Изузетно вредну уметничку целину у цркви Светог Вазнесења у Старом Селу представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један од  највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић

Црква Светог Вазнесења у Старом Селу, некада Старом Аџибеговцу, подигнута је 1882. или 83. године, није прецизно утврђено због спорне документације на коју се наилази у летописима и пописним листама цркава из периода првог нововековног краља Србије, Милана Обреновића. По категоризацији Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево стављена је на листу културних добара 1986. због иконостаса који је урадио чувени српски сликар оног времена Ђорђе Крстић. Бавио се и религиозним сликарством. Осликао је иконостасе у нишкој Саборној цркви, Чуругу, Лозовику, Старом Аџибеговцу.  То вредно уметничко дело у Старом Селу пуно црвоточине пропада и чека конзервацију како би се оригиналне уметничке слике светаца и библијских сцена сачувале за наредне генерације.

Трновче, jедно од најмањих села у доњојасеничком крају, лежи у долини Мораве од које је удаљено непуна два километра

Малим селима, удаљеним од главних саобраћајница, без мноштва становништва и природних могућности за развој, далеко је теже било да опстану на истом месту кроз векове него већим насеобинама. Ишли су у збегове пред моћним непријатељима, расељавали се, припајали већим селима, враћали на огњишта и почињали испочетка. Такву судбину имала су и данас мала села Трновче, Крушево, Купусина и Пиносава...

Миодраг Стојадиновић у кућној радионици израђује опанке за све прилике. Спретно, са пуно искуства и страсти као да у обућу за фолклорце уплиће део себе. Од старог заната који одумире себи је обезбедио егзистенцију, заједници и потомцима незаборав.

Више од пола века негује се опанчарски занат у породици Стојадиновић. Миодраг је од оца наследио умеће преплитања опута од праве коже, сада покушава да научи сина занату који, судећи по његовом ангажовању не одумире, иако су опанци одавно изашли из свакодневне употребе и постали реквизит етно нслеђа, сувенир и поклон коме се радују наши земљаци широм света. Његови опанци су обућа за све прилике – користе их фолклорци, глумци, љубитељи удобне и меке обуће за по кући, ако неко воли и за излазак. Израђени су од праве овчије коже, украшени кљуновима, или без њих, са преплетом од танких тамнијих трака од кучеће опуте.

Богатство традиције и маштовитост народа у тешким временима огледа се у разноврсности и занимљивости свадбених обичаји од којих су неки надживели све промене и утицај модернизације.

Били су и остали важни догађаји не само за младенце него и за чланове уже и шире породце. Према народном веровању у Србији, ови обичаји будућим супружницима доносе срећу и балгостање. Сем ове симболике поштовање наших обичаја укључује у чин венчања и родбину и пријатеље, због чега су свадбе биле прилика да се гости забаве, развеселе и приреде  доживљај за незаборав младенцима.

Са радошћу се планира весеље, а са радошћу бирају родитељи и парови шта ће испоштовати од традиције кад приређују свадбу. У Великој Плани су некада за своје синове  родитељи просили девојку. Била је то „прошевина“, „прстен“ или „јабука“, како за кога.  Свекар је девојку даривао јабуком искићеном новчићима, свекрва златним накитом.  Свекар и таст, пријатељи од овог догађаја, погађали су се око плаћања и мираза. 

Ово су сјајна деца, без обзира на то што нам је било најављено да ће међу њима бити по неко од њих са проблемима у понашању

Мирослав Николић, тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ који реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Министарства омладине и спорта у седам средњих школа Подунавског, Поморавског и Браничвског округа, каже да се насиље може предупредити превентивним деловањем, разговорима и договором. По њему, народна пословица дубоко уврежена у корене српских породица, могла би да буде један од метода решавања вршњачких сукоба.

Како спречити насиље међу вршњацима, на који начин их анимирати да раде корисне и паметне ствари, подстаћи их да нагомилану негативну енергију не усмере на туче и међусобне обрачуне...

О насиљу међу вршњацима своје ставове и методе за сузбијање насилног понашања износи у оквиру пројекта „НАЈјаче против насиља“ Милош Дилкић, тренер Форум театра, члан ТОК тима за образовање и културу. Правник по струци, запослен у образовању, сарађује са многим школама и установама и бави се формалним и неформалним образовањем деце. Дилкић је почетком школске године био тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ УГ „Свет речи“ који се реализује у седам партнерских средњих школама: Кучева, Великог Градишта, Велике Плане, Пожаревца, Деспотовца и Смедеревске Паланке. Пројкат је подржало Министарство омладине и спорта.