Размена младих из Хрватске, Србије и Северне Македоније показала је да су млађе генерације са простора Балкана спремне да забораве прошлост предака, решене да креирају лепшу будућност за нове нараштаје без размирица и неразумевања.
„Финансирано средствима Европске уније. Изражена становишта представљају искључиво становишта аутора и не одражавају нужно ставове Европске уније. Ни под којим условима се Европска унија ни давалац наменских бесповратних средстава не могу сматрати одговорнима за њихову садржину.“
На крају пројекта, "Научимо жирафећи језик! Ненасилном комуникацијом до мирног решавања сукоба" који реализује УГ „Свет речи“ са партнерским организацијама, Удругом "Пројект грађанске демократске иницијативе ПГДИ" из Белог Манастира и НВО "Женска акција" из Радовиша, уз подршку ЕУ у оквиру програма Ерасмус плус КА152, опште оцене учесника биле су да је циљ испуњен, планиране активности реализоване, а сви тимови оснажени да шире идеју о ненасилној комуникацији. Вратили су се млади представници балканских земаља у своје средине решени да ненасилном комуникацијом граде добре међуљудске односе и да поштују различитости међу народима чију културу прихватају као скуп особина народа који су се вековима борили да сачувају традицију предака и заштите је од спољних утицаја. Културолошку разлику окарактерисали су као скуп материјалних и нематеријалних добара становништва на било ком простору чије је загарантовано право да негују оно што их чини нацијом, народом и државом. Са младима је десет дана радила, подучавала их жирафећем језику и манирима ненасилне комуникације, педагошкиња из Пожаревца, Живкица Ђорђевић, истовремено водитељка српског тима.
- Ушли смо у неизвесну причу овим пројектом, сабрали смо три различита тима са по 12 учесника из сваке државе и управо та хетерогеност подстицала је креативност и представљала изазов за сваког од нас да радимо са њима. Нико није дошао као хомогена целина па смо онда кренули да успостављамо њихову интеграцију. Направили смо групе које су сачињавале по један члан скупине из Србије, Хрватске и Северне Македоније. Наша намера је била да их тиме зближимо, на практичан начин их усмеримо да размишљају о различитостима и особеностима других и да тако уједињени делују у циљу стварања нових вредности – преноси начин радионичког рада на размени младих педагошкиња са богатим искуством у комуникацији са младима и решавању проблема адолесцената.
- Започињали су дан тако што су групе које су имале своје име радиле на неким задацима, неке ствари су остајале тајне, а један део који су желели да истакну на групи био је отворен за разговор. Кроз ту симболику коју смо ми њима експлицитно понудили подстакли смо их да тако удружени функциконишу као целина. Није се знало ко где седи, били су помешани и без негодовања су обављали задатке. Од почетка дана деловали су као трочлани тим. Касније смо спајали групе од шесторо и дванаесторо учесника, како су активности диктирале. Били су помешани у тим радним групама тако да су стално били састављени из различитих средина. Мислим да смо успели да испловимо, а по продуктима који су добијени предпоследњег дана боравка видело се да су они схватили основе ненасилне комуникације и процес кроз који се он одвија – каже Живкица.
- Имали су довољно времена да се врате себи, мало поразмилсе и увиде о чему се ради, који је проблем, проанализирају шта да ураде. Научили су да прате кораке који се примењују у ненасилној комуникацији, посебно у програму жирафећег језика по коме спроводимо цео процес учења језика жирафе и језика змије. Програми о ненасилној комуникацији су различитих, има их доста, ми радимо по Маршалу Розенбергу који је, рекла бих, сликовитији и прихватљивији од других – преноси своја искуства са размене едукаторка на програму, Живкица Ђорђевић, и истиче да су деца добро прихватила методу рада и да су током боравка у Великој Плани показала спремност да код себе мењају неке ствари које нису општеприхваћене као пожељно понашање.
- Мислим да им различитост са којом су дошли нисмо одузели, оставили смо им ту аутентичну индивидуалност која је долазила до изражаја. Они су осетили да им се кроз различите процесе овде пружа прилика да буду своји, да буду какви јесу, али се тражила та тачка минимума где они треба да се споје - то је пре свега уважавање, поштовање, емпатија једних према другима, уважавање различитости која се испољава у говорном облику, брзини схватања, разумевања ситуације и сличним појавама. Понели су се као особе које су спремне да помогну, а не као особе које желе да направе нешто лоше по тако формирану заједницу. Са њима смо нас троје васпитача, вођа тимова, колега из Македоније, колегиница из Хрватске и ја, проводили 24 сата. Од јутра и током целе ноћи смо им били на располагању, није постојао проблем коме ће се од нас деца обратити кад смо им били потребни, нити је постојала претпоставка да ће они игнористи то што неко од нас није њихов професор или тим лидер. И сам наш тим је тако функционисао да смо имали једнаке ставове што се осећало на сваком кораку. Цела атмосфера је направљена тако да буде интегративна и кооперативна и сви поступци су били са циљем да сарађујемо. Кад су играли утакмицу групе су биле помешане, кад иду до града иду заједно, кад седе у сали помешани су из различитих група - повезани млади из свих земаља учесница – каже Живкица и са симпатијама наговештава да су се међу младима родиле емоције које симболишу заљубљивање.
- Нормално је да се међу њима у том периоду јављају такве емоције. У том узрасту праве своје прве контакте, примећујемо заљубљивања, то је нешто што карактерише време одрастања. Неко се неком свидео, хоће ли то бити само симнпатије које су се јавиле у датим околностима, или ће се изродити у нешто трајније је ствар живота. Тешко је то предвидети нити је потребно бавити се тиме све док се ради о чистим неисквареним осећањима. Битно је да они лепо функционишу у целој тој причи и да знају да поставе границе – истиче едукаторка омиљена међу средњошколцима зато што их спонтано води кроз обавезе без притисака да раде на радионицама нешто што им се не допада, или што не одобравају из неких разлога.
- Било је тренутака када су се млади суочавала са сопственом напетошћу из разноразних разлога. Неки зато што им је ово дуг период одвајања од куће, неки су долазили у неки конфликт када је боравак у собама у питању, неки су имали личне тешкоће због јавних наступа. Било је разних ситуација и све је то нормална појава. Мислим да смо успели да врло брзо буду отворени и да се спонтано прилагоде групи. Рекли смо им шта год да се догоди могу да нам се обрате. У било које доба могли су да затраже савет, подршку или добију помоћ од нас. Били су слободни да се друже, да разговорају, комуницирају између себе кад год су за то имали потребе. Никаквих инцидената није било. Поверење успопстављено на самом почетку учинило је да буду савесни и одговорни.
Живкица као најзначајнији бенефит оваквих пројеката истиче стицање нових знања и вештина, прилагођавање новим условима рада и стицање навика да се без тешкоћа прихватају правила понашања у заједници.
- Непроцењиво је шта су они добили радећи и дружећи се ових десет дана у Великој Плани. Прво то да имају капацитет да функционишу у новој средини, да могу да успоставе контакт са непознатим особама, да могу да наступају јавно у ономе што није њихов свет интересовања... Многе своје вештине су испољили, себе су испробали, добили су подршку и упутства од нас за даље деловање, а како ће то убудуће користити, видећемо. Језички су помагали једни другима како ће говорити, јасније изражавати своје мисли и ставове. Учили смо по неку турску реч, знамо како се каже по нешто од онога што нам је привлачило пажњу. Требало би да прође неко време да би се слегли утисци и видело шта су добили. Генерално, добра атмосфера и све што се радило овде са њима има велику вредност – закључује Живкица и напомиње да би наставак активности на сличним пројктима додатно допринео квалитету одрастања ових генерација.
- Пожељно је, и било би лепо, да ове групе бораве у другим двема државама. Фантастични су услови за рад у једној и другој средини, млади би имали шта да виде што би им употпунило искуство. Оно што смо ми показали овде у Србији имали би да покажу у својим градовима Хрвати и Македнонци. Најпре гостопримство, услове у којима се живи, различитност коју средина нуди. Верујем да би била фантастична добит за ову децу да буду неко време тамо, у Радовишу и Белом Манастиру. Знају се, нема потребе за неком великом интеграцијом. То би била прилика да упознају нове средине, виде како функционишу друштва изван њиховог окружења. И једна и друга организација имају шта да понуде, изазовне су и другачије од нас.
- Не знам колико друштво и зајердница могу нас да чују – каже Живкица - мислим да смо послали поруку да постоје људи који воле да раде са младима, да постоје педагошке методе које могу да оснажују децу, да заиста могу да буду добри људи; да постоје методе које могу да им помогну да не користе мобилне телефоне, да не гледају у њух непрекидно, да могу да се нађу на неком другим пољу и да се притом добро разумеју. Инсистирала сам овде да пишу поруке руком, показало се да то они умеју и да могу да систематишу мисао. Мислим да ми као њихови васпитачи и пофесори не би тебало да се поводимо за оним што нам се чини да је популистички од стране омладине, него би требало да будемо профсионалци да деци објашњавамо зашто је важно да користе руку, да пишу, зашто је важно да размишљају, да имају критички приступ, да буду самоуверени и мислим да је то наш професионални удео, а не да певамо са њима песме које они воле, да их подржавамо да иду на пластичне хирургије, да се претерано шминкају и раде такве ствари које не доприносе никаквом напретку и којих ће се касније у животу стидети.
И за Мирелу Алагић, водитељицу групе младих из Хрватске, утисци су веома позитивни, посебно након представе када је неке ствари примила к срцу и више него што је очекивала.
- Очекивала сам да млади размене своја искуства, да се упознају, виде како то живе млади из других држава. Моја очкивања су се односила и на то да се мало више зближе, очекивањасу се вртела и око тога да све прође добро и у најбољем реду, да се разумемо, видимо колико има сличности и разлика међу нама и ево очикивања су углавном испуњена. Заљубљивали су се и зближавали, било је врло интересантно, за неке је то можда прва љубав. Красно је све то посматрати са стране, нас у одмаклим годинама враћа у период адолесценције, осамдесетих и деведесетих година када су прве љубави биле најснажније. Некад се остајало са првим љубавима до краја живота, некад смо се и разочарали. Верујем да ће тако и са данашњим младима бити. Искрено, лепо их је видети када су повезани и када се налазе на некој њима блиској таласној дужини – каже Мирела.
- Најзначајнији бенефит је то што су били заједно, што су имали простора и времена да се боље упознају, што су учили заједно, што ће део њих користити управо оно због чега смо овде, а то је жирафећи језик и ненасилна комуникација. Верујем да ће методе комуникације уз помоћ жирафећег језика користити у свакодневном животу, у школовању, у односима удомитељских и биолошких породица. Верујем да ће када се врате кући њихови родитељи и ближњи видети да долазе млади који су нешто научила, а то нешто је језик емоције. Научили су на овом окупљању како добити оно што им треба на начин да не осуђују некога,него да му приступе пристојно, да му кажу из срца оно што им смета. Охрабрени су да нападају проблем а не особу, јер је кључна ситуација управо то да ми посебно када смо са неким у контактима и сукобима нападамо једни друге, на особној или личној основи, а требало би нападати проблем. То нас нису научили у обрзовању, ни у породицама, а све како кажемо у таквим ситуацијама, креће из породице. Чињеница је да што шта заправо креће из породичног окружења, али има доста тога у школском образовном систему и у формалном образовању што би могло да надомести пропусте из домена васпитања и понашања које се стиче изградњом сопствене личности – коментарише значај пројекта водитељица тима из Белог Манастира.
- Некако је у самом почетку програм био амбициозан, првих дана поприлично пун. Учесници нису имали времена за одмарање и забаве. Вредно су радили пре и поподне, чак и увече. То је с једне стране добро, а с друге стране је нешто на шта нису навикли. Нека се навикавају и нека уче. Оно што су већином истицали као нешто јако добро је слободно време које су добили за дружење. Након првих пет дана активног рада имали су више простора да се зближе и ту видите како функционишу изван радионица. Мислим да је то нешто што им је недостајало и искрено верујем да су пронлазили добре теме за разговоре, бирали музику која их повезује. Чини ми се да су народњаци ти који их повезују највише, нисам то очекивала, али то јесте тако, то воле и то их уједињује. Можда би требало порадити на томе да их учимо правим уметничким вредностима – закључује Мирела.
Перформанс је за све учеснике пројекта био „испитно питање“. Показао је како су млади из свих тимова схватили обавезе на радионицама, шта имају да поруче друштву и заједници, шта им смета у комуникацији са одраслима - ауторитетима и њима блиским особама.
- Неки делови су ми били јако тешки, упозорили су нас да смо исти а различити, да живимо у тешким временима изложени бројним изазовима. Посебно велики изазови су пред младима који су принуђени да се суочавају са проблемима које ни одрасли не могу лако да превазиђу. Видели смо сцене запослене мајке која нема времена за дете, добрих и лоших навијача, родитеља који спутавају младе да се повезују са вршњацима изван њихових друштвених кругова... Послали су јасну поруку да смо људи са истим потребама, да нисмо различити, да нас само границе раздвајају и да живимо у различитим државама. Представа је показала да су за врло кратко време, непуна четири дана, успели посложити програм од готово сат времена - нешто што људи раде месецима. Та фокусираност и добар ангажман довели су до тога да се перформансом стекне утисак колико им је значило да себе и цео тим представе у најбољем светлу. За њих је појављивање пред публиком било на известан начин као полагање испита пред комисијом – истакла је Мирела Алагић и закључила да су пред младима нови изазови и да су они након оваквих едукација спремнији да их превазиђу.
- Постоје различите едукације које бисмо могли у будућности радити са младима, али није поента само да их обучавамо, едукујемо и на неке педагошке начине их припремамо за живот. Мислим да је суштина у томе да им пружимо простор и време за размену искустава и знања, за дружење и упознавање нових светова и људи. Рекла бих да је дружење упознавање других култура, обичаја, начина живота људи са којима ступамо у контакт да би напросто научили поштовати и толерисати различитости међу нама. Они су на овој размени у оквиру теме мултикултуралности научили да се култура односи на целокупно друштвено наслеђе неке групе људи, на научене обрасце мишљења, осећања и деловања и то ће свакако примењивати у животу као научену лекцију како се поштују различитости међу људима – закључила је водитељица хрватског тима младих на размени у Великој Плани.
