Анита Стојадиновић, млада београдска глумица, некадашњa чланица Позоришта „Масука“, по завршетку студија на ФДУ у Београду имала је прву професионалну премијеру чим је добила диплому. Добила је једну од улога у позоришном комаду „Кад су цветале тикве“ академика Драгослава Михајиловића, на сцени Београдског драмског позоришта у режији Бобана Скерлића. Раме уз раме са бардовима српског глумишта, Мишом Јанкетићем, Даницом Ристовски, Срђаном Дедићем, Петром Бенчином, Марком Живићем, Слободаном Бодом Нинковићем, младим глумцем Милошем Биковићем, почела је да гради сопствену каријеру.
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала 
ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Анита, девојка из унутрашњости, наше дете из Марковца, почела је сигурним кораком да се пење степеницама које симболизују пут успеха. За уметнике који су живот подредили позоришту, филму и телевизији први успеси су пресудни, даљи успон је ствар рутине и срећних околности, док је најтежи део посла опстанак на врху лествице кад се једном досегне жељени циљ.
Глуму је Анита уписала 2010. у класи професора Владимира Јефтовића и асистента Срђана Карановића на Факултету драмских уметности у Београду, дипломирала 2014. са дипломском представом „Арт“ по тексу Јасмине Резе у режији Лазара Ђурковића. Мастер је оверила годину дана касније, 2015. монодрамом „Бог да прости“ по мотивима „Петријин венац“, Драгослава Михајиловића. Наша је, плањанска, прва академска глумица. Важније улоге у представама „Епске игрице - Зидање Скадра“ и „Женидба Душанова“ и већ поменутој „Док су цветале тикве“. У представи „Не оклевај импровизуј“, која је била докторски пројекат Срђана Карановића, учествује са целом својом класом. Има је још у неким представама за децу, серији „Ургентни центар“ ...
- Морам да напаравим списак - каже са осмехом који разоружава, оставља утисак да је срећна и задовољна, спремна за нове изозове, решена да успе и остане глумац до краја. Необично обича, лепа споља и из нутра. Плени кад говори, кад игра и кад ћути. Оставља утисак у свакој прилици и на сваком месту. Ваљда је то оно што Бог да, а нико не може да отме и присвоји за себе.
Представа „Кад су цветале тикве”, према драми Драгослава Михаиловића, у режији Бобана Скерлића, Београдског драмског позоришта, добила је добре оцене критике и публике. У њој као део великог ансамбла Анита је почела да се пече на вечној ватри глумачког зана која ће је каткада и опрљити пламеном ако се буде превише занела позивом који је одабрала.
„Редитељ Бобан Скерлић је Михаиловићев текст поставио монументално, реалистички, суптилно додајући есенцијалне поетске зачине. Изабрана је велика подела, наступа укупно око четрдесет извођача – глумаца, студената, деце. Сцена је импозантно отворена у дубину, често се на њој изводи неколико паралелних призора, што делује грандиозно, али и освежавајуће у нашим театарским условима“. За Аниту су овакви услови били дар од Бога за почетак и срећа да у свет одраслих уђе на велика врата.
Дипломска представа „Арт“ сама је по себи занимљива Анити због другарства које се из приватног живота преноси на сцену. У њој играју Ивана Дудић, Бранкица Себастијановић и Анита, другарице са групе. Свађају се, мире, расправљају и шаљу поруку публици да преиспитају своја лична пријатељства, њихове разлоге трајања или разлаза.
У дечијим представама „Плава птица“ и „Поноћна чаролија“ Анита је била најиспуњенија и најрадоснија.
- Код деце нема лажи, нема преваре. Кад им се нешто свиђа реагују, кад им се не свиђа опет реагују. Мораш да се дајеш и да заслужиш њихову пажњу. Нема тишине. Одмах знаш шта те чека са друге стране. Деца су најискренија публика, то је оно због чега је лепо радити за њих. Али се ја ипак највише налазим у драмама. То је нешто што бих волела да играм, да се окушам у тим тешким улогама. Волим чисту емоцију и да играм и да гледам – преноси своје импресије с почетка каријере Анита Стојадиновић.
- Још има времена где ћу се наћи. Позориште је дефинитивно моја прва љубав, ту се осећам добро и то је нешто што ће остати до краја живота. У међувремену очекујем да ће се телевизија и филм преплитати и да ће ме имати у улогама на великом платну. Видећемо.
Летос је у свом селу, Марковцу, у једном дворишу, испод коша поред Цариградског друма, играла Петрију и уживала у аутентичном сеоском амбијенту. Са сценом омеђеном ћилимима и дрвеним стубама сјединила се чим је крочила пред препуно двориште познатих и непознатих људи.
- Било је занимљиво, сасвим другачије него на било којој позорници где смо играла монодраму. Постоји тај чудан осећај који не попушта од почетка до краја, пред драгим људима који ме познају од почетка живота. Танка је граница између тога шта ми као глумци радимо на сцени и што стварно јесмо. Непознаница је да ли ме гледају као лик, или као неког из њиховог окружења. То ћемо пустити времену да покаже. Још ми није јасно где сам ту са њима. Извесно је само да сам срећна што се и то догодило у мом животу – каже Анита, задовољна и испуњена што је остварила дечији сан. Завршила глуму и играла пред својом публиком.
- Монодрама је изузетно захтевна. Кад успеш сам си одговоран и кад не успеш сам си крив. Опет окренут себи. Када сам касније била на сцени са другим глумцима, те друге очи уперене у мене са којима сам делила све, страх, емоције, успех, радост, биле су ми охрабрење. Како су се одвијала играња монодраме почињала сам да носим ту одговорност, да се навикавам и сналазим сама. И што је најважније, почињеш да уживаш у томе шта доносиш публици и шта она теби даје. На крају ти публика буде партнер – прича Анита испуњена миром о свему што је везује за саме почетке каријере, а тек јој је двадесет и нека.
- Глума је маратон, није трка на сто метара, говорио је наш професор Владимир. Ми морамо да трајемо цео живот, не сада, две - три године, него до краја живота. Да трајемо и истрајемо у томе. Важно је да у поплави шунда покажемо младима шта су праве вредности и на кога би требало да се угледају. Данас је лако доћи на телевизију,али није свако лик на кога би требало да се угледају млади и ми се морамо изборити да се систем вредности ревидира, да буду вредноване праве ствари, а критиковани и одбацивани садржаји који не служе ничему осим што ће кварити људе – каже Анита указујући на потребу да и глумци, редитељи, сви радници у култури и позоришту дају допринос који ће довести до промена у култури.
- Морамо да се фокусирамо на то да правимо добре представе. Да се допадну публици, тако ћемо их привући да долазе у позоришта. Све више је ријалитија, промењених животних вредности. Доста је некултуре и квази културе око нас.
Најупечатљивији утисак у досадашњој каријери Анити је оставила премијера монодраме по роману „Петријин венац“. Из више разлога.
- На премијери је био писац драме Драгослав Михајиловић. Лично сам га позвала, није обећао да ће доћи, али када сам га видела била сам почаствована тиме да је присутан, да је дошао упркос годинама и значају моје монодраме. То је нешто чега ћу се са радошћу сећати и након тридесет година. Похвалио ме је и река: „Ти си нека права Петрија. Ми смо уживали, а неки су плакали“. За мене је тај сусрет био нестваран, похвала, подстрек да наставим, као највеће признање које сам икада добила.
- Ја сам желела да постанем глумица, то сам и успела, али што би рекао мој покојни професор “Ваља остати глумац“. Лако је постати, али треба и остати, постајем и ја свесна тога тако да су моје жеље за будућност управо те да останем глумица. За сада иде по плану, оно што сам желела успела сам да остварим – не жури и не прави велике планове. Чврстим кораком Анита иде степеницама успеха спремна да искорачи, или застане кад затреба, да узме дах, добије нову снагу и крене даље. Тако је увек радила, као дете, на бини у школским приредбама, на сцени Позоришта „Масука“.
- Кад гледам из овог угла нисам заправо ни свесна који је био успех пријемни испит. Мени је била велика жеља да се упишем на ФДУ. Тамо сам отишла са потпуним незнањем шта студије носе са собом, ко су професори, могу ли да успем, евентуално поднесем пораз. Нисам знала ни како стићи до факултета. Купила сам велику карту, лоцирала где је, нашла линију аутобуса, дошла на факултет. Видела сам једну велику пољану, са зградом у средини и фазанима. Они су ми у том тренутку били спас. Дивно, одахнула сам. Било је усред Београда макар нешто из мог села – искрена је Анита и отворена увек да говори о стварима којих се млади из провинције стиде.
- Ако млади људи желе нешто да остваре морају имати неки сан. Да ли је то велики или мали, неважно је. Нека само себи поставе неки циљ. Кад остваре то што желе, јавиће се нови снови и тако редом – животна је филозофија наше младе и успешне глуимице од које не одустаје. Није ни кад јој је било најтеже. А таквих тренутака је било. Не заборавља их.
- Деца у Београду иду у школу глуме, искуства стичу у Омладинском позоришту „Дадов“, упућени су ко шта предаје, ко су професори, шта се ради. Ја нисам знала да постоје сале са огледалима у којима можеш да се пресвучеш. То ми је просто било као неко место измишљено за будуће глумце. Када сам видела своје име на листи одабраних кандидата била сам ван себе од среће. Тек тада сам била сигурна да ћу то студирати и да ћу се борити до последњег атома снаге. Сада, са ове дистанце не знам зашто сам била сигурна да ће се све тако десити и посложити како сањам. Да се то сада догађа вероватно бих имала много више дилема и страхова. А ваљда то у тим годинама тако буде – прича Анита као да је далека прошлост иза ње. Пут који је препешачила са претешким ранцем на леђима је нешто што јој даје снагу и враћа је на корене које не жели да заборави.
- Ја сам велики штребер, признајем. Кад ме нешто занима идем до краја, када не бљесне искра не помаже ништа. Таква сам у животу и свим улогама које су ми поверене. Радим врло темељно, студиозно, као да ми живот зависи од тога. Осмишљавам их у складу са карактером лика у који улазим. Осликавам га са свих страна, у сваком смислу, физичком и психичком. То је просто занат, врло сложен, уствари вишеслојан, изискује много рада да би глумац постао неко други, да тако кажем.
Анита своје улоге не дели на мале и велике, на добре и лоше. За сада су једнако важне да би се дошло до позиције када ће себе видети у ролама које живот значе – тако узлазном линијом ка врху степеница до Шекспира и великих драмских улога о којима за сада само сања, а о сновима не жели да прича. Чека да се коцкице мозаика посложе.
- Не бих да откривам још сада нешто што ће бити моја прижељкивана будућност. Рано је – каже.
- Мој највећи успех, за сада је мондрама „Бог да прости“. Можда и није највећи успех, али је сигурно нешто што играм из душе. Нека буде тако. Промениће се.
„Не оклевај – Импровизуј” је представа настала као ауторски пројекат Срђана Карановића, на Факултету драмских уметности у Београду, рађен са класом глумаца Анитиних колега у седмом семестру. Заснована је на низу вежби импровизација, без уобичајеног драмског текста.
- Импровизације су инстинктивне спонтане игре у којима учесници, попут деце, користе машту да би се играли и креирали шта год пожеле. Све што глумци изводе на сцени настаје тог тренутка пред присутном публиком, без икакве претходне припреме. Управо је то дало нама студентима могућност да се ту пред публиком размахнемо и покажемо да смо способни да инстиктивно пренесемо неку емоцију, лепу или ружну. Већ на следећој представи се догоди нешто потпуно другачије. Публици је то бескрајно забавно. Пред њима настаје представа, често они сами учествују у тим задатим вежбама и сами усмеравају радњу представе – каже Анита.
И у представи ,,Епске игрице" Анђелке Николић, која обрађује песму ,,Зидање Скадра" у програму наставе српског језика за 5. разред основне школе, и повезује је са градивом техничког образовања, математике и грађанског васпитања, радња је интерактивна. Будући да је тематика песме релевантна и за одрасле гледаоце нису ретки старији љубитељи позоришних игара у публици. Како и публика даје допринос развоју радње на сцени, одређени делови представе претварају се у разговор са публиком на теме које песма нуди, и које варирају у односу на узраст и друге одлике актуелног аудиторијума. Анита је и ту успешна и сугестивна, готово ненадмашна, како кажу они који воле да је виде на позорници.
Радо се Аните Стојадиновић сећа публика из Плане. Била је део омладинске сцене Позоришта „Масука“, лепа и талентована. Увек одговорна и тачна. Ведра, широког осмеха, хитрог корака. Испуни се соба топлином кад уђе. У то време писале су новине о њој, озбиљне, дневне, Политика и Новости. Са петнаестак година била је глава породице, бринула о слепом оцу, са чобанином Пером чувала козе. Једини ослонац јој је била бака Вера, већ тада стара и немоћна.
– Било ми је 14 година када нас је мама Весна оставила. Пошто је сестра Анђела, старија од мене годину дана, у то време похађала средњу уметничку школу у Нишу, ја сам водила оца код лекара, узимала упуте, бринула када треба да попије који лек – сећа се можда најтежих дана у свом животу. Али, ништа јој није било тешко и није допуштала да је ико сажаљева. Уз све послове похађала је гимназију у 15 километара удаљеном месту и била добар ђак.
- Човек у животу мора да има неки компас, нешто што га врати на почетак, тамо одакле је. Да буде на земљи, да не одлети. Идем у село кад год могу. То је место где се осећам добро, безбедно, потпуно заштићено. Знам да ту увек могу да се вратим кад ме нешто пољуља. Знам да сам само ту свој на своме.
Стизала је онда, као дете, док су се вршњаци играли и забављали да поспреми по кући, помогне чобанину око коза, нахрани их и помузе, уради шта коме треба и са оцем направи сир да га породају и преживе.
- Док је отац био здрав, правили смо много сира и вурде. Од продаје смо лепо зарађивали. Временом је све постало тешко.
Анита о том периоду говори без стида и улепшавања. Кад одлази на турнеје ка југу, аутопутем кроз родни крај, покаже колегама где је напасала овце са баком, шта је све радила и како живела у селу далеко од комфора и безбрижног живота.
- Живети у мањој средини је предност и привилегија. Бар ја тако мислим. У граду је све тако брзо и урбано. У селу сам имала своје двориште, своју птицу, мир, спокојство. Имала сам и реку, шуму, ливаду... Отвориш прозор, птичице те дочекају. То је лепота у којој се ужива. Не бих ништа од тога мењала ни зашта на свету. Кад сам се одлучивала за факултет знала сам да је то само глума и ништа друго. Волела бих да ми се то самопоуздање које сам тада имала, и мир у души који сам поседовала, врате у неким кључним тренуцима када је важно донети праву одлуку.
Отац је умро, Анита и сестра су нашле прави пут. Данас би био поносан на њих и оно што су постигле.