петак, 29. новембар 2019.
Секција за књижевност и језик „Свет речи“ и Гимназија у Великој Плани, у сарадњи са Библиотеком „Радоје Домановић“ и Друштвом за српски језик и књижевност за Подунавски округ, обележавајући значајну годишњицу српске књижевности – 30 година од смрти Данила Kиша, приредилa je књижевно вече посвећено Данилу Кишу. Проф. др Александар Јерков, књижевни критичар, антологичар, теоретичар и историчар књижевности, редовни професор на Филолошком факултету у Београду и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, одржао је предавање „Час поетике Данила Kиша: шта нам значи велики писац?“
Овим програмом Секција за књижевност и језик „Свет речи“ обележила је 14 година свог рада, а Гимназија у Великој Плани најавила је обележавање значајног јубилеја - 70 година постојања.
- Кад год дођеш до Киша, јавља се сумња која разједа. Он је оно најбоље од књижевности. Био је писац у најбољем смислу речи у чијем делу се ужива. Далеке 1976. године везао сам се за њега, тада је изашла „Гробница за Бориса Давидовича” – рекао је овом приликом професор упућујући публику на личне разлоге зашто је тако дубоко везан за писца који му је обележио живот.
Својим казивањем да је Киш у тренутку појаве у књижевности оспоравао књижевну сцену и показао вољу да каже да ту нешто не ваља, управо је указао на то да се за пуне три деценије готово ништа значајно није догодило у књижевности и да се још увек чека на неког ко ће имати снаге да се побуни против таквог стања. Због тога, због те моћи, Киш је за професора Јеркова књижевност у оном најбољем што књижевност може да донесе.
- До 1983. савладао је своје противнике, а после његове смрти, нагрнули су све сами „кишолози”. Киш је нешто божанствено што се десило нашој култури, оставио нас је као сирочад. Хоћу ли наћи ишта од себе ако седнем поново да га читам? – сугестивно се запитао Јерков, на трибини „Амаркорд, тридесет година без Киша” приређеној на 64. Међународном сајму књига у Београду. У том маниру, нешто слично, допуњено и прилагођено тренутку, на часу поетике у Великој Плани, говорио је Александар Јерков, вечити заљубљеник у Киша, који својим студентима деценијама несебично преноси љубав према писцу који их врло рано опчини и трајно заузме место у срцима већине њих.
- Мислим да би Киш с презиром прецртао многе који се о њега каче и гребу и да би он тешко дозволио да се сви они сматрају баштиницима његовог наслеђа. Лако је позивати се на њега, али је тешко радити, чинити и делати као он – једна је од констатација која је изречена на неком од скупова на којима професор Јерков говори о Кишу, а која је послужила као увод у разговор о младима који су у великом броју били присутни на предавању и тим гестом пријатно изненадили говорника, готово га обрадовали и подстакли да размишља како ипак овај брод пун српске чељади зна куда плови.
- Ганут сам и збиља тронут тиме што сам овде видео - стотину и педесет људи на предавању. Вредна публика, претежно младих људи, изазовно је говорити пред њима. Божанствено је видети у Србији да се млади људи окупе, да их занима књига, да хоће да присуствују оваквим предавањима и то је заиста највећи комплимент Великој Плани и групи људи који покушавају и успевају да задрже високо подигнуту упаљену свећу, ако не баш целу бакљу. И то ме на неки начин обавезује. Кад имате такву разнолику публику морате да говорите различитим регистрима колико можете да их не изгубите. Ја сам прилично компликован човек и највише говорим о некој врсти филозофије књижевности, онога што мене потреса, а у оваквим приликама то мора да буде мало шире, мало разуђеније. Не бих рекао да сам се превише забавио, него да сам срећан и да сам уживао. Притом сам се веома растужио што Србија не личи на овај простор и ову библиотеку. Одједном сам помислио: „тридесет година без Киша, то је као нека језива пресуда коју у животу доживите. Шта би он све до своје 75 године, за још 20 година урадио. Можда не би, а можда би урадио“ – одговарио је професор сам себи на питање које често поставља када говори о Кишу, његовој вечности и пролазности, његовом присуству и недостатку у књижевности.
- Чак и кад не би радио и даље би био ту за нас да имате једну врсту осећаја да имате уз кога да станете. Недавно сам то изговорио. Питали су ме на трибини како видите Киша у овом времену укључујући ова разна сумњичења, ситна приговарања, некад од недостојних људи, некад од неких за које ја никад не бих рекао да су недостојни, пре бих са чуђењем мислио: „шта им се тако гадно догодило у животу да тако могу да мисле“. Ја на то гледам са апсолутним миром, толико сам спокојан да то не могу да вам опишем. Како мислите да би ово време и тако нешто могло да учини Данилу Кишу. Не би ништа. Можда ми нестанемо, а Данило Киш ће и даље да буде оно што јесте. То је моје надубље уверење, чак и за људе попут мене који су се уз њега тако шћућурили зато што уживају у том књижевном делу. Можете да радите шта год хоћете. Ова ће нечист као и све друге да мине, а оно што је књижевност то ће бити књижевност – каже проф. др Александар Јерков упућујући млађу читалачку публику на целокупан Кишов опус који са собом носи богато искуство стварања у добу када је било тешко борити се са сличним неманима које представљају мобилијар сваког друштва.
Одговарајући на питање шта мора увек да каже кад говори о Кишу, професор истиче непролазну књижевну вредност писца уз кога се најздравије одраста.
- То да је цео мој живот у знаку Данила Киша јер сам због њега почео да се бавим књижевношћу, је истина о мени. То није оно важно о Кишу. Оно што мора да се каже о Кишу је заправо да нико није толико снажно променио лик једне књижевне културе као што је то њему пошло за руком између 70 и 80 година. То његово наслеђе је деловало наредних 20 и 25 година. Према таквом поетичком притиску који је један тако велики писац извршио на једну културу ви у једном тренутку морате да пружате неки отпор. Тај отпор не пружају Горан Петровић, Александар Гаталица, Владимир Табашевић који су очигледно кишовци, али неко мора да пружи отпор, то је здраво за једну културу. Тај отпор мора да буде стваралачки тако што ће неки велики дух да се појави и да буде Киш неког другог времена. Може бити супротно од Киша, може бити негативан према Кишу, само мора да буде велик. А у том неком ситном приговарању и тој некој јадној чегрсти од тога нема ништа. Просто, великим писцима не можете наудити својом нискошћу и тачка – каже проф. др Александар Јерков и наставља о вредностима Кишовог књижевног дела.
- Оно што мора да се зна за Киша то је да он није случајно оставио такав печат. Није тако једноставо продро, не толико до великог броја читалаца, у свету, али је продро до сваког ко се интересује за књижевност. Зато је једном приликом о њему речено да је писац писаца. Дакле, то колико су њега други писци, страни писци, уважавали и ценили, је изузетно за све нас – био је ово само сегмент узвишеног приповедања о Данилу Кишу који за Јеркова представља писца коме се читалачка публика, наша и светска увек с разлогом радо враћа.
На питање како је најбоље у школи радити Киша, пажљивим читањем и анализом, или постоји формула којом се као чаробним штапићем Киш уведе у живот адолесцената, Јерков каже да су сви начини добри, а да се за прави треба борити.
- Једини прави начин је да се изборите за тај начин. Чим мислите да је то прави начин, чим сте тиме упропастили праву ствар, онда постајете догмата и неподношљиво досадан и одваратан свима. Ако људи виде да се ви борите за прави начин и ако све време пропитујете себе и њих како то радите, онда негде напредујете. Прави начин је да не кажемо да је школа игра, јер није игра. Уверење да школу треба да претворимо у игру је једна бедна подметаљка, неолибералистичка која треба да нас претвори у мајмуне, необразоване марионете са којима могу да раде шта год хоће. Према томе, школа није игра, није игралиште. Не идеш у играоницу, него идеш у читаоницу, у школу, идеш да учиш. То не треба да буде мучно. Није школа малтретман, није оно субота, ђачка бубота, па ћемо сад са прутевима у 20 веку да стојимо и бијемо ђаке да би видели да ли уче или не уче. Плус, што очекујемо да ђаци буду толико бољи од нас кад само ми око њих направили свињац који немам довољно академских речи да вам опишем – још једном прави у разговору сликовиту дигресију и подсећа на то да увек у сваком тренутку види оно што други нису кадри да примете, или нису вољни да коментаришу.
- Они морају да упијају тај свињац, али не морају да га уносе свуда. Морате се мучити са њима, да и даље чувате школу. Јер ако хоћете да видите шта раде људи који су били најуспешнији у својим животима и у какве школе дају своју децу, на тај начин мислите шта треба вашој деци. А не да им купите испит, да положите, препишете шта стигнете, или украдете. Погледајте шта други људи раде, са својом децом - боре се да буду најбоље образовани на свету. Треба бити мајмун, извините што поново користим ову рече, па не разумети, ако већ опонашаш, ако хоћеш да будеш мајмун, онда гледај да опонашаш оно што је боље, а не нешто што је горе – сликовито предочава ствари поф. Јерков истичући вредности за које се морају борити млади на путу одрастања.
- Ми смо овде изложени једној језивој маски да је све то небитно, да ће свет сам од себе бити леп, да ће се у животу лако успети, а није тачно. Зато се морате борити, трудити, бити бољи. Долази три милијарде изванредно амбициозних младих људи спремних да се од пет ујутру до дванаест увече боре. Долазе из Индије и Кине... Шта хоћете, да ова шака Срба који стоје пред њима успе зато што смо ми симпатични и имали велику историју. Имали смо Милоша и Карађорђа. Зато ћемо да успевамо. То је мајмунлук о чему говорим. Већ ме ухватио агон, и боље да престанем да ове наше хомоноиде помињем, још ћу увредити некога у овом амбијену – говори у свом елементу, горљиво о образовању младих и животу који их чека уколико нису решени да се наоружају знањем и изборе способностима за своје место.
Када је у питању свеприсутна појава да млади не љубе књигу и читање, професор Јерков нуди као решење подстицаје и награде.
- Ако их шутнете ногом отпозади, сасвим сигурно нећете успети ништа. Није да они не воле да читају. Уствари, не престају да читају. Кад боље погледате шта раде, они све време дрндају нешто на телефону. Убијају се од читања, али је проблем у томе што не читају нешто што је неопходно. Они читају зато што имају јак надражај, али не долазе до садржаја који би их испунио. Не долазе до садржаја зато што их амбијент не подстиче. Кад би они кренули да цитирају песника други би им се смејали. Кад би неко то радио, а други видели вредност и с респектом слушали, онда би оживело у њему интересовање. Наш је задатак не да их терамо да читају, јер они већ читају, него да бринемо о томе да у маси комуникацијских радњи које морају да чине се нађе довољно времена, подстицаја и гратификације, награде, за резултате које постижу читањем и другим стварима. Није читање само по себи лако, рекли смо да је важно за школу, да је то успех у животу. Наоко изгледа да је успех у животу лаган, зато што ми видимо лопове који релативно успешно краду око нас, чак ни њима није лако, и ако видите шта раде лопови, нико од њих не би желео да им дете буде лопов, него би желели да им дете буде образовано, фино, да живи нормалан живот. Према томе, нашу децу би требало подстицати, награђивати, треба се тиме мало бавити – закључује причу о Кишу и читању професор Јерков.
О ДАНИЛУ КИШУ...
„Писао је потресно, мрачно, искрено. Неговао је лирски стил приповедања, повремено бежећи у сањарење, незадовољан реалношћу. Као што је и сам говорио: „Писање ми, пре свега, служи као надокнада за живот који сам већ као дете замишљао другачијим од оног који водим.“ Зато је и његов утицај на историју књижевности немерљив“ - пише сајт Култивиши се.
Своју прву песму Данило Киш је написао када је имао девет година. Девет година касније, у часопису Омладински покрет, први пут му је објављена песма Опроштај са мајком. Његови романи и приче: Енциклопедија мртвих, Пешчаник, Рани јади, Гробница за Бориса Давидовича, као и многа друга дела, актуелна су и тражена и данас, тридесет година након његове смрти.
КАКО ЈЕ ГОВОРИО ДАНИЛО КИШ
Иако је пред сам крај изјавио да је једино што га истински боли живот, он га је веома волио. На питање која му је неостварена жеља рекао је: „Да се обогатим.“ „Шта би радио да згрнеш милионе?“ питали су га. „Како шта? Седео бих испред „Куполе“ у Паризу, пио „курвоазје“ , пушио „голоаз“ и гледао како свет пролази. Има ли нешто боље?“ „Па то ионако сваки дан радиш.“ „Само кад имам новца, али ни онда безбрижно, јер се плашим да ће ми ускоро можда доћи црни дани.“
Данило Киш је био јединствен, што се тиче живота и што се тиче књижевности. Зато је било незамисливо тешко покушати сместити га негде, налепити му било који епитет који иде са гомилом. Он никада није ишао са гомилом и за њом и зато није могао живети живот растерећен и без брига. Ту своју особеност најбоље је описао он сам: „Не волим људе који се извлаче из свега као кишне глисте. Без ожиљка и без огреботине. Комедијаши.“