и дефинитивно ће ми као трајно сећање остати дружење, не и радионице зато што су ми понекад, нарочито у почетку, биле мање занимљиве. Нисмо баш пажљиво слушали, али смо запамтили најважније да је језик жирафе заправо језик срца, не мозга и околине. Моћи ћу научено да примењујем у стварном животу. Реално, ово ће много тога променитио код мене. Више нећу бити као змија у комуникацији са другима, гледаћу из друге перспективе људе и поштовати различита мишљења. Знао сам некада да будем злочест, чак често, али ћу свакако бити обазривији са туђим осећањима и толерантнији. Дефинитивно ће стечено знање бити корисно за мене, моју околину, моје најближе. Нећу говорити оно што ми прво падне на памет, нећу нападати у самоодбрани. Саслушаћу шта желе да ми поруче. Моје понашање које понекад смета другима трудићу се да поправим. Пренећу све што сам научио колегама кад се вратим у Хрватску по истом принципу како сам овде научио. Користићу исте методе и вежбе да би ме боље разумели и прихватили да је жирафећи језик језик који би требало сви да негујемо у комуникацији.
