МИЛОШЕВАЦ – КОЛЕВКА ХРАНИТЕЉСТВА

Нешто налик епилогу за завршeтетак нашег пројекта, у прилог племенитој идеји да улепшамо детињство деци без родитељског старања

Њише се колевка хранитељства у Милошевцу непун век, равно девет деценија, од 1931. године, првог дана када су нејака ратна сирочад из Београда упућена у напредно село племенитих људи на опоравак. Од тада па до данас, још годину више од округле бројке која је била само један од разлога да се збрињавањем деце без родитељског старања позабавимо више него обично, овде одрастају неки нови људи жељни спокоја који им је ускраћен сплетом околности на које не могу да утичу ни сада ни током даљег живота. Боре се са аждајама детињства, сањају дечије снове и желе да свет буде лепши за све остављене и заборављене.

Нешто налик епилогу за завршeтетак нашег пројекта, у прилог племенитој идеји да улепшамо детињство деци без родитељског старања

Њише се колевка хранитељства у Милошевцу непун век, равно девет деценија, од 1931. године, првог дана када су нејака ратна сирочад из Београда упућена у напредно село племенитих људи на опоравак. Од тада па до данас, још годину више од округле бројке која је била само један од разлога да се збрињавањем деце без родитељског старања позабавимо више него обично, овде одрастају неки нови људи жељни спокоја који им је ускраћен сплетом околности на које не могу да утичу ни сада ни током даљег живота. Боре се са аждајама детињства, сањају дечије снове и желе да свет буде лепши за све остављене и заборављене.

Није нам била намера да писањем дочарамо бајку о селу великог срца, нити да говоримо о Милошевцу као феномену пред којим застану задивљени недовољно инфромисани о вековној традицији породица усред поморавске питомине, већ да у "суровим" - тегобним временима опстанка деце без заштите најближих скренемо пажњу јавности на њихове потребе и искушења која им се указују на животном путу.

Враћајући се у прошлост када смо сви из ових крајева сазнавали шта Милошевац и хранитељи значе за децу чија је судбина била тужнија од већине нас однегованих у породичном гнезду, није тешко присетити се свега што као времеплов пролети кроз само минут сећања. Најпре заискри слика на друга из клупе који је одрастао уз децу из дома, чији су родитељи и њихови преци радили исто што и њихови потомци раде данас. Као доживљај урезан у споменар лепих успомена помаља се као кроз маглу први сусрет са Центром кад као новинар одлазим да се упознам са радом установе о којој сви све знају у онда великој држави зато што је у Милошевцу било деце из готово свих крајева Југославије.

И тај први сусрет био је мање стресан за новинара почетника него што се могло очекивати само зато што деца у хранитељским кућама нису имала тужне очи, поглед усмерен у даљину нити избледелу одећу какву носе јунаци Дикенсових романа и ликови романсираних филмских прича о домцима. Та деца су била лепо одевана као и остала деца у било ком крају ондашње државе, лепо очешљана, насмејана, ведра и румена. Шта су скривали у маленим срцима, шта је тамо било закључано, о чему су сањали могло се наслутити. Причали су отворено, а тада се могло преносити јавности све што кажу заједно са њиховим фотографијама, казивали без устезања шта желе, чему се надају, колико им недостају родитељи. Слала се у свет слика о једном селу где је готово свака кућа пружила уточиште неком ко нема свој дом.

decaaaa

На једној приредби организованој у знак захвалности глумцима Атељеа 212 за помоћ установи, девојчица у белој хаљини, са великом машном у коси, налик принцези из било које бајке, певала је са својом хранитељицом песму у којој се више пута као лајт мотив у рефрену понавља стих „ја немам други дом, осим дома у срцу твом“. Није било у том тренутку могуће нађи било кога у публици коме није заискрила суза у оку. Нежна мала девојчица била је симбол тужне судбине већине деце смештене у једну од установа за збрињавање малишана чији су родитељи били приморани да се растану од њих, или се пак због нечије кривице живот сурово поиграо са њима. Знам да је сада мајка, успешна пословна жена, да се радо враћа хранитељима којима дугује садашњи животни мир у души.

Сваки одлазак у Милошевац био је леп и тужан истовремено. Леп зато што су се даца радовала снимањима, сликању, разговору са нама. Можда зато што смо им пружали прилику да буду посебни, важни, битни и јединствени... изнад других, зато што су баш они одабрани да кажу нешто о себи а да то није било само зато што тада нису имали родитељску заштиту. У исто време тужно зато што је било немогуће бити равнодушан пред чињеницом да, ма колико им било добро у породицама хранитеља огледала се туга у њиховим очима, недостајали су им родитељи и било је јасно да уздржани малишани крију дубоко у својим срцима наду да ће и они имати једног дана маму и тату поред себе.

Било је муђу њима малишана који су лепо певали, имали дара да цртају, да игром одагнају бригу, да свирају хармонику и уживају у било чему што им је дошло као дар са неба, спонтано искажу своја неискварена осећања кроз стих... Било је деце која су се стидела и само ћутала, дечака и девојчица који су се чврсто држали за руке и међусобно снажили, или се приклањали уз скуте својих хранитеља. Било је хипер активних који су било чиме скретали пажњу на себе, стидљивих и ненамтељивих умиљатих главица са разоружавајућим чаробним осмесима...duleee

Било је и тегобних сусрета са хранитељима и запосленима у Ценру када је један дечак, сећам се добро имена и презимена, умро са модро-плавим печатима на телу. Трајала је годинама процедура доказивања одговорности хранитеља за његову смрт и дан данас нису баш сви убеђени да је случај решен на правди бога. Болест или насиље. Било је и случајева да не изгледа све као бајка и лепо сећање на детињство у Милошевцу, када су нека деца, штићеници Центра кришом, да не чују ментори и хранитељи који брину о њима говорили да устају у цик зоре да раде на имању, да добију грдње од укућана ако не ураде нешто што им је било наређено... Без тачних података о детету, хранитељској породици и самом случају злостављања, иступају неки људи који су били у прилици да чују исповести бивших штићеника. Али из неких разлога не говори више о томе.

„Моје искуство није тако сјајно, ви сте једна од ретких која ми је помогла. Најбоља разредна. Помињем вас често. После кише дође сунце, сада живим прекрасно. Живот је леп, веровала сам у то. Рекла сам себи можеш ти то Ј... Побегла сам и ево ме растерећену од свега.“ Део је преписке једне младе жене и њене некадашње професорке, а да ли ће се одважити да некада из своје душе избије ружна сећања тако што ће проговорити о њима без горчине и стида, није се изјаснила. Да проговори овог пута није хтела или није могла. Нека је, можда ће некада моћи. Чекаћемо због ње и других којима би била пример да се оснаже.

А како је у природи човека да радије говори о лепом, него о ружном, онда је ово прави тренутак да кажемо како смо радећи на пројекту доживели неколико лепих сусрета са срећним исходом. Једна Сандра, након дугогодишње борбе да постане мајка, одлучила се да усвоји дечака, малог Бориса. Улепшао јој је живот и наговестио породичну срећу. Драгица Танасковић, хранитељица са стажом од преко 50 година поново чува децу. У осмој деценији брине о дечаку са сметњама у развоју коме је потребнија помоћ него другој деци. Основала је нови клуб хранитељица „Прва колевка“, пише четврту књигу, пуна елена организује скупове, обезбеђује донаторе, анимира мештане, ради корисне ствари за хранитеље и штићенике који су препуштени сами себи када изађу из оквира социјалне заштите. Једна Тијана постала је мајка друге Тијане – љубав је обострана, усвајањем су везане за цео живот.

Не могу а да се не сетим сусрега хранитељица из Милошевца са женама истог занимања из других градова Србије, са некадашњим штићеницима из: Перовца, Панчева, Смедерева, Ниша, Врања, Скопља... Вредне жене Милошевца доносиле су за изложбу рукотворине из својих домова, излагеле породично етно благо, пољопривредне производе... Доказивале да све могу. Увек су били столови препуни сутних колача, пита, јела домаће кухиње на којима су одрастала њихова и деца из Центра. „Седмо небо“ је најбоље умела да направи бака Снежана за сву своју децу... А на приредбама поводом великих празника у народним ношњама фолклорци свих узраста од беба до ветерана. Мали  хармоникаши и фрулаши надарени штићеници из хранитељских породица. На игралишту заједно све генерације деце, усвојених, збринутих, рођених у Милошевцу.

images 6

Још нешто чаробно у сећањима на Милошевац и штићенике намеће се као искуство које служи као пример доброте и племенитости, а то су лепа сећања која собом носе мирисе прошлих времена. Улазећи у хранитељске домове осећали  смо увек да поред пуцкетања ватре у пећи у свим тим кућама станује љубав. То је заправо једина незаобилазна мисао на село у коме се зањихала колевка храитељства између два рата. Дуја, први психолог у дому за незбринуте, говорила је да је сигурн знак да баке које брину о деци из дечије колоније не одвајају штићенике од своје деце чим угледате да се пред полазак ђака у школу на столу пуши топао чај или тек скувано млеко, где се шири мирис прженица и реш печеног хлеба, где се на вратима отвореног смедеревца греју ципеле малишана, а на столици поред фуруне чекају јакне да их обуку мали укућани. Тамо где жене прво купају децу из Центра па тек своју и где седе сви заједно за истим столом, влада хармонија и спокој.

Јасно је да су деца из Центра у таком окружењу третирана равноправно са осталим члановима породице и да им у тим кућама ништа недостаје осим биолошке породице. То што су им обавезе да понекад нахране стоку, почисте шталу, покупе јаја у кокошињцу или обаве неки мало тежи посао на имању, није радна експлоатација, била је то припрема за живот, стицање радних навика, тренинг за будућност. А да је можда било злоупотреба њихове физичке снаге и угрожавања менталног здравља, нико о томе, ни они који су се сматрали жртвама не желе да говоре. Страх од истине, или зато што су туробну стварност дубоко потиснули у себе, ни они сами нису одгонетнути због чега нису дигли глас, или пак нису били у стању да схвате да ли су горка сећања последица претрпљене неправде, можда саме судбине која им је додељена на рођењу.

miiii

Наше је било да подстакнемо причу и о томе. Врата су отворена, напола одшкринута, постоји могућност да зло ако га има изађе, као што је у већини ових текстова изашло добро на видело. Нека деца су захваљујући својим хранитељима добила нову породицу, усвојена су и пред њима је мање трновит пут када се осамостаљују него пред онима којима нема ко да помогне зато што су сами у животу без игде икога. Има и таквих случајева, изузетно лепих и дирљивих, где су некадашњи штићеници узвратили за сво добро добротом својим хранитељима. У старости су десна рука и хранитељи својим хранитељима, ослонац и потврда да су живот даривали онима који то заслужују.

Радо се овим путем сећам хранитељице Биљане, па Бранке, Катарине, Драгице, Миланке, Милесе, бака Маре, Снежане, свих оних бака чијих се имена више не сећамо, али су остале лепотом душе присутне у нашим причама... Нека овај текст буде захвалност свим женама које су биле и које ће бити хранитељице, које су на било који начин помогле да деца одрастају у Милошевцу без траума, без ожиљака које им је сам живот наметнуо. Овде се захваљујемо младој директорки Милици Лукић Момировић која је срцем и душом посвећена послу и због тога не жели да своје село замени лепшим местом за живот. И није неправедно, мада се чини, да нигде нису поменути мушкарци који су уз своје супруге дали допринос да хранитељство буде прошлост, садашњост и будућност Милошевца. Ту су колико је потребно да све функционише у складу са правилима, нормама и преузетим обавезама. Тако их гледамо, као важне, незаменљиве и потребне, али су ипак жене те које греју, блаже, теше и подстичу више него било ко када недостаје мајка и њена топла рука.

milosevac porodica

Њише се колевка хранитељства у Милошевцу. Да ли је исправно пожелети да (не)буде празна, зато што би у том случају сва деца била са својим биолошким родитељима, или је пак реално промишљање да у овом временском раздобљу које траје читав век, још увек нема бољег решења за децу без родитељске бриге него боравак у хранитељској породици. На хранитељима и друштву је да им детињство не уништи патња, да им живот буде ослобођен стресова и непријатних изненађења са којима нису у стању нејаки да се боре.

Јадранка Мићовић

NEMA ZA PERU