Београдски призори

четвртак 17. октобар 2014.

Изложба слика  БЕОГРАДСКИ ПРИЗОРИ - Стојана Ђурића  трајала је месец дана у Холу Народне банке Србије. Ђурић је излагао на више самосталних изложби и на преко 200 колективних у земљи и иностранству. Добитник је више награда, један од најпознатијих и најпризнатијих српских сликара данашњице. Дела му се налазе у многим јавним и приватним колекцијама у земљи и свету. Члан је Удружења ликовних уметника Србије -  УЛУС. Рођен је у Великој Плани, живи и ради у Београду и Великој Плани. Сам аутор каже да су призори из Београда још један заокружени циклос у његовом стваралаштву.

Уводни текст за каталог најновије београдске изложбе написао је књижевник Драган Јовановић Данилов.

 "Сликарство Стојана Ђурића „печено“ је на подземној ватри страсти, али је оно, парадоксално, врло промишљено и деликатно. Дионизијска радост сликања све преосвештава на његовим радовима који, свакако, рачунају са гестуалном драматичношћу и „колористичком музиком“. Мислим да нећемо погрешити ако кажемо да је Стојан Ђурић драмски песник. Све је на његовим платнима бучно, ужарено, узвитлано, левитирано. Колорит је сав у разблудним експресионистичким ковитлацима, претапањима и летњој дозрелости злата. Таквим звучним колоритом овај уметник разара форме и развија пластичне односе које потом уоквирује тешким контурама. Има неког вибрантног полета, медитеранске озарености и сока, на овим платнима. Има премного страсти као израза једне више трезвености.

Говорити о еротском у савременом српском сликарству својеврсна је таутологија. Јер, као што нема плода без љубавне игре великог покретача Ероса, тако не може бити ни слике без ероса, без раскопчавања еротских фантазми и интуиција. Еротизам је, несумњиво, најчудотворнији облик спознавања бића. Уосталом, одвајкада европска уметност је фиксирана на акту као огољеној истини. А свуда где је еротизам ту је, по правилу, и разоткривање, прекорачење, или табу. Храм ероса је тело као неисцрпна антологија облика. Телу, као и огледалу дато је да сабира светло. Људско тело што је као страшна егзистенцијална коб увек тако неумитно са нама, је недокучиви симбол и највећа мистерија која стоји насупрот неумитности ништавила и једног месечарског света опсена и илузија. 

Све је на женским актовима Стојана Ђурића у знаку гестуалне еуфорије. Набујало, нагло изрицање долази из аутентичног душевног изворишта. Ђурићева фигурација оживљава експресионизам у коме се све разрешава брзом интервенцијом без много аранжирања и домишљања. На његовом сликарском пољу виолентно је одбачено приповедање како би виши статус био дат призору који се преображава у експресивну форму велеграда, или жене, еротски зовне. Из снажно изражених еросних представа проговара нерв притајен у срцу и руци. Сликајући у стилу „новог експресионизма“, а опет другачије него што је то радио Циле Маринковић, Стојан Ђурић је своје лепе девојке довео испред огледала, са журки, плажа и необавезних шетњи. Ослободивши их академске укочености, он их је приказао у лежерним и изазовним позама, подаривши им љупкост на самој граници ласцивности.

У циклусу Ђурићевих слика инспирисаних Београдом, несуспрегнута фантазија једног драматско-експресивног вокабулара артикулише се у реске, усковитлане призоре града као вољеног бића. Насупрот свакој усиљеној, литерализирајућој акрибији призора, Стојан Ђурић држи до снажног активитета руке која следи енергију исповедања и узлете жеље. Легитимни наследник традиције експресионистичке високодинамичне визије, ведре отворене и осунчане, Стојан Ђурић је на својим актовима и у циклусу београдских призора развио поособљен рукопис, који уместо документовању прибегава једној осмишљеној поетској евокацији и инвокацији. Са пуно стваралачке крепкости, Ђурић призива поетски, а не фактографски Београд. Онај Београд, са свим својим ерогенитетом, у пуном опсегу своје сексуалности. Београд као освећени простор на коме се појам словенског и медитеранског стапа са европским. Београд, не као пуко место на географској карти, већ Београд као живо биће и град за најдубљу самоспознају.

Не улазећи овом приликом у креативну трансмутацију историјских извора, рекли бисмо да Стојан Ђурић слика пастуозно чистим ликовним језиком, у пламеној, кадмијуму, окер и наранџастој гами. Упркос очигледној покренутости и усковитланости, (овде помишљамо на Сутина и Мому Антоновића) Стојанови призори Београда делују импостирани у чврсту композициону целину набијени немиром гесте и субјективношћу побуде. За Стојана Ђурића једини ауторитет представљају драматски немир, експресивни виталитет, нервозна гестика потеза, непосредност бележења и нагонска моторика. У својим београдским и еротским призорима Стојан Ђурић нам је понудио сликарство у коме се измирују грубост и нежност, суровост и осећајност, свесни и подсвесни импулси бића."

 

Komentari su isključeni za ovu stavku