ИСКУСТВА КОЈА КРЕИРАЈУ БУДУЋНОСТ

Хранитељство с почетка прошлог века кроз приче о првим хранитељицама из Милошевца

О Милошевцу би било могуће написати сваки дан по неколико прича; све о људима који су за непун век постојања хранитељства у овом селу живот посветили деци без родитељског старања, о селу у чијим се домовима зањихала колевка хранитељства, о значају хранитељства, штићеницима установе која ове године обележава девет деценија постојања. Биле би то истините приче, без имало улепшавања о хуманости, доброти, честитотсти и посвећености житеља овог села позиву који им је утемељен самим рођењем, пренет од генерације предака, који ће бити прихваћен од стране нових нараштаја и тако преношен, као епско стваралаштво с колена на колено. Данас причамо причу коју је забележио човек који је допринос хранитељству дао залагањем да документација о селу и људима везаним за ову племениту делатност буде сачувана. Говорићемо на посредан начин

 

Хранитељство с почетка прошлог века кроз приче о првим хранитељицама из Милошевца

О Милошевцу би било могуће написати сваки дан по неколико прича; све о људима који су за непун век постојања хранитељства у овом селу живот посветили деци без родитељског старања, о селу у чијим се домовима зањихала колевка хранитељства, о значају хранитељства, штићеницима установе која ове године обележава девет деценија постојања. Биле би то истините приче, без имало улепшавања о хуманости, доброти, честитотсти и посвећености житеља овог села позиву који им је утемељен самим рођењем, пренет од генерације предака, који ће бити прихваћен од стране нових нараштаја и тако преношен, као епско стваралаштво с колена на колено. Данас причамо причу коју је забележио човек који је допринос хранитељству дао залагањем да документација о селу и људима везаним за ову племениту делатност буде сачувана. Говорићемо на посредан начин

Градећи портрет техничког уредника који је одласком међу легенде села оставио занимљиве, корисне и веома значајне белешке о животу људи у Милошевцу, испричаћемо истовремено причу о њему и његовим мештанимна. У Блажиној заоставштини нашли смо запис о једној дами која се може сматрати утемељитељком хранитељства. Прича је написана октобра 2014. поводом стогодишњице од оснивања Домаћичке школе за лист Хранитељица, а Блажа је један од оснивача овог гласила и његов технички уредник све до преране смрти.

 ROZA

Роза А. Карафијат – Филиповић, милошевачка снаја, домаћица, рођена је 3. децембра 1892. године у Бургенланду (Пинкафелд) околина Граца, тада царевина Аустроугарска. Немица по рођењу, од оца Анстана Карафијата и мајке Розалије. У великој и богатој породици имала је две сестре (Каролина и Меине) и три брата (Рудолф, Карл и Валбер). Један јој је брат погинуо у Другом светском рату, у Словенији. У месту рођења Роза је завршила школу и стекла широко образовање и знање о вођењу домаћинства. У томе су јој помогли родитељи који су и сами одржавали велики посед и богато домаћинство ангажовањем најамних сезонских радника. По избијању Првог светског рата било је уобичајено да одабрани аустроугарски заробљеници, најчешће Срби, који имају мајсторског занатског знања и радних способности, буду предати немачким газдама, великопоседницима на принудан рад, с тим да газда гарантује за њих и редовно извештава војну команду о њиховом присуству и понашању.

Будући Розин муж, Милошевчанин Милан А Филиповић (1890 – 1972), заробљен је у Великом рату негде у Аустроугарској 1915. године, док је његов старији брат Светислав – Тиса (1886 – 1968), прошао албанску голготу и у Бизарту (Тунису) залечио ране. Обојица су срећом преживели сурови рат и вратили се у Милошевац. У ситуацији у којој се нашао, како би избегао страхоте заробљеничког логора, Милан је морао да ради код Немаца, силом прилика код газде Анстана, Розиног оца, на њиховом великом и за оне прилике савремено уређеном имању. Радио је све послове како би преживео. Показао се као добар и за газду користан радник. Тиме је задобио поверење целе газдине породице. У току таквог заробљеничког рада зближио се са газдином ћерком Розом и међу њима се развила љубав. Како се извесно приближавао крај рата, Милан је по сваку цену желео да се врати у Србију. Крајем рата, 1918, уз сагласност газде враћа се своме дому у Милошевцу.

 ROZA 4

 Са собом је повео своју изабраницу, газдину ћерку, стаситу и способну Немицу Розу, Карафијат, иако са тиме њен отац није био сагласан. Потрудио се без успеха да приволи зета да остане у Аустрији. Као католик и имућан човек није се мирио са новонасталом ситуацијом. Роза је сама пресудила - одлучила се без колебања за добро и зло са Миланом.

 На растанку од газде Анстана Милан је добио вредан џепни сат. Исти тај сат је касније оставио у аманет унуку Зорану Филиповићу да га чува и преда новој генерцији Филиповића. И данас је тај сат реликвија породице Милана Филиповића, чека да буде предат неком ко ће бити достојан да га чува за нова пољења.

 У Милошевцу Роза добровољно поприма православну веру и венчава се са Миланом у сеоској цркви. По њеној причи из веома богате дошла је у сиромашну српску породицу и ту остала цео живот. Њени родитељи су се одрекли ћерке због удаје за Србина, никада је нису посетили и нису слали никакву помоћ, нити је збринули наследством. Она је одлазила понекад – три четири пута за живота код својих, у родно место и увек се враћала у Милошевац.

 ROZA 2

У Милошевцу су је волели и веома поштовали, прихватили је као своју мештанку, а знали су да је Немица, других обичаја, различита по схватању, пореклу и образовању од њих, сељана малог српског места. Запазили су да је веома марљива, педантна и спретна у вођењу домаћинства. Таква је била веома корисна за село. Жене су се угледале на њу, опонашале је питале за савете. Помагала им је у организацији рада Домаћичке школе основане 1924. што је касније прерасло у јединствену установу Дечија колонија у Милошевцу. Из те институције касније се развило хранитељство и одгој незбринуте деце и ратне сирочади. Доста тога како се исправно води домаћинство, као и германску дисциплину и педантност, младе милошевачке жене су баш од ње прихватиле и почеле да примењују као модел понашања.

 У току Другог светског рата Роза је такође помагала многим Милошевчанима који су били хапшењни од стране Немаца, тако што је, користећи своје порекло и знање матерњег језика, посредовала у њиховој комуникацији, преводила са српског на немачи и обрнуто и штитила недужне заробљенике. Тако су се многе компликовне ситуације решавале на срећу и корист житеља Милошевца.

 Роза и Милан су стекли велику породицу, изродили децу – три сина Александра, Слободана и Родољуба, и две кћери – Веру и Радмилу. За собом је оставила петоро деце, осам унука, пет параунука и два чукунунука. Њена породица је дала значајан допринос хранитељству, неговали су и чували деценијама децу без родитељске бриге. Умрла је у 75-ој години живота, 6. новембра, 1967, у Милошевцу. Сахрањена је на сеоском гробљу Млака и никада није била заборављена од својих потомака и мештана.

NEMA ZA PERU