Нова премијера у сенци јубилеја!

уторак, 25. јул 2017.

Премијерно извођење представе "Via Doloris" позоришта "Масука" уклопило се у традиционални низ догађаја вишедеценијске манифестације "У славу великог вожда"  која ове године чини део обележавања великог јубилеја, 200 година страдања Карађорђа Петровића. Рађена по тексту Дејана Петковића, у режији Милоша Јагодића, скинула је дебеле наслаге прашине са биографске књиге краљевића Ђорђа, несуђеног краља Југославије, у народу најомиљене личности династије Карађорђевић, која је неправедно скрајнута на маргину историје.

Премијера је увек празник за позоришну кућу, велика радост за све љубитеље Талијине уметности, искушење за глумце и прилика за критике и похвале зналаца и оних који би да то буду, прозваних да саветују и мудрују, а да притом нису ни свесни у којој мери  утискују ожиљке у рањиве, сујетне душе уметника. Премијера је овог пута имала заобилазни пут. Претпремијерно извођење и играње пред жиријем Фестивала позоришног аматеризма у Кули умањило је трепераву неизвесност која се осећа у ваздуху пред сваки премијерни наступ представе која се рађа.

По том основу и по обећавајућим најавама које су пратиле  значајан историјски догађај "Via Doloris" је већ виђена ствар, па са тог аспекта теже је говорити о наступу који је означен као премијера. За присутну публику била је ово прилика да се запита зашто је историја српског народа препуна братоубилачких порива, зашто од постојања човека брат удара на брата и зашто се историја понавља у новим облицима и измењеним околностима.

Ако је свака позоришна представа искушење за људски ум, катарза за душу, нова прочитана књига, "Via Doloris" је испунила мисију. Изашли смо из сале обогаћени за нова сазнања, оплемењени прочишћеним  емоцијама, запитани докле досеже људска пакост и похлепа. Краљевић Ђорђе пред конзилијумом београдских лекара није успео да се избори за слободу. То му није пошло за руком ни на сцени. Осим шетње по болничком кругу и призора који се догледом  да назрети у даљини, нема трачка наде да је живот могућ изван омеђеног простора  у Топоничкој болници. Остаје горак укус неутврђене истине  онда и сада - да ли је уписана шифра болести клиничка слика правог стања несрећног краљевића који се упркос мајчиним подукама никада није научио стрпљењу, или је политичка творевина ондашњих моћника који су дубоко загледани у будућност проценили да им  је извеснија са стрпљивим наследником круне другог реда, него са пргавим, правичним и надасве храбрим регентом који је због непромишљених поступака, необуздане нарави био принуђен да абдицира.

Лик гневног краљевића заточеног у душевној болници код Ниша игра Марко Богдановић. У његовој сенци су остали ликови из окружења "умоболног" јунака приче које играју убедљиво, у складу са редитељском поставком Марко Пантовић, Милан Николић, Златко Илић и малени Урош Раденковић. Њихова појављивања су оправдана сврхом постојања болнице у којој се све врти око једног човека окованог мржњом прем брату Александру и ондашњем председнику владе, Николи Пашићу, чијом заслугом је проглашен лудим и неспособним да влада краљевством.

Богдановић лик гневног краљевића игра са нескривеним симпатијама. Нијансира стање очаја школски прецизно, боји емоције дикцијски коректно, спуштњем и подизањем тона даје додатну димензију неизвесности са којом се борио краљевић упирући снагу да открије разлоге свог страдања. Жустрим покретима наглашава сав очај нагомилан у човеку који ни сам није у стању да разлучи да ли је "луд" или су га таквим начинили луђи од њега. Игра довољно луцидно да се допадне публици, али недовољно добро да би добио пролазне оцене стручног жирија кулског фестивала који је навукао гнев  "објективно - субјективних" идејних твораца пројекта због рампе за корак даље ка победничком наступу на Фестивалу фестивала у Требињу.

Како год да јесте, представа ће наставити да живи. Народ воли жртве, поистовећује се са њима, брани их и правда. Тако вазда, када се суочавао са неправдом начињеном прворођеном сину омиљеног краља ослободиоца, Петра Првог Карађорђевића, који је и сам имао мало више љубави за Ђорђа него за Александра, иако је био свестан да његовом првенцу недостје стрпљење, толеранција и мудрост која води ка вишим циљевима са којима се суочва монарх као носилац круне.

Какав ће бити даљи пут представе за коју су неки из продукцијског тима емотивно везани из историјских и националних разлга, неизвесно је, на премијерном приказвању тешко уочљиво. Ако је судити по аплаузима и коментарима публике, а било их је, као што ће их увек и бити, добрих и лоших, за и против, "Via Doloris" ће се сусретати са публиком на бројним позоришним сценама по Србији. Зашто и не би када припадници овог народа воле своје страдалнике и јунаке, воле да их васкрсавају и сахрањују, радо се баве судбинама других и неисцрпним коментарима траже оправдања или осуде за њихова дела. У том смеру ће ићи путешествије ове позоришне драме која свакако заслужује да се гледа, коментариши, надграђује и усавршава.

Премијера за премијером, награде на фествалим или изостанак са такмичења где увек не побеђују најбољи, живот је позоришта које чини потпунијим животе оних који имају своје заслужено  место у сали због тога што са стрепњом  чекају да се завеса дигне и са срцем пуним љубави поздрављају  наклон оних због којих су ту кад се дешава позоришна магија. Због свега што позориште даје и нуди, због оних који од малих ногу, попут изузетно надаренг  Уроша Раденковића у улози малог принца, остављају део себе на даскама које живот значе, следећи пут, и увек кад  се нешто дешава у храму културе без оклевања и премишљања : "Сви у позориште!"