ЛУТАЛИЦА ЛУНА – РОМАН О ОДРАСТАЊУ У ХРАНИТЕЉСКОЈ ПОРОДИЦИ

 

Око стотину публикација, књига, романа, кратких прича, семинарских радова обимнијег формата, на стотине репортажа у јавним гласилима, безброј списа рађених без повода или наменски, да би се одгонетну фономен Милошевца, говоре о хранитељству и деци без родитељског старања одраслој у овом селу. Kњиге из пера дугогодишње хранитељице, Драгице Радојковић Танасковић, представљају један од најтоплијих и најдирљивијих писаних докумената о селу великог срца. Садрже приче о љубави између хранитеља и штићеника, детаљне описе по много чему различитог живота деце Центра у Милошевцу од живота деце која имају пуну пажњу родитеља кад одрастају у свом природном окружењу, у породицама са рођеном браћом и сестрама.

Око стотину публикација, књига, романа, кратких прича, семинарских радова обимнијег формата, на стотине репортажа у јавним гласилима, безброј списа рађених без повода или наменски, да би се одгонетну фономен Милошевца, говоре о хранитељству и деци без родитељског старања одраслој у овом селу. Kњиге из пера дугогодишње хранитељице, Драгице Радојковић Танасковић, представљају један од најтоплијих и најдирљивијих писаних докумената о селу великог срца. Садрже приче о љубави између хранитеља и штићеника, детаљне описе по много чему различитог живота деце Центра у Милошевцу од живота деце која имају пуну пажњу родитеља кад одрастају у свом природном окружењу, у породицама са рођеном браћом и сестрама.

Из пера Драгице Радојковић Танасковић недавно је изашла трећа књига о хранитељицама у Милошевцу. Насловом "Луталица Луна" хранитељица у улози завичајног писца из села које је ван граница Србије познато по хуманости и широком срцу, заокружила је трилогију о судбинама  деце без родитељског старања и њиховим хранитељима. Нови документ о хранитељству и штићеницима Центра за породични смештај и усвајање говори о ромској девојчици која је детињство и младост провела

у Милошевцу чврсто везана за породицу у којој су је одгајали као своје дете. Књига чији је тираж 350 примерака нашла је за кратко време пут до читалаца. Обрадовали су јој се житељи села великог срца у чијим домовима се свакодневно дешавају слични сегменти приче описани у овој романсираној „биографији“ коју би многи са сличном животном судбином могли да присвоје и кажу да описује баш њихово одрастање и младост.  Књига је документ љубави и представља саставни део поклон пакета који са собом понесу кући уважени гости приликом посете Центру у Милошевцу. Тако се прича о Милошевцу, малом поморавском селу добрих и хуманих људи близу Београда, шири по свету.

Овим издањем заокружена је трилогија о Милошевцу и хранитељству, деци тужне судбине са препорођеним детињством у породицама које су се потрудиле да им улепшају живот и усмере им вијугаве животне путеве посуте трњем и камењем, ка извеснијој, лепшој и светлијој будућности. Научили су кроз живот да цене доброту људи које су до одласка из њихових домова сматрали јединим правим родитељима, њихову децу браћом и сестрама.

И овог пута помоћ за штампање књиге стигла је од локалне самоуправе која је обезбеђивањем дела средстава помогла и претходна два издања и тиме показала да разуме потребу хумане списатељице да се о Милошевцу забележе за сва времена приче које допиру до срца свих некадашњих и будућих штићеника установе.. Са новом књигом о девојчици Луни сага о разноликим облицима љубави и одрастању у туђим кућама је добила завршну форму.

Претходне публикације са потписом Драгице Радојковић Танасковић „Сунце моравских врбака“  и „Бајка о моравској сирени“ представљају документ о постојању установе основане пре 90 година. У њима будући хроничар о Милошевцу и Центру за породични смештај деце без родитељског старања може да нађе, поред занимљивих прича о вези хранитеља и штићеника, проверене историјске чињенице о јединственој установи предратног, послератног и новијег доба кроз коју је прошло више од шест хиљада деце и која последњих година слови као Регионални центар за породични смештај и усвајање. Драгица Радојковић Танасковић је овом књигом завршила значајан део посла који је себи као хранитељица, чланица Клуба хранитељица и локалног  листа "Хранитељица" дала у задатак када је почела да се бави овим одговорним позивом. Задовољна учинком каже:

- Сада бих могла мирно у пензију, време ми је, али не посустајем нити се предајем пре него што за то дође прави час. Могу још много тога да урадим, кажем и отргнем од заборава везано за наш рад, мој Милошевац, нашу децу чије су судбине тесно повезане и испреплетане са нашим животним причама. Свако од нас могао би да напише не један, него десетине романа о деци о којој смо бринули. Неко то носи у срцу, неко уме да пренесе сећања, неко их повери неком другом, неко као ја забележи приче за будуће генерације и тако живи Милошевац свој живот изван питомине Поморавља – каже Драгица прелиставајући сопствена сећања.

- Ко не зна да постоји село као што је Милошевац, не зна да се у овом делу света у колевкама наше и деце донете из свих крајева ондашње Југославије и садашње Србије, неговала љубав, ширила сигурност и даривала срећа за коју су се изборили истрајношћу, радом и залагањем сви они који су прихватили велику друштвену одговорност да помогну деци без родитељског старања. Награда за труд и напоре уложене у њихово одгајање је сваки одрастао човек у овој средини који је успео да и сам постане родитељ, домаћин, у великом броју и хранитељ. Замислите да се на једном месту окупи свих 6.000 чланова наше заједнице, била би то армија људи која је живела у Милошевцу заједно са својим потомцима. Био би то град љубави, симбол успеха, победа љубави над злом у свету. Поносна сам на Милошевац и људе у њему – прича усхићено, срећна због новог документа о хранитељству и штићеницима Центра у Милошевцу, локални хроничар Драгица Радојковић Танасковић.

dragica tanaskovic2

Мала Луна у наручју хранитељицe Драгице

- Мото моје књиге је: „Можеш кренути правим путем, али и он има раскрснице“. Ова мисао ме је водила кроз причу, као што води сваког од нас кроз живот. Склони смо да кажемо од судбине се не може побећи, али је велика истина да и наше одлуке у великој мери утичу на стазе којима се крећемо. Одговори на многа питања везана за одрастање деце без родитељске бриге налазе се у Луниној причи. „Сиромаштво не бира ни врата ни кућу у коју ће ући. Не бира ни људе. Они јој обично крену сами у сусрет“ – тако почиње роман о луталици Луни, а завршава се, многи би рекли реченицом из љубавних романа: „За јаку жену нема веће среће од сазнања да воли и да је вољена“ – усмерава на радњу романа будуће читаоце ауторка књиге „Луталица Луна“.

- Ова мисао није савршена, нити је другачије казана него већина других у којима се велича љубав, али је за мене искуствено значајна јер је заиста покретач свега за жену и породицу, децу и њихово детињство, управо одражава смисао живота. Ма ког облика она била, ма ког интезитета и ма какаве последице имала, љубав увек исто значи – волети некога или нешто - рекла је у одбрану својих ликова и љубави уопште, аутор књиге о девојчици Луни која на известан начин представља све девојчице које су део живота провеле у сличним условима, у туђим породицама. Оне су топлину кућног прага осетиле уз људе који им генетски нису блиски, а на њихову срећу и задовољство хранитеља успеле су да се изборе за будућност. Наставиле су живот и створиле у сопственим породицама неке нове људе који ће кроз своје животне путеве носити дух Милошевца.

NEMA ZA PERU