Опште

МИЛОШЕВАЦ – КОЛЕВКА ХРАНИТЕЉСТВА

Нешто налик епилогу за завршeтетак нашег пројекта, у прилог племенитој идеји да улепшамо детињство деци без родитељског старања

Њише се колевка хранитељства у Милошевцу непун век, равно девет деценија, од 1931. године, првог дана када су нејака ратна сирочад из Београда упућена у напредно село племенитих људи на опоравак. Од тада па до данас, још годину више од округле бројке која је била само један од разлога да се збрињавањем деце без родитељског старања позабавимо више него обично, овде одрастају неки нови људи жељни спокоја који им је ускраћен сплетом околности на које не могу да утичу ни сада ни током даљег живота. Боре се са аждајама детињства, сањају дечије снове и желе да свет буде лепши за све остављене и заборављене.

КАКО ЗАУСТАВИТИ ДИГИТАЛНО НАСИЉЕ

 

Када се догоди нешто ружно, болно и трагично, што покрене друштво на размишљање запитамо се где смо били раније да спречимо овакве трагедије. Одлазе млади животи а да их пре тога нико није заштитио. Зашто нам се то догађа и докле?

ЦЕНТАР ЗА ПОРОДИЧНИ СМЕШТАЈ И УСВОЈЕЊЕ МИЛОШЕВАЦ

Лична карта установе која је за девет деценија збринула цео један нови Милошевац

Од многих лепих и напредних села у Србији постојао је важан разлог да се за прву дечију колонију изабере баш село Милошевац, село удаљено 78 км од Београда, у непосредној близини Велике Плане.

Један од најважнијих и пресудних разлога је тај што је, за оно време, општи образовни и културни ниво становника села био на завидном нивоу. Установа за породични смештај деце у Милошевцу основана је на основу одредаба Правилника за колоније, одојчад и малу децу, који је објављен у „Службеном гласнику“ 6. октобра 1929. године. Свој рад установа започиње 29. марта 1931. године, када су смештена прва деца.

ПРАВА ДЕЦЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ

Конвенција о правима детета популарно названа Устав детета садржи одредбе којима се регулишу обавезе родитеља, породице, друштвене заједнице према деци, када се ради о деци са сметњама у развоју свако инсистирање на правима детета има још већу тежину. Текст у оквиру пројекта о Милошевцу и хранитељству  је конципиран са намером да се родитељима и старатељима  укаже на права која по закону могу да се остваре за децу са сметњама у развоју

Генерална скупштина Уједињених нација је 1989. Године усвојила Конвенцију о правима детета, први међународни уговор који се посебно бави правима детета. Све до усвајања Конвенције сматрало се да је дете довољно заштићено у оквирима опште заштите породице. Конвенција се популарно назива и Устав детета. Права детета, на чије су се поштовање обавезале државе које су ратификовале Конвенцију, односе се на апсолутно свако дете. Ипак, када се говори о деци са сметњама у развоју, инсистирање на поштовању права детета има још већу тежину, јер су она најосетљивији део свеукупне популације.

НЕМА ДОВОЉНО ХРАНИТЕЉА – ПОТРЕБНЕ СУ МЛАДЕ СНАГЕ

Милица Лукић Момировић о хранитељству у Милошеву:

Милошевцу са вековном традицијом збрињавања деце без родитељске бриге недостају хранитељи. Центру за смештај деце и усвајање потребне су нове, младе снаге које ће од старијих хранитељица преузети одговорну улогу неговања деце у систему социјлне заштите којима је потребан смештај у хранитељским породици.

Осипа се становништво, село не расте, млади одлазе у потрази за послом у иностранство и веће градове. Одлив оставља трагове видљиве у свим сегментима живота села. Улице су празне, куће напуштене, старачка домаћинства пропадају. Имања се круне, све је више необрађене земље. У школама ђака мање за читаве разреде, на игралиштима тек по неко дете. Таква слика уочљива је и у Милошевцу, а да су промене неминовне потврђује се и на основу све чешћег апела заједнице да би било непходно зауставити пропадање аграра и подстицајним мерама стимулисати младе да остану на огњишту. У свом коментару шта је потребно да Центар за породични смештај и усвајање и наредних стотину година опстане као најхуманија институција у земљи, директорка установе, Милица Лукић Момиров истакла је овај моменат. Као горући проблем наводи недостатак младих брачних парова који би се убудуће бавили хранитељством када старије генерације хранитеља оду у заслужену пензију.

БЕЗБЕДНО МЕСТО ОДРАСТАЊА НЕЗБРИНУТИХ МАЛИШАНА

90 година успешног рада Центра за породични смештај у Милошевцу

Милошевац је на мапи Србије обележен уместо црном тачком са кругим у центру, црвеним срцем. То значи да у њему живе људи који љубав несебично деле деци којој је родитељска пажња ускраћена.

Центар за породични смештај деце и усвајање у Милошевцу обележио је почетком године девет деценија постојања. Непун век у селу са око 3,5 хиљаде становника угледни домаћини, вредни мештани Милошевца и околних села Трновча и Лозовика, бринули су о деци чија је судбина била да одрастају без родитерљске бриге, у хранитељским породицама. Овде су стекли нове породице, одрастали уз децу својих хранитеља и постајали људи. И данас Милошевац чува традицију. У 128 хтанитељских домова збринуто је 202 малишана свих узраста – од беба до студената. Кажу надлежни у установи регионалног значаја – имају скоро све што им је потребно за рад, недостају само нове снаге да се традиција настави.

ЖИВОТ У УЛИЦИ ВЕЛИКОГ СРЦА

Девет деценија хранитељства

Тијана Петровић, хранитељица из Трновча усвојила је девојчицу Тијану која је била у њиховој кући пре усвајања, сада Петровићи брину о брату и сестри, Стани и Луки. У њихов живот деца без родитељског старања унела су нову радост и подсетила их да је брига о деци најлепша обавеза која им је додељена одлуком да се баве хранитељством.

Причу о хранитељству, ведра и насмејана горштакиња пореклом са залатиборских падина, удајом опредељена за Трновче, где је због близине Милошевца - колевке хранитељства, брига о деци без родитељског старања дугогодишња традиција, Тијана Петровић започиње причом о још једној Тијани. Мала Тића је дошла у њен дома као штићеник Центра у Милошевцу пре 12 година. Тада је велика Тијана пожелела да роди још једно дете како би њена ћерка, сада 29 годишња Наташа, мајка двоје деце, имала брата или сестру. По законима природе то није било могуће након тешке операције која је зауставила њену жељу да роди дете. Тако је Тијана послата у њен дома као божји дар да Нађа добије сестру, а мама Тијана поново осети мирис бебе у кући.