четвртак 27. август 2015.
Роман „Иследник“ Драгана Великића, добитника „Кочићевог пера“, у издању „Лагуне“, представљен читалачкој публици у Великој Плани.
У Библиотеци „Радоје Домановић“, након једномесечне паузе због уређења храма књиге, књижевни сусрет са старим знанцем, Драганом Великићем, био је догађај који подстиче читаоце на размишљање, не само на читање. Промоција књиге „Иследник“ обележиће период почетака нове серије сусрета са писцима који заузимају значајно место у домаћој књижевности и животима оних којима се диве и од којих сазнају истините и измишљене приче док мање занимљиве животне слике промечу крај њих. „Иследник“, по мишљењу критике, најбољи Великићев роман, недавно овенчан „Кочићевим пером“, је заједно са аутором и књижевном критиком стигао до читалачке публике у Великој Плани непосредно након промоције у Београду. Књиге Драгана Великића, једног од најчитанијих, најомиљенијих и најпревођенијих домаћих писаца, који је боље, искреније и посвећеније писао о Хрватској и Хрватима него њихови аутори, преведене су на 15 европских језика. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама прозе. За своју књижевност 2013. добио је Награду града Будимпеште, а за „Руски прозор“ 2007. НИНОВУ награду.
О новом роману, који би могао да уђе у најужу конкуренцију за још једну НИНОВУ награду, „благоглагољиво“, бираним речима које су најбоље разумели читаоци који су се раније сусретали са његовим стваралаштвом, говорио је књижевни критичар Миливоје Аћимовић Ивков. Аргументовано, нараторски сугестивно, усмеравао је интересовање и пажњу читалачке публике на штиво које не пушта док се не затворе корице. Оратор пред којим заћуте телефони, чије речи потисну мисли и тишина замени жамор, успео је да убеди присутне да истинито, мемоарско приповедање не вреди више од измишљених, уметничких творевина које постану истина када се напишу и ставе у књигу.
- „Иследник“ је у најближој сижејној, садржинској и смисаоној вези са његовим претходним романом који носи онај леп, памтљив назив „BONAVIA“ – „СРЕЋАН ПУТ“. Књиге Драгана Вечликића се као ретко ког савременог српског писца читају и у нашем најближем окружењу, а то практично значи државама и околним државицама које су некада сачињавале заједништво. У духу тог заједништва које није само заједништво у језику, него управо у духу, животним навикама, стилу, погледима, на свет, о нестајању онога што је вредно, незаменљиво и потребно, не само у нашим заједницама него свуда и увек, пишу књиге Драгана Великића. Он је од романа „BONAVIA“ почео да се отвара, да у тематски и садржински ред уводи личне, сасвим особене, интимне породичне приче. „Иследник“ о томе говори. Његов главни лик је мајка. Да би се ваша мисао разбистрила пре него што почнете да читате овај роман, размислите и присетите се како је Данило Киш сижетирао лик свог оца, у својим новијим романима у неколико наврата лик оца и мајке Давид Албахари. Ево нам Драгана Великића где у роману „Иследник“ ислеђује властити животни пут, али и читав век, од Солуна, до Будимпеште и Беча. Прича почиње од 1917. а завршава се пред 2015 – рекао је представљајући роман и аутора Аћимовић Ивков уводећи присутне у причу.
- Пркосећи страху од брисања сећања, после вести о смрти мајке, писац почиње да уходи сопствену биографију. По диктату мајчине констатације да се свет урушава због лажи, претварајући се у карикатуру, у сенци савета писца Александра Тишме, „Иследник“ крстари личним и историјским памћењем по мапи земаља, градова којих више нема.
Везујући се за исказе књижевног критичара који је казивање о делу усмерио на коментаре о начину, форми и суштини приповедања, Великић је на моменте указивао публици на потребу да загребе у сопствени живот анализирајући живот других.
- У роману ’Иследник’ покушао сам да догађаје и призоре из властитог живота доведем у узрочно-последични след, да ослободим причу која постоји у сваком животу, као што постоји скулптура у комаду необрађеног камена. Ислеђујем себе, своју породицу, градове и режиме у којима сам живео, свакодневице током последњих шест деценија“ - наговестио је Драган Велики, садржину романа који се препушта суду читалачке публике, пре читања одломка из књиге.
Да су фактографија и одређени догађаји узети из живота, и да начин на који их је повезао представљају форму романа, потврдио је писац упућујући читаоца да сам истражи докле сеже истина, шта указује на мемоарску документацију, а шта на фикцију уобличену у приче из живота.
- Исти редослед, неке тескобе су заправо аутентичне. Има доста измишљеног, али измишљеног на нивоу детаља, не на нивоу суштине. Није добро да затрпавамо књигу некаквом филозофијом. Једноставно, нешто иде, или не иде. Хоћу да кажем, или вас књига повуче, или вас не повуче. О квалитету књиге не могу да говорим јер то није моје, али оно што сам знао кад сам ставио тачку, то је да ће ова књига имати читаоце и да ће сама ићи. Радио сам у библиотеци па знам. Тачно је то да и критика и награде опредељују читаоце; све су то наравно важни моменти који дају замах књизи. Али, оно најважније је кад крене од уста до уста да се књига промовише сама, да живи. То је незаустављиво, у том смислу овај мој роман може да има ту врсту уплива, начин како да дође до читалаца – казао је трагач за истином и измишљеном мемоарском грађом наводећи као прави пример писаце који су зауставили време у својим романима Андрића, Булгакова и Селинџера.
- Романи и приче су територије којима се можемо увек вратити. Босна Андрићевог времена не постоји, али постоји реконструисана на један романескни начин у његовим књигама. Москву Стаљиновог времена налазимо код Булгакова, а то је права Москва. Мене је занимало да оно време које ја памтим шездесетих година реконструишем у новом роману, можда ће они који се тада нису родили налазити додире са властитим искуством. Увек дајем пример Селинџера - „Ловац у житу“. Дело сам сваки пут читао као да је то његова породица. После сам сазнао да он није ни имао силну браћу, него само једну старију сестру. Кад кажеш Селинџер, истичем да је дао сопствено искуство кроз једну измишљотину, али његов случај и све оно што је он написао доживљавам као мемоарску прозу, као да му се стварно све то догодило. На крају крајева, илузија уметности није лаж. Ништа што наше искуство обогаћује и умножава властити живот, не може бити лаж. Ја заправо настојим да пишем онакве књиге какве волим да читам.
Ове тврдње аутора „Иследника“ довеле су до закључка Миливоја Аћимовића да није важно одакле прича крене, него да богатство искуства буде преточено у закључке спознаје до којих прича долази.
- Из ових пишчевих исказа ми смо условно речено, помало заборавили да се радило о његовој животној причи. Ја сам препоручујући ову књигу написао да је то баш добра, увремењена, наша прича. Кад кажем наша, мислио сам на овај шири југословенски простор где је она по снази, аутентичности и уверљивости изразита, а та се снага постиже илузијом приповедања, истицањем тог ја у роману. Овде се само полази од биографије, а долази до неких веома важних, високо постављених, чак до јуче сакривених, а важних суштина наших живота. У томе је магија добре књижевности, да се једном запостављеној територији, у духу и читању, можете враћати, кроз то враћање видети и оно што у првом читању можда нисте успели да запазите.
Када се помно зачитате, каже Аћимовић, можете разлучити да Лизетина историја није везана само за пропаст једне велике фамилије, већ је она повезана са читавим низом поремећаја до којих је довела промена вредности на том простору.
- Нестала је хабзбуршка монархија, врло брзо је дошла партизанска војска са свим другим менталитетом, онда се повукла англо америчка управа, Истра и Кварнер почели су да живе у саставу нове државе, које више нема. Али, тај судар светова, судар менталитета, вредности духовних образаца, једни кажу српских културолошких навика, а знајући да је навика друга човекова природа, ми ћемо разумети са колико је психоемотивне тананости, слуха за тајне ствари писац морао да познаје нешто из историје, људске психологије, из онога што се патетично каже из тајне људске душе, да би своје ликове тако волуминозно и убедљиво извајао и дочарао. Јер, не заборавимо, у књижевности све је измишљено, или ако то баш није сасвим тачно, све је сачињено тако да изгледа као да је стварно, а заправо је измишљено. Ова књига у сагледавању књижевно уметничког блага садржи мудрост, спознају, што је од највеће важности. Ви ћете сви, као и ја што сам учинио, мудро учинити ако будете ову књигу читали и будете успели да раздвојите садржински план. Важно је не само шта се у овој причи прича, него и како се та прича обликује – закључио је књижевни критичар причу о роману који активира слике сећања, тврдећи да сећајући се других, ми се уствари сећамо себе, где је сећање важно због тога што даје будућност, истовремено и прошлост. Дајући прошлост и будућност оно оснажује свест о људској коначности, односно могућност да се та коначност предупреди, на неки начин избегне и релативизује.