уторак 08. јул 2014.
Прво извођење представе „Љубавно писмо“ Косте Трипковића, после дипломског испита свршених студената Факултета драмских уметности Универзитета у Приштини, у којој игра наш Стеван Јовановић, по календару турнеје младих дипломираних глумаца кроз Србију, догађа се баш у Великој Плани. Ово је прилика да младић који је закорачио први пут на позоришне даске АП „Масука“ узврати публици и колегама за подстрек, уверавања да ће успети и подршку током студија свих оних из овог места који га воле и деле радост с њим због дипломе коју је изнад свега желео од када је осетио дах позорнице.
"Биће игра растерећена с обзиром на то да не играмо за оцену. Сада смо слободни, након дипломског испита ми преузимамо представу у своје руке и самим тим слободни смо да је изводимо било где. Тако се погодило да баш прво извођење буде код нас, у Великој Плани. То ме посебно радује зато што сам баш на овом месту као дечак одлучио да глума буде мој животни позив. Велика жеља да успем није ме напуштала ни када сам први пут пао на пријемном. Годину дана касније почео сам да остварујем снове и маштам о путу уметника пред којим су светла позорнице, филмске клапе, серијали и зашто не, успеси на фестивалима" – овако почиње прича Стевана Јовановића, уметника који је од момента преузимања сертификата о успешно завршеним студијама глуме почео да живи живот глумца пред којим је будућност, надамо се испуњена успесима и признањима публике.
"Као признање за четворогодишње студије добили смо на завршном испиту десетке. Тиме смо потврдили да смо се као генерација нашли на правом месту и у добром друштву. Колико смо савладали оно што се од нас тражило током студирања није на нама да говоримо. Оцена је ваљда неки знак да смо били добри, а на крају, све је питање публике како ће наше ангажовање прихватити, какве ће бити критике, тек тада ћемо знати колико смо добри. На дипломском публика је добро прихватила, али су у сали седели наши пријатељи и рођаци, наша навијачка публика и професори. Једина објективна ствар остаје оно што су рекли професори, као објективне судије у амфитеатру и шта ће рећи публика која није неко ко познаје наш рад" – каже Стева, дечак из краја коме је глума била писана још у забавишту када је показивао склоности ка рецитовању и јавним наступима, касније казивању стихова, а у омладинском студију „Масука“ суочавањем са првим драмским улогама.
"За дипломске представе обичај је да ми понудимо предлоге, да се они од стране професора евалуирају и процене који су најприкладнији, најшколскији, највише подобни нама као класи, људима који се спремају да један дан буду глумци. Предлог за „Љубавно писмо“ је изнела моја другарица из Краљева, Светлана Миленковић, сматрала је да водвиљ Косте Трифковића пружа свима нама једнаке могућности да се искажемо, ми смо прихватили иако је свако од нас био у обавези да изнесе неколико предлога. Већ смо у старту видели да ће то бити нешто интересантно што ћемо радити зналачки и са пуно енергије. Професори су прихватили, иако је било великих сумњи како ће се постићи неопходна озбиљност на крају студија у водвиљу. Иначе, дипломирати са водвиљом је јако тешко, али смо успели да урадимо како је требало. Ова врста комада мора тачно, школски да се изнесе у извођењу и ми смо имали ту срећу да смо четири године радили на прецизности и тачности говора захваљујући асистенту Ненаду Славковићу, посебно професору, Милану Плећашу, који је увек инсистирао на томе да све што радимо буде тачно. Говорио је „децо, ви ћете једног дана бити глумци, уметници, ви сте шлаг овог друштва“, самим тим усадио нам је тачност од сваког покрета до саме речи, зна се кад ћемо ући на сцену, како изговарамо свако слова. Водвиљ је у самом старту имао више могућности да се развије, ликови су били интересантни за играње, ми жељни да покажемо шта смо научили. Играли смо се и озбиљно радили, кад је дошло до доброг резултата, изашли смо на испит" – појашњава млади уметник како се одвија завршни испит и добија универзитетска диплома за глуму.
"Бити глумац је нешто лепо, занимљиво, захтевно, али и непризнато. Шкакљива је то тема зато што су људи јако чудни кад је у питању професија. Кад чују да студирам глуму, питају што нисам уписао неки други факултет. Самим тим глумац није неко ко је завршио неки престижни факултет, по њима је то велика грешка коју људи заслепљени идеалима праве приликом одабира занимања. Глумац је неко ко се доказује читавог живота; на својим знањима ради док је жив, што на знању језика, што у виду музике, уметности... Јако је важно да у свим сверама буде бар донекле упознат са друштвеним кретањима, са градивом које га окружује. Ради се о певању, глуми или било чему што ће му помоћи да направи добру улогу, да препозна добар комад, да одабере сценарио или га одбије ако му неће допринети усавршавању или постизању успеха пред публиком. Да буде бар нека информација да би могао да догради себе кад почене да ради оно зашта се образовањем спрема. Глумац целог живота ради на себи и то је јако важно. Ако се не надграђује, стагнира, нема га и нико га више не види. Најважнија је ствар развијање креативне личности" – преноси поимање глуме и живота глумаца млади уметник, Стеван Јовановић, пред којим је каријера и читав живот, полигон за доказивање, сцене на којима ће бриљирати, мучити се и излазизи као поражен или као победник.
"Смеши ми се биро, треба ми месец дана да размилим шта ћу. Следе обавезе као што је мастер, дилема да ли ићи или не, колико је то добро или лоше. Велики је финансијски издатак усавршавање у том правцу, посебно за моју породицу која је много уложила у мене да бих живео свој сан. Још немам усредсређену визију шта ћу са својим животом. Глума је наравно то што желим да радим, да се тиме бавим у животу, то сам одувек желео. Имам општи план да радим на себи, да учим језике, да свирам клавир, да течно говорим француски, руски и немачки, али то су дугогодишњи планови, на њима се ради годинама. Тренутно немам неке велике амбиције. Чекам да изађе филм који смо радили у Лозовику о Мајклу Џексону, позориште „Масука“ као део тима, видео сам се са Дарком Лунгуловим, недно, на семинару српске режије, поразговарали смо о томе. Српска премијера ће бити на Филмским сусретима у Нишу, ја ћу тада морати из Сомбора, са позоришног фестивала, да идем у Ниш. Кандидовали смо нашу представу за Урбан фест у Нишу, чекамо одговор. Наставићемо са овом представом гостовања по Србији. Планирам да дођем до неког новца радећи било шта, макар и физичке послове, да посетим европске филмске и позоришне фесивале, све што се тиче глуме - семинаре, глумачке сусрете, да видим како ће ићи даље. Јако је важно у свету глуме да будеш присутан и обавештен шта се ради. Самим тим, то је најбољи начин да сазнаш шта се догађа у свету филма, позоришта, глуме, уметности уопште" – овако размишља и поставља ствари у раван неко ко од силне жеље да отпочне посао одмах по дипломирању, нема стрпљења ни мисао да заврши у целости, а да не каже да су путеви господњи чудни и да нас на сваком кораку вребају изненађења и разна искушења.
"Још немам прецизну визију шта даље по питању сталног ангажмана. Скоро ништа не зависи само од мене. Неке ствари је лакше тумачити него урадити. Ми смо у једном тренутку хтели да оснујемо глумачку трупу, да поставимо своје представе, уз малу дораду, које смо радили кроз факултет, али није једноставно ући у авантуру иако је ствар добра и веома пожељна. Ми имамо хиљаде идеја, али да би један човек регистровао своје позориште треба му много папира, стрпљења и много новца. На крају, зарада је минимална, питање је економске оправданости улазити у ризик пројекта који није одржив. Стога, једино могуће је да идемо на кастинге, аудиције за улоге, остаје мучење кроз хонорарни рад зато што се до паушала долази преко дугогодишњег хонорарног рада. Све то мораш да издржиш да би дошао до неког ангажмана на месечном нивоу, где ће директор, или управник, доћи до закључка да је малог боље платити месечно, него давати му хонораре. То је наша судбина, пут који прелазимо да бисмо дошли до места у позоришту" - коментарише своје виђење ситуације у држави и позориштима студент са факултетском дипломом и дилемом да ли се ставити на листу НСЗ, или обијати врата позоришта и филмских студија док га не запазе. После све иде својим током, као кад бизнисмен заради свој приви милион.
"Тренуто је свима нама у Србији јако тешко, нови закон је донео велике проблеме у запошљавању, ништа мање у позоришној уметности. Не могу да се примају глумци у стални радни однос, као да се ради о административном особљу. Позоришта је, истовремено и глумце, осакатило слово закона да ове установе културе не могу да држе представу на репертаору дуже од шест месеци, колико траје сезона, практично од октобра до јуна - јула. За то време глумац може да одигра представу 3 до 4 пута. Али, ако је представа интересантна и добро прихваћена код публике, жалосно је скинути је после годину дана са репертоара. То је велики проблем у земљи и за нас уметнике" – овако тумачи закон и друштвене промене у оквиру најављених реформи, глумац који кроз разговор истиче да је за уметника важно познавање свих области друштвеног живота, да би их разумео, тумачио и имао став о њима.
"Увек сам се боље осећао у драми, него у комедији. Мислим да имам проблем са ликовима у комедији зато што сам у животу комичар. Врло сам студиозан кад градим улогу, морам да нађем црту да то што сам открио и до чега сам дошао посматрањем и закључивањем себи оставим као безбедно уточиште. Драма је нешто што волим да радим, што ме испуњава, једноставно лакше себе нађем у драмском лику. У приватом животу проблемима и свакодневној комуникацији са људима приступам као комичар, али на сцени је то много теже извести. Све то мора да буде веће, јаче, убедљивије. При таквом сазнању имам проблем са деловањем, приступом комедији, али све се то учи. Кад се изађе са академије не зна се све, остало се надграђује и учи током живота. За сада, док не превазиђем баријеру коју сам несвесно пред себе поставио, у драми сам сам себи лепши и лакши за подношење" – самосвесно, нимало скромно или патворено о себи мисли младић који је током живота читајући, свакодневно, класике, модерне и савремене писце, досегао до животне мудрости која ће га надаље водити кроз каријеру и искушења на животним путевима, разгранатим на све стране пред њим.
"Моја цела фамилија је у сликарству, ја сам одлучио да мало променим. Оставио сам им боје да уживају, и отишао у глумце. То је можда најбоља ствар која ми се десила, да одрастам у уметничкој породици, у окружењу које разуме како је покушати једном, па други пут, пасти и дизати се повређен што ниси успео да оствариш своје планове. Имао сам подршку од стране родитеља, што многи нису имали због чега је велики број талената пропао. Немају ту уметничку визуру, схватање да је уметност нешто што испуни човека, да му значај, држи га у животу да хода усправно. У овој земљи глумци и остали свршени студенти било ког факултета имају подједнаке шансе, скоро никакве. Чак је глумац донекле у предности, може да ради разне послове, трансформише се као кроз улоге, широки су нам путеви сада када смо завршили. Већ касније, кад се определимо за нешто, није тако једноставно експериментисати и тражити се" – закључује причу о себи и глуми дипломирани глумац Стеван Јовановић, наше дете, младић који ће заједно са глумицом Анитом Стојановић, колегиницом са Београдског факултета драмских уметности и Невеном Бацић, студенкињом костимографије ФДУ, проносити славу мале вароши до сада познате по позоришном аматеризму.
"Има неколико људи који ме инспиришу, засењују, одушевљавају сваком новом улогом. Од наших глумаца Драган Мићановић, не само због дуге косе, као моје, него и због многих других ствари, начина развоја лика, одабира елемената који ће потврдити особеност и самосвојност глумца. Што се тиче холивудске елите, фан сам Џони Депа, као већина млађе светске популације. Тежим да будем као он, да ми свака улога буде другачија. Желим себи нешто што је он успео и што се ретко виђа, да из сваке улоге извуче максимум или на потпуно другачи начин буд само он"...