Златна Морава

Све је почело под никад озваниченим именом „Економац“, годину дана пре златне шездесете, 1959. године. Онда је Милорад Ђорђевић Фирга, отац плањанског рукомета, кршне кланичне раднике и порасне матуранте Гимназије и Економске, желео да са мање атрактивног „великог рукомета“ уведе у мушку игру по свим стандардима. Те 1960. године, једини фудбалер у рукомету започиње тридесетогодишњу тренерску каријеру и „отвара“ историју плањанског рукомета.

- Желео сам да Велика Плана добије још један колективни спорт, па сам се после 24 године оставио фудбала и упустио у рукомет, ишао на семинаре, учио заједно са својим првим играчима светске стандарде. Био сам и тренер и секретар и економ „Мораве“... Те почетне године одликовало је велико сиромаштво; имали су моји играчи само по један пар плавих дресова, а једно време смо се носили мишљу да клуб назовемо РК „Кондура“, јер су неки били без патика, играли су у гумењацима.

Било је то време сиромаштва, тек што је подигнута „гвоздена завеса“, али и време великог ентузијазма. Фирга је без динара надокнаде, без дневница и службених трошкова, у свом ауту, запостављајући чак и сопствену породицу превозио „Моравине“ легенде. Нажалост слика из тог периода је премало. Нешто због тога што је фотографија тих 60. била ствар престижа и скупа занимација, а понешто из сујеверја.

- Нисмо се сликали јер нас је био глас: ако се сликамо ту утакмицу губимо обавезно!

Тај Фиргин аманет је остао „Морави“ свих пет и по деценија. Ни данашње генерације нису увек спремне за сликање.

Иако су прве утакмице прошле неславно, са чак 40:1, „Морава“ је  ускоро постала непрелазна за многе, већ реномиране клубове. Зона је прескочена врло брзо, међурегионална лига пет година после оснивања. У плавим дресовима, каквим-таквим патикама, Фиргини пулени у „фићином“ комбију започињу путешествије кроз Јединствену лигу Србије, од севера Бачке до Пирота, „краја света“.

- Ретко кад смо у то време имали трошковник за ручак, а момци млади, здрави, вола да поједу. Сећам се, враћамо се ми тако из Пирота, пошли у пет изјутра, играли утакмицу, победили, у комбију ко сардине, и негде код Крушевца, видимо  виноград, родио ко на разгледници... Истрчи Аца Локи, набере гроздове, наједемо се до пуцања... Кад пред Планом – трагедија! Цео тим у „стомачном дефекту“...

„Врх“ је, што би неки нови клинци рекли, Друга Савезна лига, која је била стварно јака селекција, јер се радило о „старој Југославији“. За „Мораву“ је важио респект противника, јер је играла стандардно добро, увек негде у горњој половини табеле. Фирга увек са посебном нежношћу истиче „своје девојке“, јер је крајем 60 тих оформио и женски рукометни клуб. Од рукометашица је тражио дисциплину, комплетан тренинг, брзину, али, изнад свега, одличан успех и високоморално понашање.

Плањански рукометаши су били свуда познати као непредвидљиви противници. Срећних 80 тих играло се на турнирима где је гостовала Барселона, ЦСК...Тешко је препричати и сакупити на једном месту догодовштине темпераментног тренера који је, не знамо зашто, многе утакмице водио са трибина, који је бар три деценије раније од других тренера од својих играча тражио брзу контру и атрактивну игру, који је пиштаљку окачио о клин пре две и по деценије. Али, он још увек води неке своје записнике и има свој златни тим, МОРАВУ свих времена:

- Драган Зечевић Зека, онда Радмило Ђурђевић Пуша, па страх ме је да изоставим неког, али нека тај златни дрес понесу и: Томица Славнић, Зоран Томас, Тома Радић Јупи, Аца Локи, Бобек и Цоја, браћа Стојиловић. Одлични су били и Милан Ћевап, Срба Илић, Слободан Докић...Ја сам имао филозофију да ће Плану и „Мораву“ најбоље бранити домаћи играчи, да ће срцем играти рукомет.