НИ НА НЕБУ, НИ НА ЗЕМЉИ

Остварење једног сна

Ово је прича о човеку који је детињство провео у Милошевцу и цео свој живот оријентисао ка људима који су му били ослонац у животу, подизали га кад је падао истрајали кад је било неопходно да чврсто стоји на ногама; били му породица коју није имао. Настала је пре десетак година када је њен јунак јурио за сновима. Шта данас ради биће приче неком другом приликом.

Алмир Арслановић, некадашњи штићеник Центра у Милошевцу и радник Градске чистоће, у хранитељској породици Катарине Кудић провео је пуне 33 године. Најлепша сећања чува на овај период живота, радо прича о доброти људи код којих је био уважаван као члан породице, подпомогнут њиховом добротом започео је сопствени живот у селу у ком је одрастао. У овој причи говоримо о остварењу његовог двношњег сна.

Остварење једног сна

Ово је прича о човеку који је детињство провео у Милошевцу и цео свој живот оријентисао ка људима који су му били ослонац у животу, подизали га кад је падао истрајали кад је било неопходно да чврсто стоји на ногама; били му породица коју није имао. Настала је пре десетак година када је њен јунак јурио за сновима. Шта данас ради биће приче неком другом приликом.

Алмир Арслановић, некадашњи штићеник Центра у Милошевцу и радник Градске чистоће, у хранитељској породици Катарине Кудић провео је пуне 33 године. Најлепша сећања чува на овај период живота, радо прича о доброти људи код којих је био уважаван као члан породице, подпомогнут њиховом добротом започео је сопствени живот у селу у ком је одрастао. У овој причи говоримо о остварењу његовог адвношњег сна.

Одувек је волео авионе и летење. Желео је да се вини у висине. Пре десет година успео је да осети адреналин у венама, да међу облацима машта о животу који је могао да буде његов цео живот. Над јасеничким крајем летео је „цесном“ више од једног сата, на висини од 300 метара. Да оствари сан помогли су му чланови Аеро клуба „Јасеница“ из Смедеревске Паланке и локални новинари – Живомир Михасјловић и Јадранка Мићовић. Под њим земља, изнад облаци, у 60 минута лета све оно што је од детињства желео.

Није овај лет био остварење свих Алмирових жеља. Као путник лаког спортског авиона, на месту које припада копилоту, био је неми посматрач из облака. Да је могао, без размишљања и имало страха, винуо би се у плаве висине „галебом“ или „мигом“. Касно је, свестан је за луде снове који му се мотају по глави док празни канте пуне смећа, обилази град на плаформи смећаре и снује планове за топли дом са женом и и децом, који ће му бити уточиште и радот кад се уморан врати кући. Кров над главом стекао је уз помоћ хранитељице, своје друге мајке, Катарине Кудић, и општине.

ALMIR

У дому честитих домаћина који су га одгајали као свју децу, осетио је топлину коју никада није имао од родитеља. Сироче од 16 месеци одрасло је код племенитих људи који се и данас брину о њему. Ваљда зато има бујну машту, пусте жеље због којих је спреман на лудости. Једна сустиже другу, без реалних могућности да једног дана постану збиља која ће му променити живот. Од детуњства машта о пилотима, лети у мислима, учи о авионима.

Захваљујући инструктору летења Жељку Ивошевићу, из АК „Јасеница“, винуо се пред крај лета 2011. године у облаке, ближе звездама, на један дан, непун сат вожње над Планом и Паланком. Потекле су сузе радоснице, изливи захвалности били су изненађење за, у свему уздржаног инструктора летења, који је осетивши велику Алмирову жељу, учинио нешто добро за њега и допринео да човек у четрдесетим годинама буде срећан као дете. Био је, признаје, најсрећнији у животу када је узео кацигу у руке и сео у летилицу.

Летење има за Алмира магијску моћ. Овај догађај учинио је да пред собом и другима буде више вредан, пробудио је наду да ће га људи гледати са више поштовања, а девојке коначно схватити да пред собом имају добру прилику, нежењу који би могасо да усрећи неку од њих.

- Нећу руке у смећу – речи песме коју слушам док маштам о авионима, наводе ме да се издигнем из стварности и будем у сновима оно што бих волео да будем у стварном животу. Хтео бих да владам небом – прича усхићен, једва пратећи мисао док чврсто стоји обема ногама на земљи поред паркираних авиона на „аеродрому“ у Смедеревској Паланци, одевен као ѕа војну параду.

- Овај лет ми је омогућио да себе видим другим очима, ваљда ће мње тако видети и други. Лет је био несвакидашњи доживљај. У једном тренутку сам се уплашио, занеме међу облацима – прича поносно као да је пилотирао спортском летилицом која је као вилин коњиц зујала над кућама и пољима изнад јасенице, брекћући под теретом, навијајући се час кљуном напред, минут касније крилима на једну страну. Мислиш. Преполовиће се сваког трена. Припреми се несуђени пилот за лет као да полаже испит пред комисијом. Научио карактеристике летилице, побркао са знањем о војним авионима, и непрестано говорио о „мигу“ и „галебу“ у бришућем лету који ће му, ипак, остати луди сан.

- Велики је ово успех, велики доживљај сиромашног човека који себе види као пилота, међу облацима и звездама. Ако већ не могу да будем пилот, онда макар да осетим висину, жар летења. Адреналин је растао, ја сам био изнад земље, високо на небу. Био сам на тренутак владар висина, замишљао себе као пилота – вајка се усхићен, једва сигуран да је атерирао у реални, сурови свет који му опредељује живот.

У ствари, више је разлога за ову причу. Алмир је летео, између осталог, да би га девојке више волеле, да би документарном репортажом која ће се видети на филмском платну, сасвим сигурно на програму неких телевизија, како би придобио неку честиту девојку која ће схватити колико је храбар, луцидан, добар, племенит момак који ће је волети и поделити са њом остатак живота.

Спреман је, у потрзи за сапутницом, да са овим документом оде у ријалити „Све за љубав“

па докле стигне. Да се бори, навико је одмалена. Да страхује, и то зна, да се нада и сања отворених очију уверио нас је причајући отворено о свом животу без стида и срама што му усуд није био наклоњен, а да се од стварности не може побећи показао је истог дана када је пун усхићења након лета отишао у поподневну смену и пуних осам сати празнио канте, ускакао на платформу и маштао до миле воље да је уместо у кабини расклиматане смећаре у двокрилцу којим плови по небеском пространству.

Можда ће нека пожелети да ми каже како сам био добар на филму. Да се упознамо ближе, попричамо о животу... Не волим авантуре, поштен сам, желим јаку и чврсту везу, брака ради. Да осетим и ја како изгледа права породица. Ако се свидимо један другоме, договорићемо се за будућност – отворио је карте спреман да чека прилику која би му из корена изменила живот.

„Ни на небу ни на земљи“ – врте се у подсвести речи Бајагине песме док погледом пратимо Алмира како хита ка смећари. Она је у овом „чаробном“ тренутку за њњега била једина реалност његовог прилично компликованог живота.

Да бар нађе неког с ким ће поделити снове...

Са срећом Алмире! Бори се – то најбоље радиш.

NEMA ZA PERU