Нема више старог храста, симбола Марковца и Шумадије. Срушио се овог лета из корена. Мирно, без ветра и олује, као да се, изнемогао и дотрајао, опрашта од живота.
Храст лужњак, свето дрво Срба, заштитни знак бога Перуна, стар више од четири столећа, симбол Шумадије и Поморавља, разлог постојања „Старог храста“, надалеко познатог туристичког објекта у Марковцу, срушио се из корена. Седамдесетих година прошлог века, због првих знакова болести и сушења већег обима крошње, извршена је санација и бетонирање шупљег дела трупа. Одолео је столетњак након (не)стручне интервенције још неколико деценија, поред њега је посађен нови храст који ће временом преузети улогу симбола туристичког објекта. Али, проћиће векови да би ново стабло достигло обим, висину и значај горостаса који је одолевао скоро пола миленијума ветровима, загађењу од гасова и људима. Мештани Марковца жале за изгубљеном битком столетног старца, осећају тугу, као да им је отишао и заувек их напустио стари добри пријатељ који им је за живота даривао многа добра и оставио лепе успомене за собом.
Марковац је, неоспорно, баш по стаблу старог храста и „Старом храсту“ био познат у земљи и свету. На стотом километру ауто-пута од Београда према Нишу, некада је мотел “Стари храст”, био неизоставно свратиште домаћих и страних туриста када их пут нанесе у ове крајеве. Терасе су биле пуне путника, на паркингу аутобуси и аутомобили свих регистрација. Врило је као у кошници,пуниле се касе угоститеља, ширило се здање. Постао је овај део аутопута мали град, право туристичко насеље. Ратови, распад Југославије, економске и политичке кризе пореметиле су нормалне токове живота. Ни транзитни туризам није био поштеђен последица. Приватизација је довела неке нове људе, стари су остали без посла и неисплаћених зарада.
Последњих година заустављају се на овом месту најревноснији гости, путници намерници које вуку сећања на године када су били редовни посетиоци туристичке дестинације насред Србије. Последњих година најчешћи гости су Турци због којих је ова тачка на коридору 10 уцртана у њихове саобраћајне карте као халал место. Аранжманима са турским туристичким организацијама, дневником Хуријет, „Стари храст“ је препоручена тачка за одмор на дугом путу од Мале Азије до Европе.
Тражећи забелешке о старом храсту у Марковцу, пренего што се заувек опростимо од њега као старог доброг пријатеља, нашли смо на интернету кратак текст који упозорава и осуђује још док није било наговештаја даће се у самртном ропцу, некада горостас, немоћно спојити са земљом и преточити се у труло дебло и сасушени пањ.
„ Седећи у башти мотела, поглед нам је био ка нечему што је некада био храст и сетисмо се једног дела текста који смо негде прочитали, а гласи:
„Сетите се само како је мотел „Стари храст“ добио име и постао чувен по старом храсту. А онда се нека будала сетила да бетонира простор око таквог храста и потпише му смртну пресуду. Остао је само пањ због нечије непромишљености”.
Нешто података из светле прошлости старог храста смо преузели са интернета, а поставили смо и нешто слика да се и сами уверите какве су последице људске небриге и незнања.“
Обим стабла старог храста, док је био у снази, могао је да буде око 8,5метара, старост се процењује на око 450 година. Био је најстарији храст у Шумадији. Имао је крошњу пречника око 30метара која се већином осушила. Половина стабла након интервенције с пролећа је добијала зелени огртач од лишћа. За време Кочине крајине испод храста су се окупљали устаници за борбу против Турака.
Грмови су имали значајну улогу у животу Срба. Стога не чуди што су се испод њих одржавали сабори, окупљали хајдуци и устаници (Таковски грм, Кочин грм, Храст у Липовцу, Вишевцу, Марковцу). Данас у Шумадији има још око 50 грмова са обимом стабла преко 4 метара и старошћу преко 200 година.
Труло дебло поред пања нико се не усуђује да помера. Остаје да се стапа са земљом и последњим материјалним доказима сведочи о времену прошлом. Да може да исприча историју свог постојања свашта би стало у летопис.