На сцени београдског позоришта Звездара театар у представи “Љубавно писмо” дипломски је 2014. године десетком одбранио некадашњи члан Омладинске сцене Позоришта „Масука“ Стеван Јовановић. Наш суграђанин дипломирао је у класи професора Милана Плећаша и Николе Савковића на Факултету драмских уметности универзитета у Приштини, катедра у Косовској Митровици. У међувремену прикачио је и мастер свом CV и вратио се у Плану да знање пренесе на децу и омладину.
....................................
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала 
ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
..................................................................
Прво извођење представе „Љубавно писмо“ Косте Трипковића, после дипломског испита свршених студената Факултета драмских уметности Универзитета у Приштини, у којој игра наш Стеван Јовановић, по календару турнеје младих дипломираних глумаца кроз Србију, догодило се баш у Великој Плани. Ово је била прилика да младић који је закорачио први пут на позоришне даске АП „Масука“ узврати публици и колегама за подстрек, уверавања да ће успети и подршку током студија свих оних из овог места који га воле и деле радост с њим због дипломе коју је изнад свега желео од када је осетио дах позорнице.
- Била је игра растерећена с обзиром на то да се не игра за оцену. Сада смо слободни, након дипломског испита ми преузимамо представу у своје руке и самим тим слободни смо да је изводимо било где. Тако се погодило да баш прво извођење буде код нас, у Великој Плани. То ме посебно радује зато што сам баш на овом месту као дечак одлучио да глума буде мој животни позив. Велика жеља да успем није ме напуштала ни када сам први пут пао на пријемном. Годину дана касније почео сам да остварујем снове о путу уметника пред којим су светла позорнице, филмске клапе, серијали и зашто не, успеси на фестивалима – овако почиње прича Стевана Јовановића, уметника који је од момента преузимања сертификата о успешно завршеним студијама глуме почео да живи живот глумца пред којим је будућност, заслужио је да буде испуњена успесима и признањима публике. 
- Као признање за четворогодишње студије добили смо на завршном испиту десетке. Тиме смо потврдили да смо се као генерација нашли на правом месту и у добром друштву. Колико смо савладали оно што се од нас тражило током студирања није на нама да говоримо. Оцена је ваљда неки знак да смо били добри, а на крају, све је питање публике како ће наше ангажовање прихватити, какве ће бити критике, тек тада ћемо знати колико смо добри. На дипломском публика је добро прихватила, али су у сали седели наши пријатељи и рођаци, наша навијачка публика и професори. Једина објективна ствар остаје оно што су рекли професори, као објективне судије у амфитеатру и шта ће рећи публика која није неко ко познаје наш рад – каже Стева, дечак из краја коме је глума била писана још у забавишту када је показивао склоности ка рецитовању и јавним наступима, касније казивању стихова, па у омладинском студију „Масука“ суочавањем са правим драмским улогама.
- За дипломске представе обичај је да ми понудимо предлоге, да се они од стране професора евалуирају и процене који су најприкладнији, најшколскији, највише подобни нама као класи, људима који се спремају да један дан буду глумци. Предлог за „Љубавно писмо“ је изнела моја другарица из Краљева, Светлана Миленковић, сматрала је да водвиљ Косте Трифковића пружа свима нама једнаке могућности да се искажемо, ми смо прихватили иако је свако од нас био у обавези да изнесе неколико предлога. Већ смо у старту видели да ће то бити нешто интересантно што ћемо радити зналачки и са пуно енергије. Професори су били сагласни, иако је било великих сумњи како ће се постићи неопходна озбиљност на крају студија у водвиљу. Иначе, дипломирати са водвиљом је јако тешко, али смо успели да урадимо како је требало. Ова врста комада мора тачно, школски да се изнесе у извођењу и ми смо имали ту срећу да смо четири године радили на прецизности и тачности говора захваљујући асистенту Ненаду Славковићу, посебно професору, Милану Плећашу, који је увек инсистирао на томе да све што радимо буде тачно. Говорио је „децо, ви ћете једног дана бити глумци, уметници, ви сте шлаг овог друштва“, самим тим усадио нам је тачност од сваког покрета до саме речи, зна се кад ћемо ући на сцену, како изговарамо свако слово. Водвиљ је у самом старту имао више могућности да се развије, ликови су били интересантни за играње, ми жељни да покажемо шта смо научили. Играли смо се и озбиљно радили, кад је дошло до доброг резултата, изашли смо на испит – појашњава млади уметник како се одвија завршни испит и добија универзитетска диплома за глуму. 
Годину дана након извођења дипломске представе на сцени Позоришта Масука, Стеван Јовановић на даске на којима је одлучио шта ће му бити животни позив "стао" је са једном монодрамом.
- Време без сцене било је најпогубније за мене. Вечерас, ја имам пуну слику "шта радити са собом" - казао је Стева, видно узбуђен због испуњености коју је у њему произвела премијерна изведба "Глумца до колена".
Симболика самог наслова, које гледалац постаје свестан тек на самом крају комада, као да је намерно притајена како би могла да укаже на ограниченост могућности које се дају не само једном неафирмисаном глумцу, него и свима нама...
- Не смемо дозволити средини да пресуди, морамо се, као индивидуе, сами покренути, изборити. Текст Павла Јозића мој је покретач - говори Стеван, откривајући до краја докле сеже његова опчињеност сценом признањем да је прва проба у њему покренула бујицу суза, и да су га оне на неки начин прочистиле од све нагомилане муке.
- Најтеже ми пада критика, али значи ми када је квалитетна, па макар била и тешка - признаје он, уз констатацију да највише стрепи од суда самог аутора текста...
А Павле Јозић, дубоко свестан горког глумачког хлеба, и само премијерно појављивање пред публиком сматра успехом:
- Бављење глумачким занатом је тежак и незахвалан посао, млади Плањанин то итекако увиђа. Рад на овом комаду ни мало му није био лак, још кад се томе дода текст који сам својски закомликовао, мислим да је све добро издржао - казао је искуствено богат човек који је у више наврата радио са нашом децом.
- Бити глумац је нешто лепо, занимљиво, захтевно, али и непризнато. Шкакљива је то тема зато што су људи јако чудни кад је у питању професија. Кад чују да сам глумац, питају што нисам уписао неки други факултет. Самим тим глумац није неко ко је завршио неки престижни факултет, по њима је то велика грешка коју људи заслепљени идеалима праве приликом одабира занимања. Глумац је неко ко се доказује читавог живота; на својим знањима ради док је жив, што на знању језика, што у виду музике, уметности... Јако је важно да у свим сверама буде бар донекле упознат са друштвеним кретањима, са градивом које га окружује. Ради се о певању, глуми или било чему што ће му помоћи да направи добру улогу, да препозна добар комад, да одабере сценарио или га одбије ако му неће допринети усавршавању или постизању успеха пред публиком. Да буде бар нека информација да би могао да догради себе кад почене да ради оно зашта се образовањем спрема. Глумац целог живота ради на себи и то је јако важно. Ако се не надграђује, стагнира, нема га и нико га више не види. Најважнија је ствар развијање креативне личности – преноси поимање глуме и живота глумаца млади уметник, Стеван Јовановић, пред којим је каријера и читав живот, полигон за доказивање, сцене на којима ће бриљирати, мучити се и излазизи као поражен или као победник.
- Глума је наравно то што желим да радим, да се тиме бавим у животу, то сам одувек желео. Имам општи план да радим на себи, да учим језике, да свирам клавир, да течно говорим француски, руски и немачки, али то су дугогодишњи планови, на њима се ради годинама. Тренутно немам неке велике амбиције. Планирам да дођем до неког новца радећи било шта, макар и физичке послове, да посетим европске филмске и позоришне фестивале, све што се тиче глуме - семинаре, глумачке сусрете, да видим како ће ићи даље. Јако је важно у свету глуме да будеш присутан и обавештен шта се ради. Самим тим, то је најбољи начин да сазнаш шта се догађа у свету филма, позоришта, глуме, уметности уопште – овако је размишљао и постављао ствари у раван неко ко од силне жеље да отпочне посао одмах по дипломирању, нема стрпљења ни мисао да заврши у целости, а да не каже да су путеви господњи чудни и да нас на сваком кораку вребају изненађења и разна искушења. 
- Још немам прецизну визију шта даље по питању сталног ангажмана. Скоро ништа не зависи само од мене. Неке ствари је лакше тумачити него урадити. Ми смо у једном тренутку хтели да оснујемо глумачку трупу, да поставимо своје представе, уз малу дораду, које смо радили кроз факултет, али није једноставно ући у авантуру иако је ствар добра и веома пожељна. Ми имамо хиљаде идеја, али да би један човек регистровао своје позориште треба му много папира, стрпљења и много новца. На крају, зарада је минимална, питање је економске оправданости улазити у ризик пројекта који није одржив. Стога, једино могуће је да идемо на кастинге, аудиције за улоге, остаје мучење кроз хонорарни рад зато што се до паушала долази преко дугогодишњег хонорарног рада. Све то мораш да издржиш да би дошао до неког ангажмана на месечном нивоу, где ће директор, или управник, доћи до закључка да је малог боље платити месечно, него давати му хонораре. То је наша судбина, пут који прелазимо да бисмо дошли до места у позоришту - коментарише своје виђење ситуације у држави и позориштима човек који је остварио свој сан и постао глумац. Одабрао је да са факултетском дипломом остане у малом месту, што је било боље него да обија врата позоришта и филмских студија док га не запазе. После све иде својим током, као кад бизнисмен заради свој приви милион.
- Увек сам се боље осећао у драми, него у комедији. Мислим да имам проблем са ликовима у комедији зато што сам у животу комичар. Врло сам студиозан кад градим улогу, морам да нађем црту, да то што сам открио и до чега сам дошао посматрањем и закључивањем, себи оставим као безбедно уточиште. Драма је нешто што волим да радим, што ме испуњава, једноставно лакше себе нађем у драмском лику. У приватом животу, проблемима и свакодневној комуникацији са људима приступам као комичар, али на сцени је то много теже извести. Све то мора да буде веће, јаче, убедљивије. При таквом сазнању имам проблем са деловањем, приступом комедији, али све се то учи. Кад се изађе са академије не зна се све, остало се надграђује и учи током живота. За сада, док не превазиђем баријеру коју сам несвесно пред себе поставио, у драми сам сам себи лепши и лакши за подношење – самосвесно, нимало скромно или патворено о себи мисли младић који је током живота читајући, свакодневно, класике, модерне и савремене писце, досегао до животне мудрости која ће га надаље водити кроз каријеру и искушења на животним путевима, разгранатим на све стране пред њим. 
- Моја цела фамилија је у сликарству, ја сам одлучио да мало променим. Оставио сам им боје да уживају, и отишао у глумце. То је можда најбоља ствар која ми се десила, да одрастам у уметничкој породици, у окружењу које разуме како је покушати једном, па други пут, пасти и дизати се повређен што ниси успео да оствариш своје планове. Имао сам подршку од стране родитеља, што многи нису имали због чега је велики број талената пропао. Немају ту уметничку визуру, схватање да је уметност нешто што испуни човека, да му значај, држи га у животу да хода усправно. У овој земљи глумци и остали свршени студенти било ког факултета имају подједнаке шансе, скоро никакве. Чак је глумац донекле у предности, може да ради разне послове, трансформише се као кроз улоге, широки су нам путеви сада када смо завршили. Већ касније, кад се определимо за нешто, није тако једноставно експериментисати и тражити се – закључује причу о себи и глуми дипломирани мастер глумац Стеван Јовановић, наше дете, младић који ће заједно са глумицом Анитом Стојановић, колегиницом са Београдског факултета драмских уметности и Невеном Бацић, студенкињом костимографије ФДУ, проносити славу мале вароши до сада познате по позоришном аматеризму.
- Има неколико људи који ме инспиришу, засењују, одушевљавају сваком новом улогом. Од наших глумаца Драган Мићановић, не само због дуге косе, као моје, него и због многих других ствари, начина развоја лика, одабира елемената који ће потврдити особеност и самосвојност глумца. Што се тиче холивудске елите, фан сам Џони Депа, као већина млађе светске популације. Тежим да будем као он, да ми свака улога буде другачија. Желим себи нешто што је он успео и што се ретко виђа, да из сваке улоге извуче максимум или на потпуно други начин буд само он... 
Овако је Стева причао некако одмах по завршетку студија. И доста се од тада променило. Неколико улога, избегао је биро, ради у Центру за културу „Масука“ , са децом. Учи их глуми, помало животу, да буду вредни и добри људи. И то му иде од руке. Иза њега је десетак представа са њима. Постао им је идол и прави учитељ.
- Волео бих да људима предочим колико је рад у унутрашњости веома важан и колико директно утиче на културни развој на вишим инстанцама. Не гледам себе само као човека који неким младим душама покушава да пренесе љубав према уметности и естетици.
Са мало више искуства него кад је почињао, Стева са непуних 30 година, не кује велике планове. Опрезно каже да не зна шта живот носи, али научио је себе и оне које подучава глуми да је важније радити него зборити, што ће чинити до краја живота. Ако буде био потребан младима Велике Плане који су одабрали глуму за задовољење својих уметничких потреба, биће део њиховог образовања, „њиховог револуционарног погледа на уметност, бићу ту да револтираним духом поплочавамо неке нове путеве „Масуке“, рекао је у интервјуу А.С. за књигу о позоришту „Глумци говоре“.