четвртак 28. јун 2016.
Један од најзначајнијих, у последњој деценији и најчитанијих српских писаца, аутор романа Тесла, портрет међу маскама, добитник НИНОВЕ награде 2008, награде за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека Србије, најчитанији писац 2009, власник признања Милош Ђурић за превод Чарлса Симића, америчког књижевника српског порекла, добитник Кочићевог пера 2012. за роман Венеција, прошле године у најужем избору за престижну награду Фемина за француски превод романа Миленијум у Београду, Владимир Пиштало, промовисао је пред публиком у Библиотеци "Радоје Домановић" роман у рукопису - Писмо Иви Андрићу.
Књига која је већ имала промоцију у Пожаревцу, објављивана у одмломцима по часописима и дневним новинама изаћи ће тек крајем ове, или током наредне године. Осмишљена је као разговор два писца о темама које се провлаче кроз стваралаштво нашег јединог нобеловца. Пиштало ради на Бекер колеџу, у Вустеру, Масачусетс, где предаје светску и америчку историју.
Портрет писца представио је Ненад Шапоња, књижевни критичар, уредник издавачке куће Агора. Подсетио је да је Владимир почео као поетски прозни писац кратких форми (Сликовница, Ноћи, Манифести, Крај века, Карпо Малтезе), наставио са причама (Витраж у сећању, Приче из целог света, позабавио се биографијом Александра Македонског - Александрида да би трагајући за идеалном формулом изражавања стигао до романа - најуспешнијег дела стваралаштва: Миленијум у Београду, О чуду, Тесла, портрет међу маскама и Венеција.
- Све Владине књиге саме по себи могу да говоре довољно о писцу. Да је само направио Витраж сећања неки критичари би је описивали као најбољу књигу деведесетих година. Све оне заклањају једна другу... Неки би познаваоци наших прилика рекли да је то књига кроз коју се прелама ова земља, њен распад, у коју су унете страховите емоције, на другачији начин писана од претходних и оних после, као што је Миленијум у Београду - рекао је Шапоња користећи се необичном метафором којом књиге нашег, а светског писца, пореди са оделима - све су другачије, различито кројене, а опет му лепо стоје.
Ненад Шапоња и Владимир Пиштало као путујуће позориште 162 пута су на књижевним вечерима по Србији и свету промовисали стваралаштво плодоносног аутора који иза себе има више од десет наслова, а пред собом будућност која обећава макар још толико дела о којима ће се говорити.
- Ако се запитате зашто то радимо, одговор је једноставан. Зато што то волимо. Сећем се кад су новинаре из Ферал Трибуна (сатирично-политичког недељника из Сплита, који је добио више светских награда него целокупно хрватско новинарство) критиковали интензивно Туђмана, питали зашто то раде, очекивало се да ће рећи због слободе или због правде, они су одговорили: "Постоји велика количина радости у ономе што ми радимо." Заиста, та врста каламбура, изругивање власти, не само да је било друштвено корисна, него је давало задовољство људима што су то радили. Тако и ми, кад идемо на промоције 162 пута, да у исто толико градова причамо људима зашто то волимо очито је да је задовољство велико. Када разговарате са људима обично вам кажу нешто неочекивано, научимо нешто, сретнетнемо некога ко нам се мало отвори, нађемо се у некој димензији коју нисмо очекивали - рекао је на почетк усусрета и истакао да је занимљиво Ненадово виђење књига кроз метафору о оделу чиме даје суштинску одредницу трагања за формом сваког писца.
- У Селинџеровом Ловцу у ражи старији човек даје савет једном млађем човеку који не зна како да изабере свој живот. Он каже мораш наћи свој пут, своје идеје које ће ти одговарати онако као кад бираш ципелу. Није ствар у томе да буду овакве или онакве, него да буду твоје, да нађеш нешто што одговара теби самом, што је много теже него што изгледа. Уствари, читав живот је у некој врсти погађања, и то су одређене културе боље знале него наше. Мислим да су прва два погађања кад сте млад човек најзнача у животу - не знате ко ће вам бити жена и не знате шта ће вам бити посао. Што каже Томас Ман, неки његов јунак је написао да има хиљаду могућности како би могао живети свој живот, а онда је закљућио да су све то саме немогућности.
Управо то размишљање, та животна дилема и различити животни путеви, проверена животна филозофија подстакли су Владимира Пиштала да се позабави сличним тумачењем Андрића који је запосео његову нову књигу.
- Кажу људи да има хиљаду начина на које се може писати, Андрић каже свако од нас има само један, свој. Постоје у теорији, али у стварности је присутан елемент откривања. Андрић је рекао нећете набоље примере стила наћи у књизи која се зове језик и стил. Изврсне примере језичких новотарија можете наћи пре у књизи која се зове рецимо "Рибарство на Јадрану" него у у публикацији која се бави стилом и језиком. Ствари налазите на неочекиваним местима и то је суштина живота. Погађање, као у бајкама када царевић треба да препозна своју изабраницу у три различита обличја, а само једна је она права. Моја књига Тесла, портрет међу маскама је исто то погађање, само конкретног људског лица међу изобличенбим маскама - рекао је Пиштало, објашњавајући узроке и последице онога што сањамо и што нам се догађа. И опет позвао у помоћ за што јасније тумачење литературу и историју.
- Читајући Теслу један Американац је рекао да ова књига није оно што каже да јесте. Наиме, није биографија у формалном смислу, него је поезија. Требало му је 15 страна да схватим суштину. Кад вас нешто изненади, запитате се да ли је то нешто ново, или је старо само преобликовано. Када се Ван Гог појавио постојала је дилема да ли је лош сликар или потпуно нов, оригиналан у односу на претходне, Енгра например и његову јасно исцртану линију. Та потрага за новом формом чини да свака књига буде другачија од претходне. Да сам стално понављао манир којим сам радио раније књиге, зашто бих наставио да стварам. Морате да нађете неки нови пут - прича течно, разложно и сликовито уз много поређења и асоцијација.- Индијанци су имали нешто што се зове спирит вест, када човек дорасте до пунолетства треба да одговори на суштинско питање, оно што је стајало на улазу Делфијског пророчишта - Ко сам ја; Спознај самога себе. Онда би тај човек после изгладњивања од три дана отишао у природу, негде у планину да би видео нешто што ће бити од животне важности. То што ћеш видети изгледа да је случајно, а није тако случајно, не виђа сваки човек све ствари. Оно што видимо то смо ми. Ако нешто запазимо то је било направљено за наше очи, наше запажање. Свет је уствари велика загонетка која се одгонета. То је однос према књижевности - закључује Пиштало и продубљује анализу поређењем стваралаштва Ван Гога са делима Енгра.
- Римска војска кад је ишла у рат у Германију, градила је пут који није постојао. Били су толико убеђени да ће победити и да ће тим путем слати плен. Касније је тај пут повезивао освојене земље са цивилизацијом и свака књига коју пишете је нека врста пута према месту који не знате јер до тада то још није укључено у ваш свет. То узима дуже времена, то је напорније и много смисаоније и свака од њих јесте некако другачије рађена и има другачију форму и сама себе ствара - каже Пиштало узимајући у обзир књигу о Андрићу коју пише већ пет година.
- Сад сваки час неко напшише књигу о Андрићу, како осмислити нешто ново и другачије, а испунити дуг према писцу који ме је опседао од детињства. Увек сам био везан за њега, кад сам био дете читао сам га са дивљењем. Прочитао сам сабрана дела кад сам имао 17 година, касније сам му се редовно враћао и увек налазио неке друге ствари. Моја књига је синтеза Андрићевих тема, онога шта је писац хтео да каже, не садржи анегдоте, нити трачеве, мада би неко волео да се тиме позабавим, определио сам се за супериорну истину књижевности. Нисам пратио разраду романа, песама, есеја или било чега што је написао, него једноставио пратио оно што једн човек има као неке основне теме којима се враћа. Зваће се Писмо Иви Андрићу и напсисано је у форми непосредног обраћања писцу - открива појединости о новом роману сматрајући да ће тако избећи досадне критике које се баве предвидивим формама. Обећава непосредан дијалог са писцим који му је значио више него било који други док се формирао као личност и опредељивао за стварање сличних форми. За њега је Андрић једина константа у животу, неподложна променама.
- Кад сам био дечак сви смо знали да је Андрић писац. Кад је неко хтео да постане књижевних значило је да тежи да постане други Андрић. Увек ми је давао потпору тешким моментима у животу и вероватно сам доживљај космоса базирао на сазнањима која сам добијао од њега. Идеално би било да када би се моје и Андрићеве речи преплитале као ватра и живот. Да буде спонтано срасло, да цитати не би били досадни биће Андрићеве теме.
Књига ће опет бити другачија, наговештава Пиштало, ни налик биографији, нити ће као у Тесли описати живот нобеловца од почетка до краја. Биће опет, наслућује се из извода више поезија него уобичајена проза.
- Код поезије не знате где ће реченица поћи, што вас више изненађује, уживање је веће. Што један човек рече за поезију прочиташ реченицу и сломи ти срце. Суштинска ствар је како се то постиже. Како је рекао Андрић постоје књиге о стилу и језику, треба их наћи, тако тражите реченицу која ће вам сломити срце, не можете се држати формалних ствари, а очекивати нешто ново. Ја нисам завршио књижевност, завршио сам права и било ми је жао јер је однос на књижевности девојака према мушкарцима био један према десет, а на правима обрнуто. То је можда основни разлог што мислим да сам направио грешку, а што мислим да нисма направио грешку јесте да нису ме формирали на одређени начин на који би требало да ме формирају да су ме научили како се пише, него сам то морао сам да проналазим и то настављам да радим са сваком својом књигом поново што је по мени професионални однос - закључио је коментар о новој књизи која ће после пет година истрајног тумарања по Андрићевим темама коначно бити у рукама оних који воле књигу, Иву Андрића и увек новог Владимира Пиштала.