Прошлогодишњи и овогодишњи учесници Ликовне колоније Покајница 2016. поред основног задатака који су имали радећи уметничко дело као сведок њиховог учешћа на колонији, имали су заједничку мисију да помогну љубитељима ликовне уметности да град добије музејски простор. Окупљени око идеје коју годинама истиче као реалну и могућу Мирослав Јовановић, потписали су петицију да се локална самоуправа ангажује око прибављања сагласности да кућа породице Клефиш, бивша зграда СУП-а, буде претворена у музеј града.
Разлог због чега се идеја интензивирала последњих година, а ове стављена у први план, је добра воља законских налседника објекта идеалног за галерију и мујеску поставку, да некретнину препусте граду за потребе уметности. Решавањем овог проблема депо препун слика (око 360) био би премештен у наменски грађене просторије за чување уметнина, а од блага које је скупљано близу пет деценија могу се направите поставке доступне посетиоцима. Тако би све што имамо као доказ да су око две стотене сликара и вајара некада боравили у овом крају и за собом оставили писане и осликане трагове било сачувано од заборава.
Ова тема заокупила је све уметнике који су одушељвено говорили о томе да нам само музеј фали. Све остало имамо, национално уметничко благо, сензибилитет за уметност, највише академских сликара рођењем лоцираних на једном месту, добре туристичке потенцијале и добар глас да су на ликовној колонији увек сви добродошли.
Траг о ликовној колонији сачуван је од 1973. године, због чега се бележи као 44. колонија ове године, међутим било је окупљања и 68,69... Тада се почињало и локални ликовни аутори су стварали окупљени заједно, на једном месту у жељи да се подстакне идеја Надежде Петровић о постојању колеонија. Идеја је била да се промени локација и амбијен у коме се ствара и вероватно нешто допринесе стваралаштву, подсетио је на историјат ликовне институције која траје скоро пет деценија, организатор посла око колоније Мирослав Јовановић.
- Ове године имамо осам аутора, изузетних уметника из земље и два из Румуније -вајара Еузебиа Спину из Констанце и Лавинију Страину са којом сам пре две године имао заједничку изложбу у Београду. Живи и ради у Букурешту као професор. Од наших уметника успели смо да доведемо професорку Иванку Живковић после дугогодишњих напора да се сусретнемо, тим пре што је девет година свог живота посветила манастиру Копорин и сачувала онолико средњевековног зидног сликарства колико је могло да се спаси у трошној цркви препуштеној пропадању.
И на професора Мому Антоновића се чекало двадесет година да одговори на позив и буде међу уметницима на Ликовној колонији Покајница. Овог пута се склопио мозаик, све се стопло у оствариву идеју да професор неких наших академских сликара буде на колонији и да за собом остави слику која ће имати значајно место у галерији. Слађана Павловић представља млађу генерацију уметника пред којима је будућност, са њом смо се сусрели на Јесењем ликовном салону и недавно на заједничкој изложби. Сузана Вучковић графичарка из Београда, професор на Ликовној академији у Звечану, чини значајни сегмент стваралачког елана на колонији. Недавно је имала самосталну изложбу у Смедеревској Паланци, на корак до наше средине, због чега се подразумевало да ће у овом амбијенту лако пронаћи импресију од које настаје уметничко дело. Придружио им се и наш Стојан Ђурић, студент професора Антоновића.
- Ова брижљиво одабрана група људи направиће за ових осам дана радове за галерију, и они су ту да нам подрже идеју музеја. Ако се угаси култура нема потребе ратовати, позивам у помоћ Черчила, да истакнем значај стваралаштва и улагања у уметност. Надам се да ћемо све ове слике преселити једног дана у адекватан простор и видети их на окупу, да деци представимо на најбољи могућ начин, увидом у уметничко дело, шта је то обележило крај 20 века - рекао је овом приликом Мирослав Јовановић, осокољен подршком колега да се зграда породице Клефиш претвори у музеј.
Професорка Иванка Живковић, радо се одазвала позиву организатора колоније. Нашла је времена и дошла са немером да ствара, али и да се после три деценије увери у квалитет свог рестаураторсог и конзерваторског умећа на фрескама у Копорину.
– Сећам се почетка 80-тих када сам видела манастир. Шокантно у каквом стању се налазио споменик културе. Претила је опасност да се сруши, нису биле издвојене паре на време да се сачува уметничка и историјска вредност коју поседује. Као да су цркву препустили да се сама уруши. Сељаци су ређали дрво на дрву, кламфама везивали и потшпрајцовали куполу, да не би пала. Била је кречена сто година, у великим зонама се није видео живопис. Требло је отварати, сондирати и видети шта има и у каквом су стању фреске -враћа се у давну прошлост професорка Живковић, у време када је са својим студентима радила значајну ствар за културу не само овог краја.
- Пре мене је радила једна екипа из Завода за заштиту споменика, видео се живопис само у горњим зонама. Чекао нас велики и тежак посао. Зидови попуцани, фреска одвојена од зида. Требало је део по део сређивати пуних седам година. После много година учинило ми се да се ништа није променило, као да сам јуче била - сећа се свог боравка у Копорину професорка Живковић, каже коначно срећна што је на нашој ликовној колонији први пут. Постојала је опасност да остари, а не буде у Покајници.
- Јако сам задовољна што се дружим са младим људима и што могу истовремено да будем сликар. Срећна сам и што сам поново била после толико година у Копорину. Много се променио, изградиоло се, није то више иста грађевина, превише се комерцијализовала. Био је онда само један конак и звоник, а сада је нешто што личи на мали град. Било је пуно света, нисам могла да добијем много информација о монахињама, манастиру, животу у њему, али сам имала доживљај да је нешто друго од оног времена када смо радили. Жиопис стоји као кад смо га оставили 89. када смо завршили конзерваторске радове. Сестре нису међу живима, много тога је другачије... живот иде даље - реплицира уобичајену реченицу, професорка Живковић, која се чује када се сретну и размене искуств и сећања два пријатеља. Тако се управо чини да је спаситељка фрески у Копорину, на известан начин и целог манастирског здања, разговарала са делом својих руку.
И професорка Живковић се залаже да добијемо музеј. Подржава идеју и пристаје на све облике борбе за ову ствар.
- Важно је за културу овог краја. Имате слике које сте годинама сакупљали зато морамо како знамо и умемо да подржимо идеју да се то оствари. То је нужност за град и за сав овај материјал који сте годинама скупљали и чували - завршава причу сликарка која се овог пута определила да наслика неке плодове, а шта ће и како ће испасти видеће на крају кад заврши дело и препусти га галеријском простору у новој згради музеја.
- Први пут сам овде и осећам се врло пријатно у колонији која има дугу традицију и врло сам почаствована што сам део ове групе уметника који се тренутно налазе овде. Ту су моји професори код којих сам студирала, али је атмосфера много пријатнија и опуштернија него за време студија. Одушевљена сам амбијентом и скупљам утиске како би их пренела на слику. Овде смо сви колеге, мењамо искуства, примамо и скупљамо утиске и подржавамо идеју да ваш град добије музеј - упознаје се са нама професорка млађе генерације, Сузана Вучковић, којој није необично да слика и дружи се на колонији са својим некадашњим професорима, сада колегама, па и својим студентима када се тако догоди.
- Са великим задовољством ћу потписати апел да се очува овакво богатство које ви имате с обзиром на дугу традицију. Неопходно је да збирка нађе адекватан простор у коме ће бити изложена и доступна посетиоцима да виде стваралаштво ранијих генерација и садашњих уметника, да не стоји у неким депоима. Уметничка дела живе када су јавно изложена, када је пружена могућност свима да уживају у оном што је нама пружено у овом тренутку боравком у овом простору, да неке наше емоције пренесемо на платна и да то сви могу да осете и виде - каже пуна утисака уметница Сузана Вучковић решена да помогне око музеја.
- Веома ми је драго ако и ми са ове колоније можемо својим гласом и својим позивом да утичемо на локлану самоуправу да се на најбољи могућ начин реши тај проблем - поручила је професорка Вучковић, спремна да галерији и организатору остави две слике за које се нада да ће неко уживати у пејзажима које ће можда препознати на слици. Графичар је по вокацији, бави се енетеријерима, просторима који су јој блиски и драги, тако да ће покушати да их пренесе на слику за наше уживање у њима. Барем онолико колико је њено уживање у амбијенту и пријатнпом дружењу са колегама на колонији.
Први пут су на нашој ликовној колонији румунски уметници Еузебио Спину и Лавинија Страину. Свим срцем ће се трудити да буде добр учинак њиховог боравка и да оставе радове који ће наићи на добар пријем код публике са којом ће се срести поново идуће године, на иложби чему се унапред радују. Познају само Мирослава Јовановића и нису имали никаквог контакта са нашим сликарима.
- Допада ми се све овде, волим колге, амбијент, пријатеље са којима се дружим, волим и слику коју за вас радим у овом прелепом амбијенту - рекла је Јоана, а широким осмехом потврдио њен сународник Еузебио и сагласио се да потписује све што је рекла његова колегиница и што је помислила, а није стигла да каже о нама и месту у коме бораве осам дана. О свом ангажману није овог пута говорила најмлађа из групе, Слађана Павловић. Имала је тог дана непланирани ангажман око превода разговора са уметницима из Румуније. Одсутан је службено био професор Антоновић, а Стојан Ђурић је време користио за надахнуће и дружење са колегама.