понедељак 27. јун 2016.
Заједно са својим ђацима, гимназијалцима, школске 1952/3. године радном акцијом за обнову земље професор Анатолиј Кесељподигао је школски парк у гимназијском дворишту и градски парк у центру Велике Плане, преко пута кланице.
Градски парк, зелена оаза у центру Велике Плане, заоставштина је послератних генерација које су се избориле да на клупама испод дебеле хладовине платана, липа и по неког четинара путници одморе, родитељи доведу децу да се безбедно играју у природи, момци и девојке, тек закорачили у живот размене прве нежности, пензионери на миру прочитају новине. Навикнути деценијама на његово постојање и присутност не приметимо лепоту и благодати које нам нуди, значај постојања стабала испод чијих крошњи може да се предахне од дугог пешачења, напорног рада, размишља у тишини, размене речи са познатим и непознатим комшијама, сања усред дана на клупама које крију безброј прича из живота сваког од оних који су макар свратили да се надишу свежег ваздха, пусте децу да се истрче и спусте низ тобоган.
Сећања сада већ времешних учесника акције у пошумљавању градског парка и планирању простора за стазе и цветне леје крећу од почетка педесетих година када је гимназијски професор Анатолиј Кесељ, Рус пореколом, са својим ђацима подигао себи за живота најлепше спомен обележје – парк у гимназијском дворишту, са високим боровима и градски парк са платанима, четинарима и у оно време ретким биљним врстама.
Тражећи податке о човеку кога се радо сећају прве генерације плањанских гимназијалаца, у монографијама о Гимназији и Великој Плани, професора Дарка Ивановића и Жељка Ђуровића, наилазимо на белешку о професору Кесељу. Рођен је 1891. године у Змејској, завршио је студије на Лазаревском институту (Филозофски факултет) и допунио учитељске испите у Земуну у периоду од 1923 – 1933. године. У Србији се обрео у време Октобарске револуције и ту остао до краја живота. Започео је каријеру као тузлански васпитач, наставио као учитељ у Великим Црљенима, Дучини, Тополивнику, Заклопачи, Гроцкој, Ритопеку, Симићеву, а последњих девет година радног стажа у Великој Плани од 1950. до 1959. Умро је у Великој Плани десет година касније.
Професор Кесељ припадао је старом типу просветних радника, бележи хроничар Дарко Ивановић, истичући да је био вредан, радан и одговоран. Поседовао је ауторитет професора који се поштује, али никада није био строг и непопустљив. Волео је децу и професуру, рад са децом био је неприкосновен за њега. Генерације ђака су га обожавале и дивиле му се. „Анатолиј је окарактерисан као типични руски интеелктуалац, угледни грађанин и у животу практичан" - бележи о професору Кесељу Дарко Ивановић.
О угледном професору Кесељу његови ученици чувају драге успомене и топла сећања на период када им је предавао предмете из обавезне наставе и подучавао их разним стварима из живота. Од њега су добијали прва сазнања о европским метрополама које је обишао или о њима научио из књига, о земљама света које су им биле далеке и недоступне. Држао је приватне часове ђацима из руског језика и других предмета и никада није наплаћивао услуге.
Био је мост међу генерацијама руске и наше деце, давао ученицима адресе вршњака из Русије, преводио писма и текстове, усмеравао их ка правим вредностима живота. Предавао је руски језик и физику, подучавао генерације руској књижевности и култури, давао поуке о пољопривреди.
Годину дана после смрти професора Анатолија Кесеља, 1970. године, његови бивши ученици, ондашњи угледни грађани Велике Плане, покренули су акцију за подизање споменика човеку који је задужио културу овог краја. Успели су да обезбеде средства, дозволу и простор за спомен обележје омиљеном професору и његовој супрузи Милојки, учитељици. Сматрали су да су се овим чином на достојан начин одужили професору који је оставио дубок траг у њиховим животима, истовремено и граду у коме је провео последње деценије живот. И парк који је његов живи споменик, место које надилази време и простор, које ће и будућим генерацијама бити исто оно што је био ондашњим и садашњим генерацијама - место за сусрет са самим собомо и природом.