Париз је најуспешнији покушај разума да светлом савлада таму. Нигде супрелатив нема такву реалну снагу као када се говори о изузетним знаменитостима француске престонице. Ајфелов торањ, најпосећенија грађевина на свету, није био по вољи великана париске културе, чак је у некима од њих изазивао и гнушање.
Ах, тај блистави Париз! Светионик пробране културе света, која спасава необуздане таленте од насртљивих руку примитивизма. Препун старовремених дражи и модерних догађаја. Мудро живи од своје лепоте и туђих уздаха. При помену имена његовог, и помисли да му се мисаоно опет враћам, постајем зрак топлог светла који на свако буђење париског пролећа затрепери. Знак да га је привлачност његова заувек освојила. Да сопственим очима и непремореном радозналошћу нисам проживео допадљиву гордост Града светлости, осећао бих се промашеним путником кроз шаролике дражи Европе.
Требало би ослушнути Ничеове речи: „Уметник нема куд, изузев Париза“... Чини се да тај град има чаробну моћ залуђења оног који наменски прилази његовим пријемчивим моћима – загледању у застој времена. У њему се, као ретко где, супротности свом снагом привлаче. Од тврде једнозвучности древних таламбаса до каскадних ритмова Жака Офембаха, има нешто у љубави дошљачког и монденског Париза. Тог истинског Аполона међу метрополама.
Кула пасторче нације
Конкорд (Place de la Concorde), највећи трг француске престонице, пројектовао је архитекта Жак Анж Габријел, 1755. године, по наруџбини краља Луја Петнаестог. У средишту трга подигнута је владарева статуа, али се није предуго задржала на том месту. Уништена је током Француске буржоаске револуције (1789. – 1799.), а гневни устаници ту постављају гиљотину којом су, за непуне две године, погубили 1.119 људи. Ту су, између осталих, скончали Луј Шеснаести, његова супруга – краљица Марија Антоанета, Жорж Дантон и Максимилијан Робеспјер.
По окончању револуције, новопечени краљ Луј Филип одлучује да Конкорд украси неутралним спомеником. Али, тек у децембру 1833, ондашњи египатски владар Мехмет Али грађанима Париза поклања обелиск са улаза у Амонов храм (Луксор), стар 3200 година. То је, према његовом казивању, било симболично одужење Жану–Франсоа Шамполиону за све заслуге у дешифровању древног египатског писма (хијероглифа).
Од Трга Конкорд до Тријумфалне капије простире се најпознатија париска авенија – Јелисејска поља (Champs–Élysées) која назив носи по митолошком пребивалишту преминулих хероја и праведника. Истина, то је све што овај булевар повезује са античким боравиштем блажених.
Ово је једно од последњих места на свету где би смртник требало да потражи осећање највећег душевног задовољства. Готово непроходним плочницима Јелисејских поља тискају се туристи, окружени најлуксузнијим ресторанима, кафићима и бутицима најпрестижнијих модних кућа. Чини се да би они мање пажљиви могли и да се саплету о просјака који ничице тражи милостињу. На сваких педесетак корака наредни унесрећени човек покушава да изазове самилост пролазника. Видех одраз повијеног тела просјака у излогу једног од локала чији власник годишње заради милион евра од изнајмљивања овог пословног простора. Несвакидашње преплитање циничног сјаја и потоње беде човечанства.
Доживљај потпуног контраста додатно оснажује јасноћа призора Тријумфалне капије (Arc de Triomphe de l'Étoile). Њена монументалност и прецизност филигрантских детаља тешко да икога може оставити равнодушним. Овај славолук, посвећен страдалим војницима француских ратова, 1808. године подиже Наполеон Први Бонапарта. Испред споменика је кружни ток Трга Шарл де Гол (Place Charles de Gaulle), крај којег наивце вребају преваранти, одевени у рухо кловнова (углавном Албанци из БЈР Македоније и са Косова). Зграбе првог пролазника, позирају, па лаковерном траже пет евра за фотографију. Упорни у рђавој замисли, жртву у стопу прате, док ова полицијом не припрети или отвори новчаник.
У том натезању са насртником многима суновратно пада, ионако тешким опречјем пољуљан, прожиљај Града светлости. Отуда, Авенијом Клебер (Avenue Kléber) до Трокадера (Trocadéro), колико да сећање на двочасовно ломатање горко прихваћеном истином нестане. На највишој тачки видиковца, неколико гневних људи, у тишини, протествује против оних који неће да се одрекну сочног комада животињског меса. Тешко појмљиви захтеви прождрљивој потреби сународника, самопрозваних припадника зенитног досега цивилизације. Кинези се најмање обазиру на поруке протестаната...
Поглед пуче ка Ајфеловој кули (Avenue Kléber), најпрепознатљивијем симболу савременог стваралаштва. Једно од најоспораванијих дела светске уметности, 1884. године, дизајнирали су инжењери Морис Кошлан и Емил Ножије, ондашњи упосленици чувене архитектонске куће Гистава Ајфела. Њихову првобитну замисао оплеменио је подједнако омаловажени Стефон Свестр. Скрајнути визионари недостојном свету подарише монументалност, поводом обележавања стогодишњице зачетка Француске револуције, у години париске Светске изложбе (1889.). Све се Сциле и Харибде оног доба подигоше да поједу авангардно јасновиђе ума.
Истина, нису то биле прве невоље на које наиђоше Гистав Ајфел и његови сарадници.
Годину дана раније, ово јединствено дело понудише челницима Барселоне, који га намах одбише, рекавши им да је њихово архитектонско решење прескупо. Сем тога, проценише да је кула непримерена визурама и потребама каталонске престонице.
Опште прихваћене величине, попут књижевника Александра Диме Млађег, Емила Золе и архитекте Шарла Гарнијера, покренуле су петицију да градски оци забране освануће „ерекције“ у срцу Париза. Након изградње омражене челичне конструкције, задрти конзервативац, писац Ги де Мопасан каже: „Омиљено прибежиште Париза ми је онај ресторан Ајфеловог торња. То је једино место у овом граду, одакле новоизграђену ругобу не могу да видим.“
Према раније озваниченом договору представника ондашњих градских власти Париза и Гистава Ајфела, овај јединствени споменик необичном искораку неимарства требало је да буде уклоњен 1909. године. Развој телеграфије продужио је век тешко изниклој заоставштини напредних људи. Колико јој је судба била наклоњена говори податак да Ајфелову кулу, најпосећеније здање светског градитељства, годишње походи 6,7 милиона туриста.
Два миленијума историје
На Марсовим пољима (Champ de Mars) затичем стазе од уситњеног шодера и путељке преко изгажених травњака који воде до потпуно запуштеног „Зида слободе“. Тешко да би и „свемоћни“ пустолов Бер Грилс умео да му неозлеђен приђе. Плашећи се змија и акрепа, из безбедне удаљености посматрам кичасто стаклено здање, обрасло коровом. Некакви стубови, украшени симболима далеког истока и понеким ћириличним словом, помаљају се из умреженог краљевства пузавица. Иза ове микроџунгле споменик маршалу Жозефу Жофреу (1852 – 1932.), творцу отаџбинског „Ратног плана“ Првог светског рата. Узјахао бесног вранца да одмакне згради француске Војне академије која је сву славу прокоцкала пред налетом опаке Хитлерове машинерије.
Чувено париско гостопримство и тамошње извикано помирење опречних култура баш ничим нема да се похвали. То је пуко наметање воље јачег видно слабијем у пољима сусретања. Тешко да ће иједан уображени потомак староседелаца овог величанственог града застати кад раздрагани туриста, енглеским језиком, путоказ ка одредишту затражи. Могли бисмо у недоглед распредати, трагајући за њиховим поривима одбојности ка онима који „мрски“ разговор проносе. Од Стогодишњег рата, преко „изгубљеног“ дипломатског језика, до спознаје потчињења некоме и нечему. Догодило ми се да двоје загрљених љубавника замолим за помоћ. Трипут им се обратих, и толико исколачја удружено одбојних очију дочеках. Као да сам двоглавој аждаји отео комад кртине људскости, пред којом се ноћима облизивала. Нови чемер сусретања са Парижанима.
Кула Монпарнас (Tour Montparnasse), највиша грађевина Париза – 210 метара надземнога усхићења, а у њеном подножју истоимено гробље које нисам стигао да походим. Прекасно дођох на капију вековалишта Шарла Бодлера, Емила Сиорана, Жана–Пола Сартра, Семјуела Бекета, Ђуле Халаша, Емануела Руџицког (Mena Reja), Пјера Ларуса, и онога мени мрског Шарла Гарнијера. Нисам умео да будем тамо, и немам шта да причам о томе.
Дојадила ми гужва у париском метроу. Сећам се двеју лепих жена, афричког порекла, које се преко шина подземне станице Дурок тихим гласом споразумевају. Сваку реч сам им чуо, а ниједну намеру њихову не разумех. Лепе странкиње трагају за неким нижим гледиштем Париза.
Палата инвалида (Hôtel des Invalides) је скуп барокно–
класицистичких грађевина архитекте Жила Ардена Мансара. Овај комплекс зграда, настао у периоду од 1679. до 1708. године, на захтев краља Луја Четрнаестог, био је дом за збрињавање ратних ветерана и војних инвалида. Изворну функцију задржао је до почетка двадесетог века. Највиши угледници ондашње државне власти проналазе му другу намену. Палата инвалида изненада постаје Војни музеј Француске (Musée de l'Armée).
Најбитније здање ове архитектонске целине је Катедрала Светог Луја (Cathédrale Sain–Louis des Invalides) коју краси једна од најимпозантнијих купола светског неимарства. Под њом саркофаг испуњен посмртним остацима Наполеона Првог Бонапарте, пренетих са острва Света Јелена 1840, деветнаест година након његове смрти (1769 – 1821.). У зениту Наполеоновог вечног боравишта је наивно поимање неба оновремено цењеног сликара Шарла де ла Фоса (1636 – 1716.). То је једино, у целости, сачувано дело овог заборављеног аутора.
У сенци Наполеона који, и постхумно, уграби главно место погледа, почивају кости Фердинанда Фоша (1851 – 1929.), маршала Француске војске и врховног команданта савезничких снага с краја Првог светског рата. Разочаран меким ставом победника (представника сила Антанте) у одредбама Версајског споразума, овај непојмљиво далековиди човек рече: „Ово није гарант мира. То је само климаво двадесетогодишње примирје.“
Две улице ниже, музеј Огиста Родена (Musée Rodin), највећег савременог скулптора света. Истина, мало шта вредно из Роденовог опуса тамо може да се види. Изузев безброј пута поновљене „Маске човека са поломљеним носом“, понеке шаке, и његове опсесије Виктором Игоом, ништа овде вредно уласка није. Диљем изложбеног простора разбацани детаљи „Капије пакла“, Дантеове „Божанствене комедије“, мом расположењу мало значи.
Ил де ла Сите (Île de la Cité) је једно од два преостала природна острва Сене у најужем центру Париза. Тај, довољно постојани, речни нанос најпре насељавају припадници келтског племена Париси (Гали), а од 52. године пре нове ере постаје део Римског царства. Овом скромном насељу нови владари дадоше име Лутеција Парисорум (Lutetia Parisorum) и начинише га једним од најбитнијих седишта империје. Ништа опипљиво из тих плодних дана античке архитектуре овом граду није остало.
Након пада Западног римског царства, тадашњи, углавном острвски Париз, доспева у руке франачког краља Кловиса Првог, који га 508. године, проглашава престоницом. Временом, град се развукао обалама реке, вишеструко умножио демографску снагу, па га и ондашњи црквени поглавари доживљавају као битно одредиште свих видова користи. Бискуп Мауриције, уз одобрење Папе Александра Трећег, 1163. године, на Ил де ла Ситеу започиње изградњу Катедрале Нотр Дам (Notre–Dame de Paris), по угледу на тек довршену Базилику Сан Дени (Basilique Saint–Denis). Знао је он да тај, дотад невиђени, осећај божанског присуства кроз калеидоскопска окна зграде узорништва, мора нечим надмашити. Решио је да у његовој кући молитве прозорска окна буду знатно већа.
После одслушане мисе, одшетао сам, дужином острва, до „неугашене“ 
ломаче Жака де Молеја (предводника ондашњих Темплара), који је предсмртним говором (18. марта 1314.) проклео своје крвнике, похлепног француског краља Филипа Четвртог – Лепог (Philippe le Bel) и подједнако грамзивог папу Климента Петог. Обојица скончаше непуну годину након изречене клетве.
Скривено у залеђу моћних сецесионистичких зграда Булевара Пале (Boulevard de Palais), пронађох срамежљиво здање цркве Сент–Шапел (Sainte–Chapelle). Ова готичка лепотица скромних габарита, изграђена у периоду од 1238. до 1245. године, најбољи је приказ средњевековне уређености ентеријера. Византијско плава таваница, прошарана звезданим јатима, била је прво, и остала једино, осликање унутрашњости готичке светиње.
Прокужено „брдо блуда“
Од неугледног париског предграђа прве половине деветнаестог века, Монмарт постаје прибежиште уметника бел епока (1871 – 1914.) који трагају за нетакнутим руралним призорима надохват европске престонице културе. Истина, њихова боемија, оновремено тешко појмљиви стваралачки заноси и нескривени примарни пориви додатно наружују Монмартр у очима тамошњих пуританаца. Мора су отекла Сеном док се иједан од чистунаца није дрзнуо да ишта разумно прозбори о том кужном „брду блуда“. Потомци оних који су га највише блатили данас трагају за новим речима похвале. Крозвременско огледало усуда Париза.
Довољан је први корак уверења у бесмртност, па да сваки нови иступ занесења лакши буде. Држећи се те логике, побрђем Париза ходили су многи од оних који помислише да човечанству имају шта да оставе. Отуда и не чуди што су мотиви Монмартра учестали на сликама готово свих највећих имена импресионизма и постимпресионистичког покрета: Пјера Огиста Реноара, Камија Писара, Едгара Деге, Алфреда Сислија, Винсента ван Гога, Пола Сезана, Анрија де Тулуз–Лотрека... Дух тог времена, овековечен у њиховим делима, и данас прожима улице најживописнијег париског кварта.
Ма за којим погледом пошао, намерник наилази на приказе стваралаца највишег досега мрвичнога бића. Изузев, уколико крене, из подножја Улице Кардинал Дубоа (Rue du Cardinal Dubois), до највише тачке сунца, Базилике Сакре кер (Basilique du Sacré-Coeur). Том озвезданом париском каскадом пресрећу га хорде оних који вуду мамбо–џамбо магијом покушавају да намакну доживотну срећу затеченом и искамче неколико цвоњака дневнога ужитка. Изврните џепове и подигните руке, високо.
Базилика Сакре кер, неизоставно обележје Париза, капитално дело архитекте Пола Абадија (1812 – 1884.), вољом више силе или случајношћу, проживљеника степеничког пакла ослобађа мука по Монмартру. Алелуја, двапут изречена. Унутрашњост базилике Светог срца ни по чему равноправна није очаравајућој снази њене спољашње складности, најуспелијем помирењу романског и византијског стила градње.
Стотину корака одатле, почетна станица гондоле, и крај ње Руе Фоyатиер, занавек сачуван на чувеној фотографији Ђуле Халаша (познатијег по псеудониму Брасаи) „Les Escaliers de Montmartre“ (1936.). Превише утисака за четрдесет пет минута Монмартра. Онај коме није до кригле хладног тамног пива у ајриш пабу Corcoran’s Sacré-Coeur“, креће ка оближњој Руе Новинс да, уз кафу, сабере закратко нагомилане утиске...
Пролазећи Тргом Тертр (Place du Tertre), очараник би се олако у одушевљењу занео уколико нађе довољно времена да загледању свом препустити сваку боју призива. Доле, низ улицу, чека га чувени ресторан „Le Consulat“. Управо ту, новопечени саживљеник Монмартра већ замишља отиске стопала Амелије Пулен. Кривудавим сокаком Rue de l'Abreuvoir до Трга Далида (Place Dalida). Ех, одатле не бих хтео да се уклоним. Само један век на оној клупи да останем. Бар толико у тој лепоти.
Силазећи ка метро станици Lamarck – Caulaincourt, сетих се одушевљења оног слепог човека којем је Амелија испричала живот у тридесет пет корака доброте. Упамћеним филмским стазама ка гробљу Монмартра, чуо сам кад су звона цркве Светог Јована (Église Saint – Jean–de–Montmartre) огласила четрнаест часова. На време стигох да се разорачарам. Капија је била замандаљена. Нисам успео да поздравим Жака Офенбаха, Едгара Дегу, Хајнриха Хајнеа, тврдокорног Емила Золу... Тад одустах и од Пер Лашеза (Cimetière du Père–Lachaise, 20. арондисман – источни рубови града). Прозборих, себи у браду: „Опрости ми Марселе Прусте. Ти који си трагао за изгубљеним временом. Знам, ни тамо нећу стићи, а нисам вољан да прескачем зашиљену челичну ограду.
Улицом Жозеф де Местр (Rue Joseph de Maistre) намерник долази до Трга Абесе (Place des Abbesses), готово неизоставне сценографије париских филмова новије генерације. Улаз у најдубљу станицу метроа (36 метара) довољно је познат и оним филмофилима који Париз препознају само на фотографијма Ајфеловог торња. Идем првом улицом лево (Rue Houdon) до чувеног Трга Пигал. Отуда, Булеваром Клиши (Boulevard de Clichy) ка кабареу Мулен руж (Moulin Rouge), пола километра белештавих излога заређалих секс–шопова. Чини ми се да би тамо и најпробирљивији перверзњак пронашао играчке пожуде.
Ризница цивилизације
Музеј Лувр (Musée du Louvre) је најпознатије, најзначајније и просторно највеће здање сакупништва светске уметности. Оним срећницима (Парижанима), којима журба није за вратом, највише завидим. У колони намерника, читав сат се млатим некаквим кривудавим пољима усмерења ка улазној капији. Тамо су ме, са фотографским стативом на рамену, сачекали виспрени чувари пролаза. Рекоше: „Господине, ту сачмару нећете унети.“ Унео сам је, пристојно спуштену, иако ми није била неопходна.
Десно од улаза је крило Денон. Од освита цивилизације, преко Месопотамијске културе (Хамурабијев законик) и ископина хеленског времена, до највећих имена романтизма. Више од 35.000 уметнина, посетиоцу довољно да живот ту остави, уколико минут очарања свакој од њих посвети. Милоска Венера (Афродита) дочекује посетиоце. Многи и не застају пред њом. Дугачким ходником ужурбано се крећу ка Ники са Самотракија. Ту један од упосленика Лувра чува постамент статуе од налета оних који пожеле да се са античком „безглавом“ богињом овековече на лошој ауторској фотографији, начињеној мобилним телефоном.
Највиши досези готичког сликарства готово да никога не занимају. Поред „Стигмате Светога Франческа“ (Stigmate di San Francesco; 1295. – 1300.), Ђота ди Бондонеа, већина пролази као крај турског гробља. Тек у предворју галерије ренесансног сликарства, залуталим походницима Лувра заигра срце. Не обазиру се они на стваралаштво Тицијана Вечелија, Рафаела Сантија, Сандра Ботичелија... Битно им је да се „селфи“ фотографијом, пред извиканом „Ђокондом“ Леонарда да Винчија, похвале подједнако далековидим „фејсбук“ пријатељима. У чувеном „Мона Лизином“ погледном пољу метеж, попут оне завриштајне граје, давне 1791. године, на Тргу Конкорд. Страх ме да прођем туда.
Бежећи одатле, многа уметничка прогледања бесмртних стваралаца осташе само колоритно улепшање мог ужурбаног корака. Зауставих се пред сликом Антонија Кампија „Тајна Исусовог распећа“ (Les Mystères de la Passion du Christ). Привукао ме онај детаљ у горњем десном углу слике. Довољно да употпуним гледање кроз све оне измешане боје из периферног вида одбежништва.
Уђох у галерију француског романтизма. Тамо донебесни Теодор Жерико (Théodore Géricault), капиталним делом „Сплав Медузе“ (Le Radeau de la Méduse), покушава да освести клонулу нацију и моралом заодене врхове ондашње власти. У предвечерје 2. јуна 1816. године, француска фрегата „Медуза“ се разбила о хриди западноафричке обале. Не хајући за судбину путника, капетан и његови сарадници су се укрцали на чамце за спасавање и, попут пацова, први утекли са места несреће. Преосталих 149 путника сабило се на импровизоване дрвене сплавове који су се у невреме отиснули да нађу спас. Две седмице глади, жеђи, болести и канибализма, преживело је само петнаесторо најиздржљивијих и најбескрупулознијих. Истина је изашла на видело годину дана након бродолома, када је један од спасених решио да проговори. Желећи да страдање сународника прикаже што верније, Теодор Жерико проналази столара, преживљеника ове несреће, који му даје прецизне пропорције једног од сплавова. Чврсто решен да истраје у намери, двадесет осмог дана јула 1818. закључао се у сопствени атеље. Отуда излази тек два месеца касније, задовољан досегнутом визијом катастрофичног догађаја.
Према писању тадашњег париског дневника „Монитор Универзал“ (Le Moniteur Universel), на промоцији овог надвременог дела светске уметности, надобудни краљ Луј Осамнаести ствараоцу каже: „Господине Жерико, ваш „Сплав“ ни по чему није катастрофалан.“
Уз „Сплав Медузе“ подједнако поносно стоји „Слобода предводи народ“ (La Liberté guidant le peuple) Ежена Делакрое (Eugène Delacroix). То је последње што ћу у овом нашминканом крилу Лувра видети. Крећући се ка излазу, оборих пређашњу замисао. „Смрт Богородице“ Микеланђела Каравађа ме 
подсети на промашена надања и тегобно ишчекивање краја. Ту су и она гледања Ђованија Паола Панинија (Giovanni Paolo Pannini) која личе на добро осмишљене прилоге туристичким памфлетима европских градова осамнаестог века.
Улазим у крило Ришеље (Richelieu). Уверен сам да би се сви они који трагају за суптилнијим уметничким исказима левом издвојницом Лувра радије прошетали. Обрадова ме Клод Лорен (Claude Lorrain). Његово умеће приказа сажимне светлости у покорном простору беше довољно да се сестра моја и ја намах у њега заљубимо. Пуних пет минута непомично гледасмо „Затон у луци“. Неколико секунди дуже, његовог Одисеја који Хрисеиду оцу враћа (Ulysse remet Chryséis à son père). Величанствен приказ „Укрцавања краљице од Шибе“ (The Embarkation of the Queen of Sheba) прелетесмо погледом који беше довољан узгредног одушевљења у зачетку потраге за „Просјацима“ (The Beggars), Петера Бројгела. Истини на вољу, нисмо их пронашли. Можда неком трећом приликом, кад ме моје друго ја убеди да изнова одем тамо.
Пропустих и онај „Брод лудака“ (The ship of fools), мом уметничком познању највећег Хијеронимуса Боша. Ту су, однекуд, искочили некакви Рембранти Хемерсони да ме аутопортретима утеше. И онај потплаћени Антонис ван Дајк изрони да ми „Чарлсом Првим у лову“ (Charles I at the Hunt) прича о некаквој енглеској узвишености. Једино је Петер Паул Рубенс достојанствено наметљив. Он се одмерено самозадовољава приказима његових дебелих жена. Ни од кога не тражи да им се диве.
Непомирљиве даљине Париза
Наилазим на поједностављена премошћења тихог тока Сене. Ниједан од њених извиканих мостова није ме очарао. И тежаку промишљаја намах би се разоблачило да творац блештавила, златом опточеног, каменог здања Александра Трећег (Pont Alexandre III) ни у чему није имао меру. Истина, како замерити насртљивом архитекти Гастону Кузану, кад се наквадратна разметљивост француских и руских владара удружи. Златне нимфе Сене и Неве поставише у врхове лукова гиздавог моста, за вечно сећање на француско – руску алијансу (1892 – 1917.). Да изненадно рођена блискост збратимљених народа дуже потраје, направише они готово исто такво „занебесје“ у Санкт Петербургу – Мост Светог Тројства, Пола Бодина.
Три стотине корака речном обалом, крај неокласицистичког здања Народне скупштине Француске (Assemblée nationale), налази се зграда Музеја Орсеј (Musée d'Orsay). Некадашња станица париске железнице (Gare d'Orsay) 1986. године претворена је у једну од најзначајнијих сталних поставки светске уметности постромантистичког периода. Видех тамо Роденову „Капију пакла“, Монеово небеско плаветнило „Катедрале у Руану“, растрчане коње и разигране балерине Едегара Деге, „Сан“ Жан–Баптиста Детаја, „Голготу“ Николаја Николајевича Геа... Посебно ме опчинила очајничка снага казивања Винсента ван Гога.
На заповед ондашње француске краљице Марије Медичи (1575 – 1642.), Луксембуршки двор, и онај прелепи врт око њега (Jardin du Luxembourg), 1614. године пројектује архитекта Саломон де Брос. Овој размаженој и тврдоглавој жени, супрузи краља Анрија Четвртог, била је потребана нова палата из које ће, након мужевљеве смрти, регенством, бескрупулозно владати Француском. Залуд иком да набраја сва недела ове тврде аутократске главе. Настављајући прогон оно мало француских протестаната, преосталих после зверских погубљења током „Вартоломејске ноћи“ (23. – 24. август 1572.), уз потпору кардинала Армана Жана де Ришељеа, исписује нове границе неморалности и нечовечја, сазрелих у славу вере.
Крећући се са улаза овог величанственог здања, ка згради Луксембуршког двора, оставих најбоље утрошених четрдесет пет минута бивства под париским небом у удобној столици бајковитог врта. Не сећам се о чему сам тада, тако лагодно уваљен, размишљао. Тешко да би ми душе погубљених хугенота (протестаната) опростиле толику лежерност пред раскошном кућом овог задриглог крвника (Марија Медичи). Гледам Латинску четврт. Неуспeли покушај пандана монмартровској поетској моћи у овлаш повученој дијагонали преко непомирљивих даљина Париза. У бистроима ове престоничке четврти изгреву сунца су се сваконоћно надали Ернест Хемингвеј, Салвадор Дали, Луис Буњуел, Мен Реј, Пабло Пикасо... На клупи, пред старом зградом Универзитета Сорбона, основаног 1253. године, сестра ме позива да ослушнем уличног свирача у његовом занимљивом виђењу корзиканске „Солензаре“ (La Solenzara) коју је Горан Бреговић потписао и бестидно понудио америчком музичару Џејмсу Остербергу (Iggy Pop) за потребе филма Емира Кустурице „Arizona Dream“.
Маре (Le Marais), једна од најстаријих и најбоље очуванаих архитектонских целина Париза, готово пола миленијума, била је седиште француске аристократије. Почетком друге половине тринаестог столећа Шарл (Карло) Први Анжујски, краљ Напуља и Сицилије (брат ондашњег француског владара Луја Деветог), на левој обали Сене, изнад Ил де ла Ситеа (Île de la Cité), подиже себи резиденцију. Век касније (1361.), краљ Шарл Пети у Мареу гради Палату Сен Пол, седиште француских аутократа до 1418. године. У јеку Стогодишњег рата, напушта је Шарл Седми и препушта немилосрдном зубу времена. Ни темељни камен њен није опстао.
Овај неговани престонички дистрикт, изузетне културно–историјске вредности, остаје зборно место париског ноблеса све до зачетка пунокрвне владавине Луја Четрнаестог (1661.) који је, преко колена, преломио дотадашње окоштале навике француске елите. „Краљу Сунца“ нимало битан, Маре постепено постаје збрајалиште јеврејског избеглиштва. У приземљима велелепних вишеспратних кућа ничу бакалнице: пекаре, посластичарнице, свећаре, златаре... Добро очуване занатлијске радње, посетиоцу данашњег Париза, неупоредиво више говоре о културолошкој снази француске престонице него што оно извикано здање Музеја савремене уметности „Жорж Помпиду“ (Centre Georges Pompidou) надменом величином уме да исприча.
Двор у славу хедонизма
Залудно је иком да се нада некаквоме одазиву гласа историје на Тргу Бастија (Place de Bastille). Ту је озлоглашени казамат замењен „Јулским стубом“ (Colonne de Juillet), који се даноноћно огледа у нимало привлачној светлоплавој стакленој фасади зграде „Опере Бастија“. Чини ми се да је овом сабласном здању промашајне архитектуре деведесетих година двадесетог века, уругвајског градитеља Карлоса Ота, управо ту место. Колико да језовитом хладноћом подсети на све тегобе заточеника најжигосанијег европског затвора.
Хиљаду шест стотина метара отуда, Улицом Рокет (Rue de la Roquette), капија најпознатијег светског гробља – Пер Лашез (Cimetière du Père–Lachaise). Овде векују земни остаци Марсела Пруста, Жоржа Бизеа, Теодора Жерикоа, Ежена Делакрое, Александра Декарта, Онореа де Балзака, Жана Баптиста Поклена – Молијера, Фредерика Шопена, Жана–Френсоа Шамполиона, Амадеа Модиљанија, Марије Калас, Едит Пјаф (Édith Giovanna Gassion), Џима Морисона...
Версајски дворац (Château de Versailles; Palais et parc de Versailles), занебесни досег хедонизма, израстао је из жеље доконог владара да убије монотонију бивства у раскоши ондашње краљевске резиденције Лувр. Новопечени француски монарх Луј Четрнаести, понет дечачким угодама проживљаја, 1661. године одлучује да себи изгради палату у „дворишту“ очеве ловачке куће. Није се устручавао да гаца по мочварном земљишту ондашње забити Версаја, покушавајући да најугледнијим француским градитељима објасни своје грандиозне замисли, насумично разбацане на 815 хектара подлоканог тла.
Прво проширење, дотад скромне зграде боравишта француских краљева, 1669. пројектовао је архитекта Луј ле Во. Касније је надограђују Франсоа Добреј, Жил Арден–Мансар и Робер де Кот. Током изградње најраскошнијег светског дворца, Луј Четрнаести доноси одлуку да све француске племиће удоми у овом мегаломанском здању. Сумњичаво племство се, испрва, одупирало краљевој замисли да напусти своје поседе и крене у версајске одаје. Непуну годину након тога отимали су се да буду близу владара. Краљ је убрзо прописао и начин облачења на двору, па су се луде утркивале да гиздавилом удовоље силнику.
Иако је двор оскудевао пијаћом водом, Лују Четрнаестом се прохтело да у вртовима Версаја изгради 55 фонтана. Понизни пред владаревим прохтевима, стручњаци су размишљали и о вијадукту који би дворац повезао са 25 километара удаљеним Паризом. Рачуница им није ишла на руку. Снисходљиви припадници највишег слоја су се досетили да упосле оне који ће мотрити на сваки краљев корак током шетње живописним баштама Версаја. Њихово је било да благовремено упозоре ботаничаре о владаревом убрзом доласку, а ови би одмах отварали све славине фонтане на коју се Луј Четрнаести насумичним ходом намерио.
Стигох пред капију Версајске палате када ми рекоше да запослени штрајкују. Изнова поражен погнух главу, схативши да нема ништа од мојега прошетања двором и пољима. Окренуо сам се и намах заборавио чему ходих. Чуо сам однекуд, или ми се само причинио, анђеоски глас Едит Пјаф: „Non, je ne regrette rien“ (Ни за чим не жалим).
Ово су најпознатије вредности Париза које не би требало заобићи. Здања која га чине једним од најпожељнијих свратишта на планети. На срећу мушког рода, много је лепих Јелена, али је само један Парис.
Размишљајући о надахнућу које се рађа из неодољиве духовне снаге путовања, на крају једне од мојих посета Паризу, у тренутку кад сам авионским узлетом из вида изгубио контуре овог чаробног града, обратих се оном делу себе који готово да и у сну нема предаха:
Радозналости моја, кад ћемо изнова у Град светлости!? Место где је Сунце сишло на Земљу.
Утопија
Наслућујем да се Париз, и ове ноћи, дичи безначајним досегом револуционарске утопије: Liberté, égalité, fraternité (слобода, једнакост, братство). Те, олако изречене, одреднице ведре будућности највише пеку оне којима надобудно узвишена престоничка „плава“ крвна зрнца изновно траже скривену генетску ману. Отуда и не чуди што се некакав вампир лоше протумаченог „Курана“ сабио у експлозију безумничке бомбе освете постдеголовској држави.
Палата Тиљери
Непуних пет година након смрти француског краља Анрија Другог (фебруара 1559.), његова супруга Катарина Медичи почиње изградњу Палате Тиљери (Palais des Tuileries) на левој обали Сене, у најужем центру Париза, ту крај величанственог здања Лувра. Ова палата је била седиште свеколике моћи генерацијама тамошњих владара, све до 23. маја 1871. године. У предвечерје једног од прекретничких дана историје, на заповед власти ондашње Париске комуне, спалили су је устаници, каснији творитељи првог светског социјалистичког уређења државе. Од све те величине ренесансног градитељства остао је само Парк Тиљери (Jardin des Tuileries) којим сам се безвољно прошетао.
Краљевска некропола
Базилика Сен Дени (La Basilique de Saint–Denis), на централном тргу истоименог града, петнаест километара од географског срца Париза, безмало читав миленијум отима погледе пролазника. Моћ величанственог досега средњевековног неимарства додатно оснажује чињеница да је ова богомоља првоизграђено здање готичке архитектуре. У крипти катедрале, чије је зидање окончано средином 1144. године, сахрањене су готово све француске аутократе. Управо због тога, ову уводницу уметности готике називају краљевском некрополом Француске. Квазимодовска лепота диспропорције ове грађевине (северна кула била је 20 метара виша од јужне), средином јесени 1840. године, добија ново значење. Након олује, виши торањ бива тешко оштећен, па су ондашњи стручњаци проценили да би најбоље било разградити га, а грађу сачувати за неке боље дане. Тај камен и данас стоји у порти Базилике Сен Дени. Тек крајем прошле године градске власти су расписале петицију за обнову северног торња.
Благовремена резервација
Уколико је икоме на уму да боравак у француској престоници додатно оплемени целодневном екскурзијом (посета Руану, литице Нормандије, виногради Шампање, катедрала у Ремсу...), требало би да искористи погодности благовремене резервације аутомобила преко овлашћених Интернет сајтова. Просечна цена дневног коришћења Интернетом изнајмљеног возила је између 125 и 150 евра. Онима који то занемаре, па аутомобил изнајмљују одласком у једну од париских рент–а–кар кућа, услуга ће бити троструко наплаћена.
Велика капија
Дефонс (La Défonse), новоизграђена област облакодера, седам километара западно од географског центра Париза. Ово језгро економске моћи Француске тешко би привукло иједног трезвеног походника Града светлости да нема оног сулудог здања „Велике капије“ (La Grande Arche de la Défense), данског архитекте Јохана Ота вон Шпрекелсена. Ондашњи председник Франсоа Митеран у бокове ове шупље беживотне зграде сместио је администрацију Француске републике. Чинило му се да ће неко пред тим здањем пасти на колена.
Бесплатно у музеје
Онима који архитектонске вредности Париза подређују његовим изложбеним моћима саветујем да унапред купе пропусницу за музеје „Paris Museum Pass“. За дводневну улазницу у готово сва тамошња зборна места кулуре треба издвојити 48 евра, четвородневна карта стаје 62€, а шестодневна 74€. Истина, који би то срећни моћник успео да ове париске драгоцености у два дана обиђе! Намерницима париских кућа уметности ће изненада лакнути када сазнају да је последњег дана прве седмице у месецу (недељом) бесплатан улаз у готово све музеје Града светлости.
Продавци опијата
Северна предграђа Париза, изнад Булевара Периферик (Boulevard Périphérique) – Клиши (Clichy), Сент Уан (Saint–Ouen) и Обервилије (Aubervilliers), углавном насељавају држављани Француске арапског порекла. Пролазећи Улицом Шарл Шмит (Rue Charles Schmidt), од метро станице Гарибалди (Saint–Ouen) до изнајмљеног стана, редовно су ме салетали улични продавци опијата. Рај ономе ко је склон опсенарском хиру задовољства.
Предусретљивост
На железничкој станици Сент–Лазар (Gare Saint–Lazare), загледаном у мапу Париза, пришао ми уљудни старац да понуди помоћ моме походништву. Тад је моје заљубљење у његов град досегло врхунац. Захвалио сам му се на предусретљивости којом се француска престоница раније више дичила. Редак пример културе опхођења некада чувене париске господе.
Национална опера
Одлучан да Париз укорени културолошком престоницом света, ондашњи француски цар, Наполеон Трећи Бонапарта (Louis–Napoléon Bonaparte), пређашњи председник Друге републике, 1861. године наручује изградњу здања Националне опере. Светски чувену зграду (Académie Royale de Musique) пројектује архитекта Шарл Гарнијер. Ова позлатом нагиздана грађевина пролазнике заслепљује извештаченим сјајем, док им, тобож суптилно, у нишама слављеништва, прича о бесмртним моћима композитора Ђоакина Росинија, Данијела Франсое Обера, Лудвига ван Бетовена, Волфганга Амадеуса Моцарта, Гаспареа Спонтинија, Ђакома Мејербера и Фроментала Галвија. Унутрашњост куполе, над концертном салом, осликао је Марк Шагал (Мојше Захарович Шагалов), чувени белоруски уметник, јеврејског порекла.
Предусретљивост
На железничкој станици Сент–Лазар, загледаном у мапу Париза, пришао ми уљудни старац да понуди помоћ моме походништву. Тад је моје заљубљење у његов град досегло врхунац. Захвалио сам му се на предусретљивости којом се француска престоница раније више дичила. Редак пример културе опхођења некада чувене париске господе.
Мост закључане љубави
Ево ме на Архибискупском мосту (Pont de l'Archevêché). Ово архитектонски најпростије премошћење Сене, од постанка његовог (1928. године), сабирно је место свих оних занесењака који погледом кроз објектив фото–апарата траже најбоље видике париских призора. Њима неприметне, под струком стоје све оне танушне наде у дуги опстанак закатанчене љубави, прикачене на ораду моста. Волео бих да сазнам колико је очаравајућих осећаја у тој множини наивно закључане верности опстало.
Објављено на: http://travelguru.website/blog/