Александар Сребрић (1979.) ради као сниматељ, музицки продуцент и композитор. Радио је музику широм света, како за филмове, тако за бендове, рекламе и представе модерног балета. Последњи пројекат на коме је радио у Србији, био је анимирани краткометражни филм „Шешир“ на коме је радио музику и комплетан дизајн звука, а филм је тренутно на светској фестивалској турнеји. Од 2006. године, ради у Позоришту на Теразијама у тонском сектору. Тренутно пише музику за два филма: „Вечна кућа“ у жанру фолклорне фантастике и други филм који јос увек нема назив, а снима се поводом јубилеја Српске авијације.
Упознајте Александра Сребрића...
Прва песма коју памтиш?
"Па рецимо, хоћу да верујем да је то "I Want to know what love is“, групе Foreigner. Наравно да нисам баш поптуно сигуран да ли је то била прва песма коју памтим, али је сигурно једна од првих. Као велики љубитељ музике 80-тих, управо ову нумеру сматрам химном тог доба. Свакако, ово је мој лични став. А када је у питању филмска музика, онда је то засигурно главна тема филма Седам величанствених, композитора Elmera Bernsteina".
Ко је највише утицао на формирање твог музичког укуса?
"Свакако мој отац који, нажалост, више није са нама. Поседовао је више талената, а измеђ осталог и за музику. Његов ген је највероватније крив што се ја данас бавим овим послом. Волео је музику а имао је и пуно носача звука са заиста квалитетним стварима. Наравно, мислим на страну продукцију скоро свих жанрова, коју је доносио путујући по свету, нарочито из Јужне Америке, где је професионално играо фудбал. И данас када слушам интернет радио, одаберем станицу „Best of the 80's“, јер ме подсећа на безбрижно и дивно детињство које смо имали брат и ја".
Како су изгледали твоји први музички кораци?
"Као што то данас раде Кинези, тако су некада, када сам ја био клинац, постојали румунски продавци који су на стадиону фудбалског терена Велике Плане, продавали све и свашта. Код њих су наши родитељи, брату и мени купили први инструмент. Била је то гитара а купљена је за једну или две црвене, како се називао динар тих дана. Све је то, наравно, било неозбиљно и дечачки, али довљно да негде схватим да ми се све то свиђа и да желим да имам неке везе са музиком, односно да останем у томе. Прве акорде и прву композицију на гитари, научили су ме моји другови из Београда, а сада већ прави пријатељи, Небојша и Милан Громилић и на томе ћу им бити захвалан. Касније, учим да свирам клавир, односно, овладавам основама на синтисајзеру. Тако се моје инересовање подиже на виши ниво. До тада је то само била љубав према музици".
Будући да је писање музике за филм и позориште твоја преокупација, реци нам ко су твоји домаћи и инострани узори?
"Што се тиче страних композитора филмске музике, свакако ми је идол и узор Ханс Зиммер. Ту су свакако Ennio Morricone, James Horner, Bill Conti, поменути Elmer Bernstein и други. Можда не филмски композитор, али свакако човек чији сам велики поштовалац, јесте Стеван Стојановић Мокрањац. Делима којима сам се дивио од малена, а који и данас за мене представљају културно благо Србије, потписују наши највећи композитори попут Војкана Борисављевића, Војислава Вокија Костића, Слободана Марковића, Корнелија Ковача, Боре Дугића"...
У позоришту на Теразијама си имао привилегију да сарађујеш са доајеном филмске музике Војканом Борисављевићем. Како је изгледало радити са њим?
"У Позоришту на Теразијама радим већ осам година, а господин Борисављевић је овде био диригент. Сарађивали смо врло лепо и лако. Бар ја тако доживљавам нашу сарадњу. Сећам се својих првих композиција, које бих му послао на маил да чује. Нисам могао да дочекам сутрашњи дан да га видим, како бисмо причали о композицијама. Шта ваља, шта не, шта би требало да променим... Иста ситуација је и са Слобом Марковићем. Никад нећу заборавити када сам једну ноћ седео до 5 ујутру код њега, а он ми несебично причао о хармонијама и теорији музике. Зато их ја сматрам великим мајсторима својих заната и мојим старијим другарима".
У којој мери је писање музике за филм другачије од писања за позориште или бенд?
"По мом скромном мишљењу, велика је разлика. Мени је много лакше да напишем музику када имам текст неке песме. Наравно, није правило. И негде сте ограничени на три, четири минута. Другачији је концепт. Код филмске музике то није случај. Не мислим само на временско ограничење. Не постоји тај шаблон строфа, рефрен, већ спајате емоције глумаца и радњу, тј слику, са музиком. И то је негде разлог зашто сам ја уствари заволео баш филмску музику. Пустите само композицију, из рецимо Гладиатора и констатујете да је прелепа, али када одгледате филм и чујете ту исту музичку тему на крају са сликом, то је тотално други осећај".
Како би, укратко, описао филмску музику код нас, а како у свету?
"Ту је велика разлика. Али не у томе да ми немамо добре композиторе, већ је сам приступ и начин размишљања другачији. Унапред се ограђујем и извињавам ако грешим, али ја то пратим и не знам да ли сам икада видео да се расписао неки конкурс за композиторе. Просто мислим да редитељи и продуценти не придају пажњу музици на филму, не колико би требало и млади људи немају где да се докажу. Па тако имате да композитор у свету напише музику, а симфонијски оркестар то све у студију одсвира. Овде тако нешто не смете ни да поменете, него скоро један човек ради све. Упорно се трудим да избегнем тему новца и буђжета за културу који се издваја у Србији, али је просто немогуће, јер је уско везан за оно о чему ја говорим".
Тренутно радиш музику за филм „Вечна кућа“. Реци нам нешто о томе?
"Радим то са великим задовољством. Пре отприлике месец дана, конкурисао сам сам темом за један холивудски филм, а резултате конкурса још увек чекам. Окачио сам ту композицију на свој соундцлоуд профил и убрзо добио позив продуценткиње Иване Богдановић. Дивна млада екипа пуна амбиција и ентузијазма, људи са којима је уживање радити. Веома ми се свидела сама идеја и прича, нешто потпуно ново код нас а што ће публика, убеђен сам, препознати. Ово су сада неке нове воде у којима до сада нисам пливао. Нова искуства која стичем радећи свакодневно. Неки чудни, а прелепи музички простори. Много верујем у овај пројекат и једва чекам његову премијеру".
Твоја порука младим колегама?
"Да се ја не бих понављао, оно што искрено желим младима у каријери, а не односи се само на композиторе, то је један озбиљан дебакл. Зашто дебакл? Дубоко верујем да ће им се потпуно променити став и приступ послу којим се баве. Такође, то је велики тест и најбоље показује да ли је то заиста животни позив за њих. Одустају или ипак иду даље, са новом снагом из тог пада, која ће им помоћи да буду још бољи и константно раде на себи".
Извор: hellycherry