AЏИБЕГОВАЧКА ОСНОВНА ШКОЛА

Старо Село - два века писмености

Основна школа у Старом Селу једна је од најстаријих на подручју некадашњег смедеревског округа. Пре ње су основане само четири школе: крњевачка 1779, смедеревска 1806, паланачка 1808, исте године, или нешто мало раније почела је по угледу на околна места да ради школа у Коларима. Темељи школе у Старом Аџибеговцу постављени су 1820. године и ове године обележава два века постојања.

По забелешкама професора Дарка Ивановића, без чијег прегалачког рада не би била сачувана у потпуности прошлост нашег краја, прве почетке школског рада у Старом Селу требало би тражити у време позног средњег века када је у ондашњем Дервенту постојала црква са манастиром. „Налазила се на месту данашњег Калуђерског блата. Претпоставља се да је била манастирског типа која је окупљала мањи број ђака, углавном дечаке опредељене за свештеничке и калуђерске позиве. Нестала је 1739, у време аустријског одласка са наших простора“ - бележи завичајни историограф у монографији „Школа у Старом Селу“ објављеној поводом 170 година од оснивања школе.

Подаци о писменим Аџибеговчанима који су двадесетих година 19. века били школског узраста доказују тврдњу Миливоја Гавриловића, школског надзорника и ондашњег завишајног хроничара, да је прва школа била смештена уз обалу Мораве, на локалитету Блатиште. „По причању старца Станка Ђорђевића, коме је 1924. године било 95 година, прва школа отворена је у селу некако пред његово рођење. Од 1820. је била поред саме реке Мораве, то је трајало све до 1890. године када је Морава поплавила посед и одсекла школско двориште“.

Као и свуда у том периоду школе су биле смештене у кућама имућнијих мештана, узетим за потребе образовања. Није извесно, али трагови наводе на то да су први учитељи били свештеници Вучко и Василије Поповић. Школа је радила са прекидима до маја, 1838. године, када рад са ученицима започиње учитељ Јевта Славковић чије је име уписано у статистичком извештају од стране ондашњег директора свих школа у Србији као први званични аџибеговачки учитељ.

Бавећи се хронологијом аџибеговачке школе мр Ивановић је на самом почетку публикације написао: „О школству Кнежевине Србије Милошевог доба мало је писано. Оскудни су и статистички подаци о првим школама. У прво време кнез Милош је делио власт са београдским везиром. Нико није био нарочито позван да се стара о школству, или уопште о народном образовању. Све је лежало у кнежевим рукама, а он беше заузет стварањем државе као целине.“

staro selo

Листањем историјске читанке и дефтера пре скоро два века лако је наћи податке везане за први закон о школама. Донет је 1833. године, предвиђа три врсте школа: мале, редовне (нормалне) и Велику школу која је онда постојала само у Београду. Мале школе су се оснивале у већим селима и варошицама, учило се у њима писање, читање, веронаука и рачун. Стицала су се основна знања и будући учени људи припремани за веће школе по метрополама Европе. Остављено је на вољу општинама и општинским кнезовима да их оснивају и брину се о њима ако желе, обавезне нису биле. 

Листање монографије Дарка Ивановића доводи до података који говоре и о положају учитељица. „У заосталим срединама често су биле излагане многим тешкоћама.

Касније су се кроз историју ове установе смењивале многобројне учитељице чија су имена забележена у летописима. Једна од њих је Јулијана Радосављевић, „коју је цело село волело и уважавало, али је њу учитељ и управник школе Матеја Љујић са својом женом толико кињио, па је на послетку и тукао да је морала да бежи.“

ssss

Какав је био однос међу учитељима и како су решавали сукобе говори још један податак из исте књиге професора Ивновића. Чланови Школског одбора, ондашњи председник општине и Школског одбора, у једном спору учитеља, налик сукобу Сремчевих попова Ћире и Спире, послали су писмо (замолницу) министарству просвете у Београд тражећи да им остави оног за кога су сматрали да је бољи и селу кориснији.

Јулијана је премештена у Кусадак, а на њено место постављен је учитељ Милорад Грбић који је дошао из Доње Каменице. Његова жена Персида радила је у Крњеву само десетак дана. Грбићи су одмах дошли у сукоб са Љујићем и у њега умешали цело село. Из међусобних оптужби сазнајемо само најтамније стране њихових личности.

„Љујић се бранио од оптужби тврдећи да га Грбић напада да би га отерао и довео своју жену из Крњева. Тражио је премештај у Велику Плану обећавајући да би се тамо добро слагао са управником Миливојем Павловићем , пошто су добри другови. Ипак, премештај је добио у Сараорце.

 У писму стоји: „Грехота би било, Г. Министре, кад би ово учинили, јер овакве људе треба похвалити, а не казнити, а камо среће кад би сви учитељи били као он, тада би се у нашој лепој отаџбини орила песма на све стране.“ Са обавезним, за ондашње време уобичајеним начином уважавања, испод речи Понизни потписали су се председник управе певачког друштва „Морава“, чланови УО, благајник, свештеник и помажући члан ове дружине. У Љујићеву заштиту ставило се сеоско црквено-певачко друштво „Морава“. Они су молили министра просвете да га не премешта, јер им је он потребан као хоровођа, а Грбић није ни ноталан, нити има слуха, а ни у цркви не уме да пева, а још, што је најгоре, он је искључен из дружине због неуредног долажења.

И још по нешто Ивановић бележи о Грбићу и Љујићу (негде пише Љуљић) што расветљава сукоб два учитеља.

13744064

„Грбић је оптужио Љујића због злостављања деце, тужакања наставника, самовољног примања и отпуштања послужитеља, фалсификовања квита, коцкања у кафани, неправнилног искључивања ученика из школе, Милутина Цветковића, и што му није код примопредаје управништва дао сав инвентар (канта и џезва). По тужби Грбића Љујић је развратник јер напада младе девојке. Међутим, ништа се није од тога могло доказати, иако је на Грбићеву страну стала општинска власт. Истинито је само да се Љујић картао за новац. У једној прилици затекла га је општинска власт у картању са механџиком Љубицом. Он је кажњен усменим укором, она дводневним затвором.“ 

Уз додатак да је облаћени учитељ радио у метеоролошкој штацији (станици) аутор књиге из којих смо извукли ове занимљиве делове, закљућује да је у оно време, почетак 20. века, ова направа постојала у школи. Школа је тада располагала буџетом од 1.390 динара, што је 1903. године било велика свота, а још чудније, новац су многи позајмљивали и давали на коришћење уз малу камату, рекло би се да се ради о некој врсти претаче банке или задружне штедионице.

У Старом Селу је у послератном периоду 1957. године радила Школа пољопривредних произвођача по угледу на исте установе у Лозовику, Крњеву и другим већим селима Србије. Од 25 уписаних полазника диплому са звањем приучени ратар-тракториста стекло је 16 ученика. Школом је руководио пољопривредни техничар Драгиша Ђурић, управник староселске задруге, кога су ђаци запамтили као доброг наставника и ваљаног педагога. За годину дана стигло је саопштење из врха да школу треба укинути. Незадовољни ученици овом одлуком уложили су жалбу начелнику за просвету и културу, али то није дало резултате.

Min Kultura2