МЛАДИ И УСПЕШНИ

Глумац млађе герације, Ђорђе Живадиновић Гргур (1990), још од првих корака је био предодређен за позорницу. Он је Петар II Карађорђевић из серије "Равна гора".

Популарност је стекао у серијама „Равна гора“ и „Убице мог оца“, а доказао да је његов лик примамљив и за филм у футуристичкој верзији Београда 2021. „Тмина“. Памте га и као престолонаследника Петра II Карађорђевића због сличности са њим. Прве кораке направио је на сцени позоришта „Масука“, као ђак основац, у представи „Пфуј, Мато, срам те било“, последњем редитељском остварењу Вите Стефановића.

Ђоле је и као мали волео да рецитује, глуми, буде на бини... макар који сантиметар изнад земље. Та разоружавајућа комуникација са публиком пренела се на професију. Определио се за студије дипломатије на Факултету политичких наука, завршио и кад се очекивало да почне каријеру као службеник у амбасадама, одвукла га је позорница у другом правцу. Предност је дао првој љубави – позорници и глуми. Да остане тамо где га је срце вукло помогли су редитељи Радош Бајић, Анђелка Николић, Светозар Цветковић, Љиљана Тодоровић, његови професори на факултету на Новој академији уметности. Каже да није погрешио, задовољан је собом и позивом који му се наметнуо као животно опредељење.

 МЛАДИ И УСПЕШНИ

Ања Милошевић виолом дарује љубав и радост заљубљеницима у музику

Од раног детињства девојчица са кикицама, радозналим погледом и чаробним прстима видела је себе на сцени. Желела је да свира виолину и буде успешна. Тек закорачила у трећу деценију може да каже да је успела у томе, следе успеси и искушења којима се потајно надала. Самостални наступи, награде, концерти, турнеје део су снова које је већ остварила.

Виола у рукама Ање Милошевић буди сва чула. Постаје чаробни штапић принцезе која плени лепотом, таленмтом, ставом и опхођењем. Уме са гудалом и са публиком. Оставља утисак који дубоко урезан у сећања подстиче на размишљање због чега постоји класична музика и због чега је важно да Господ Бог кад дарује склоности буде дарежљив према оваквим музичким талентима зато што ће знати да дарове природе подели са другима, увећавати их и остављати за собом уместо тишене тонове који дирају у душу. Ања делује на подијуму испред публике као вила на месечини окружена свитом вилењака. Чаробно се смеши док свира, грациозно држи гудало, гледа широм отворених очију далеко испред себе. Чини се да сања када свира, као да лагано, магичним додиром гудала увлачи све у свет балских дворана из времена бечких дечака. Овај чаробни свет музике очарао је Ању као малену девојчицу и усмерио је на бескрајно дуг пут тонова пред којима јој сваки пут кад изађе на сцену задрхти срце и пожели да радост свирања подели са другима.

Они су наш понос – наша паметна и успешна деца

Јована Милић одбранила је докторску дисертацију на универзитету у Модени бавећи се последицама које за собом оставља ХИВ вирус

Последњих септембарских дана, пре равно две године, када деца полазе у школу и радују се доживљајима из учионице, Јована Милић, некада брилијантан ђак наше Гимназије у Великој Плани, понела је титулу доктора наука. Остварила је са тек навршених 30 година своје жеље, окончала студије и трасирала себи будућност којој се надају опредељени за подношење жртава науци и друштву, људима и борби за њихово здравље. Од ње се није очекивално ништа мање, нити више – тачно онолико колико може и вреди. А може и вреди много и више од тога. Доказивала је то много пута, чак и онда када је изгледало немогуће да надмаши себе. Сигурни су сви који је познају да се на овоме неће зауставити. Она увек иде крупним корацима напред, далеко види и труди се да се и њен глас далеко чује. Не зауставља се пред непознатим стварима, не може да ћути пред неправдом, не престаје да се бори за друге, са лакоћом пружа помоћ онима који у њу гледају као у извор светлости, очејују спас од болести, наду да је бемислен страх од неизвесног.

Она уме да покаже и докаже, да одбрани оно зашта се вреди борити, да укаже на грешке и пропусте, опомене, посаветује. Рођена је за хумани позив, права докторка којој се верује.

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ 

Марија Пантовић, професорка филозофије о утицају екрана на децу и младе

Све на свету има употребу и золупотребу, каже професорка у средњој школи „Никола Тесла“ у Великлој Плани, Марија Пантовић, наводећи као пример оружје, шећер и динамит... Исто се догађа са екранима о којима све чешће говоре стртучњаци са аспекта злоупотребе и штетних последица. Човек мора да научи да разликује те две функције - шта је употреба а шта злоупотреба. Инстиктивно и разумно свако у себи носи могућност да препозна шта је исправно, а шта не, па и то како треба екран употребљавати, а како је могуће злоупотребљавати га. Злоупотребе су свакако лакше јер је лакше предати се било ком пороку него одупрети се њему. Уз мало вежбе свако може да направи разлику, да схвати шта је добро и да почне да примењује то сазнање уводећи у свакодневни живот правила којих ће се придржавати - каже професорка промишљајући на који начин млади праве штету развоју своје личности уколико претерују у нечему, у овом случају ради се о прекомерном трошењу времена на екране.

Педагог Живкица Ђорђевић о моделима понашања младих и поремећајима изазваним превеликом употребом екрана

Свесна пажња, њено подстицање током развоја и практиковање у психолошком и педагошком раду са децом од вишеструке је користи, каже педагог Жовкица Ђорђевић, у коментару чињенице да је пажња младих последњих година, са седам минута свердена на само седам секунди. Као што усвајамо било коју нову навику, учимо неку вештину или стичемо ново знање, потребно нам је да разумемо начин на који та нова област функционише. За постизање резултата потребна је стална и континуирана вежба која подстиче концентрацију и усмерава пажњу на објекат посматрања. Вежбањем стичемо вештину, постижемо сигурност и стабилност, а као крајњи ефекат рада на себи долазимо до искуственог знања које је резултат свих напора да унапредимо себе. По истом принципу одвија се процес подстицања емоција и јачања когнитивних способности, развоја емпатије и можданих активности.

Кад желимо да променимо начин на који размишљамо, или реагујемо, жељена промена се дешава кроз ментални тренинг који доприноси да будемо стално и потпуно свесни свог окружења. То значи да свесна пажња - свесност, сама по себи, активира мозак на начин који подржава унутрашњи ред и логику.

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

Школски психолог, Сања Павловић, о проблемима младих и разлозима зависности од екрана

Сања Павловић, школски психолог у ЕУШ „Вук Караџић“ у Великој Плани говорећи о проблемима младих и њиховој зависности од екрана каже да јој се ученици обраћају све више и све чешће за помоћ и да то нису превелики проблеми али се ради о ситуацијама које траже мишљење и подршју стручних лица. Млади долазе код ње да размене мишљења, послушају савет психолога, провере да ли се са њима нешто чудно дешава и буду уверени да им се само чини да су постали другачији и помало особени. Често не знају да препознају проблем, збуњени су пред собом и околином, траже одговоре на сва питања и појаве које им изгледају другачије од уобичајеног понашања. Незадовољство, анксиозност, депресија све се чешће јављају код младих. На таква осећања утичу очекивања која намеће друштво, породица, па и сами млади. Везани у великој мери за друштвене мреже условљени су да одговоре на захтеве које им постављају пријатељи с оне стране екрана.