Све било је музика

Подсећање на романтичну епоху Велике Плане, на забаве од пре пет – шест  деценија у „Рекавици“, на тенис - плацу, тераси „10. октобра“

Биле су то спокојне године Велике Плане... Знате, то су оне две-три деценије, када се из сивила тврдог комунизма, из дрес кода соцреализма, закорачило у епоху рокенрола, Радио Луксембурга, најлон чарапа са чувеном штрафтом, првих путовања преко, у време фокстрота, диксиленда и танга, у време када су музичари и глумци били крем друштво овог града. Иако је сам у пуном смислу урбана легенда, јунак тог доба на музичкој сцени, Мире Трпковић, одбија „месијанску улогу“ на домаћој музичкој позорници.

- Сплет невиђено срећних околности је када је раних 50-тих у наш град дошао професор Шарковић, мој потоњи кум. Ни у једном тренутку он се није ограничио на гиманзијске, ex catedra лекције, већ је музику на велика врата увео у Велику Плану. Врло брзо, Шарковић је направио Биг Бенд на којем су нам завидели и  Крагуејвац и Ниш, оркестар са две трубе, два саксофона, ту је био бас и три гитаре, виолина, клавир, каткад хармоника... Допустите да набројим те легенде, макар због данашњих клинаца који се баве музиком: трубе Зоран и Бранко Миловановић, звани Тромблон, Зоран Јовановски, касније у Симфонијском оркестру у Скопљу и Нијаз Хаџиселимовић – саксофон, Шулејић бас гитару, професор Шарковић клавир, Жика Деспотовић хавајку, ту  су били Боба Јанковић, Сејин за бубњевима, ја гитару... Са овим саставом смо могли све, диксиленд и џез. Ко памти стару „Рекавицу“ из 1956. године, и сада чује како смо свирали Томија Стила, Ћелентана, „Црвене кораље“, Модуња, све шлагере Сан Рема и Опатије. У некадашњој кафани Браће Петковић, тих година, суботом и недељом најпре су биле биоскопске матине представе, па су клупе подизане и најлепше девојке Плане и околине су чекале да буду биране за плес.

Било је то чаробно лице нашег града... Четвртком и викендом, уз чајанке у прве сумраке, Плана  се будила и сређивала за легендарне игранке, на које се долазило из околних места, али и из Београда. „Рекавици“ је крајем педесетих примат одузео тенис – плац, где се под колонадама густог борика, између беличасте жице, под лампионима, окупљало и до хиљаду људи. Окретне игре су биле ствар опште културе, лепи манири су се подразумевали, неписана правила су била да су најлепше девојке биле предодређене за нај фаце из актуелних бендова.

Извесна Соња, Лела, једна холивудски лепа девојка из Паланке, бацале су у очај „ривалке“; када би се оне појавиле на игранци већина девојака је била осуђена да вече преседи у ћошку. Шуштави жипони, најлонке, кравате на белој кошуљи са заврнутим рукавима и обавезно – фармерке!

- Прве фармерке сам ја донео из Београда, половне. Била је то апсолутна хистерија и ствар престижа... Тако сам и за инструменте обилазио пола Европе, за оргуље и електричну гитару ишао у Лондон. А прва гитара ми је била она прапотпоска, са магнетима, појачало сам узимао са кућног радија, па су ми родитељи озбиљно замерили што због моје свирке не могу, ко сав нормалан свет, да слушају „Весело вече“. Телевизије није било, сав забавни живот чиниле су игранке у Плани. После тенис – плаца окупљали смо се на тераси „10. октобра“, у сали Гимназије, а на простору данашње градске поште, био је 60-тих много леп плесни простор

Сав под лампионима. Паланчани су тада имали бенд, а главна конкуренција смо им били ми, „Скерцо 5“, после и моји ученици из бенда „Пламени“, браћа Петковић и браћа Ђорђевиж – зубар Звонко и Каре, Диле и Бане Перовић – Бане Госпа.

Можда је најупечатљивија улога музичког живота Мирета Трпковића управо везана за  двотомну историју „Скерца“. И са првом и са другом поставом, Мире је у тоталу скидао „Битлсе“, Том Џонса, Албана, „Про Арте“, Ђорђа Марјановића, касније „Индексе“. Тада на игранкама није било народњака, ни један посто, а за „Скерцо“ је знала цела Југославија. У публици су нам тих година били Словенци, Хрвати, Далматинци, Београђани... Чак се у Сплиту говорило: “што Велика Плана има оркестар Сплит га нема“.

- У првој постави били су: Влада Тасић саксофон, Звонко адвокат бас гитара, певач Кирче Поп Лазаров, Жарко Попов бубњеви и ја гитара, после оргуље. У другој постави нам се придружио Драган Бајовић Баја. Били смо надалеко познати. На радијском фестивалу дошли смо до финала према гласовима публике. Влада Вилмин је био прави шоумен, он је глумио и у музици. Свирали смо неко време у горњој сали „Покајнице“ , чекало се на место, а доле је на пример, викенд држао Имре Лоло, прва хармоника Европе. Мој бенд је пратио и чувени караван „Турнира духовитости“, када је наша екипа била победник великог финала у Дому синдиката у Београду. Влада, Вита, Срба Миџин, др Љубиша Јовановић, били су заслужни за тако велики успех.

Мире је гитару окачио о клин 90-тих година кад су почели грозоморни ратови, кад је нестала стара Југославија и када се распршио онај ванвременски репертоар, са свих географских ширина. Ипак, Мире своје прсте није сасвим пензионисао. На слављима, специфичним музичким манифестацијама и седељкама зна да са Бајом и друштвом засвира „Мед“ од „Битлса“, старог доброг Ћелентана или „Воларе“. А када га питате да на прву изабере песму живота, помало неочекивано то буде Ђорђе Марјановић „Београде“, са којом је доживљавао овације на тенис-плацу.

Са посебним задовољством Мире је ове јесени одсвирао неколико евер грин композиција на свадби свог сина Ивице. Из душе, пуна срца, као некад кад је био дечко који обећава.