Девет деценија Позоришта „Масука“ и живота грађана Велике Плане у складу са позоришном културом

Сањати да идеш у позориште значи да ће ти се остварити стара жеља. По древном тумачењу санописа и веровању у продужене мисли Срба кад утону у снове, закључује се колико важну улогу игра позориште у животима наших људи, посебно Плањана који су за девет деценија постојања аматерске установе културе створили култ позоришта и обавезу да живе у складу са позоришним календаром који им устројава културни живот условљен догађајима на даскама које живот значе. Деведесет и једну годину старо је позориште у Великој Плани. Скоро, па читав век рада што је довољно да се уврсти у познатије позоришне куће које успевају да истрају на овим просторима упркос променама које са собом носи доба кроз које пролази, у инат точку времена који меље све пред собом и духу модернизације која брише старо зарад престижа у складу са животом Стеријиних јунака.

Шојсова кланица с почетка 20. века, некада репрезентативни пример архитектуре и симбол кланичне индустрије, препуштена зубу времена

Стара зграда кланице у центру града, налик средњевековном замку, пропада последњих деценија. Урушавају се зидови и кров, из темеља избија растиње, а на прозорима више нема стакала нити је безбедно кретати се у њеној близини. Зграда под заштитом као споменик културе, занимљиве и оригиналне архитектуре, препуштена је од 1983. године зубу времена, а време и те како чини своје.

Долина Мораве и Јасенице још од римског доба била је позната по поштанском саобраћају

Oд 1840. године актом Министарства унутрашњих послова (Попечитељство Внутрених дела) у Србији је почела да ради поштанска служба устројена по савременим стандардима тадашње Европе. У Србији је и раније постојала поштанска служба, али организована по турским мерилима - "Татарско-мензулански" систем. Још је Карађорђев "Криминални закон" из 1810. прописивао поједине одредбе везане за поштанску службу. Централа поште Србије била је смештена на Калемегдану у здању старе "Мензулане".

Повезивао је две обале више од једног столећа

Старије генерације Плањана земни остаци Старог жабарског моста, бетонски стубови зароњени у дно Мораве, закрчени грањем, камењем и ружним отпадом који са собом носи лењим током кроз равницу највећа српска река, подсећају на време када се са једне обале на другу прелазило преко ускок коловоза прекривеног протрулелим талпама. Још старији, малобројни због давно прошлог времена, знају какву је улогу ова челична конструкција имала за време рата приликом ослобађања источних и централних делова Србије од окупатора. Дуги низ година био је стари мост једина веза овог краја са десом обалом, и насељима преко реке – Ливадицом, Жабарима, Петровцем на Млави.

Морава као најдужа српска река протиче готово кроз половину територије опшине Велика Плана

Године 1969. код села Лозовика, са дна Велике Мораве извучен је стари чамац дужине 12 метара, пречиника један метар. Био ј прекривен муљем и тако конзервиран сачуван од труљења и пропадања. Пренет је код цркве Покајница у Завичајни музеј општине Велика Плана. Чамац је заштићен и покривен надстрешницом, доступан посетиоцима. Научна анализа над њим није извршена због чега се не може поуздано утврдити време настанка. Чамац је уствари дуго храстово дебло издубљено нагоревањем, а претпоставља се да потиче из доба досељавања Срба на Балкан. То потврђује да је река била један од значајнијих водених путева досељеника и староседелаца на полуострву.

Српска национална капа прешла је одавно границе Балкана одакле путује по свету где год иде Србин у потрази за спокојем и бољим животом

Говорити о шајкачи, њеном значају и пореклу, исто је што и распредати причу о береткама, панама шеширу, рубашкама или козачкој шубари. Сви поменути одевни предмети представљају културну тековину једног народа која је на известан начин сведочанство судбине и развоја не само тог народа коме припадају, него и целог историјског и цивилизацијског тока карактеристичног за период настанка.