Светски дан особа са аутизмом
Међународни дан особа са аутизмом се међународно обележава 2. априла сваке године, подстичући државне чланке Организације уједињених нација да предузме мере за подизање свести о људима са аспекта аутентичности, питања аутентичности. аутизам и аспергеров синдром ширим света.
Како се у 21. веку о овој теми много више говори него раније, особе са аутизмом и њихове породице и даље имају тежак пут у својим свакодневним животима.
Српски дан особа са аутизмом прилика је да се говори о изазовима, потребама, али и талентима особе са аутизмом. Као друштво све више препознаје значајну укљученост, породице деце са аутизмом и даље се суочавају са бројним припремама – од приступа образовању и терапијама до (не)разумевања средине у којој живе.
„За децу из спектра аутизма, звука, покрета и боја често су начини на које изражавају емоције и комуникацију са светом. Кроз уметност их можемо подупирати и омогућити им да се изрази на свој начин играч има“ истакла света која је. аутизмом нас подсеца на то колико је важно градити друштво које прихвата различитости. Мале промене у понашању – више стрпљења, мање осуде, подршка уместо сажаљења – могу учинити свакодневицу особу са аутизмом и њиховим породицама лаком и квалитетом.
Аутизам је врло сложени поремећај у развоју мозга, који карактерише слаба или никаква социјална интеракција и комуникација, као и ограничени и обнављајући обрасци понашања. Аутизам је поремећај у многим деловима мозга, али се не може сасвим сигурно доказати како они стварају свој утицај на свеукупно понашање организма.
Наслеђе у настанку аутизма има велику улогу; генетски поремећај је сложен и засад се још не зна који су гени за то одговорни.
Уређен број случајева аутизам се повезује са тератогеним чиниоцима који узрокују дефекте у току рођења. Постоје и други (тј. секундарни) узрок аутизма, који се наводи у литератури; тако нпр. десет процената особа са Дауновим синдромом развоја и аутизма. Ови облици аутизма су симптом примарног обољења, и, за разлику од класичног облика, теоретски могу бити излечени.
Од када је Генерална скупштина уједињених нација прогласила 2. априла за Светски дан свести о аутизму 2007. године, УН су радиле на промовисању пуног стварања људских права и основне слободе у заштити.
Током година, направљен је значајан напредак, у великој мери вођен заговорницима аутизма који су неуморно радили на томе да проживљена искуства појединаца са аутизмом доведу у први план глобалних дискусија.
Резолуција Генералне скупштине из 2007. истакла је потреба да се подигне свест јавности о аутизму.
Две деценије касније, глобални покрет се проширио ван свести на активно промовисање прихватања, уважавања и укључивања, препознавање доприноса који људи са аутизмом дају у свом свету.
У Србији Светски дан особа са аутизмом обележава се различитим манифестацијама, као и конференцијама на којима се указује значај подизања свести о аутизму.
Аутизам обухвата широк спектар проблема. У многим случајевима, дијагноза аутизма означава одређене потешкоће у комуникацији и успостављању и одржавању односа са другим људима. Али често ова иста дијагноза може значити и пуну неспособност за независан илан живот.
Тај спектар болести производи и спектар различитих родитељских искустава са аутизмом. Око трећине чине они са високофункционалном децом, који могу да очекују релативно нормалан развој уз додатне терапије и додатне медицинске интервенције — напредак према бољем квалитету живота. Међутим, за већину преосталих, аутизам је дијагноза која представља почетак дуге, често доживотне борбе да се детету обезбеђује задовољавајући ниво људског здравља и окреће се око света, који се окреће
. стручни, у значајном порасту током последњих неколико деценија. Проблеми такође значајно варирају по тежини и дужини. Нека деца имају опсесивна интересовања и проблеме у комуникацији, али могу да говоре и разумеју речено; друга деца су потпуно невербална и не могу да науче основне животне вештине (као што је коришћење ноше или тоалета). Нека деца се након дијагнозе пола врате у нормалан ток развоја након неколико година и након тога живе скоро нормалан живот; друга се животно рву са огромним недостацима. На све ово можемо додати да дијагноза аутизма често зависи од приступа лекарима који познају модерне дијагностичке критеријуме; у супротном, дете може завршити са дијагнозом „дечје шизофреније“ или просто „менталне ретардације“, чак и у развијеним државама.
Из свих ових разлога, научници и лекари говоре о „спектру аутистичног поремећаја“ уместо да једноставно користе реч „аутизам” – истиче др Милош Бабић, молекуларни биолог и неуробиолог који истиче да у великој мери наследе болест.
„Низ веома важних, дуготрајних и разноврсних студија је показао да је наследност аутизма између 80 и 90%.
Дечји психијатар, др сци. мед. Дејан Стевановић, наводи кључне тачке које дефинишу болест, рано откривање и начин лечења.
КАКО СЕ ПОРЕМЕЋАЈ ДИЈАГНОСТИКУЈЕ?
Данас не постоји специфичан медицински тест за откривање или дијагностику аутизма. Дијагноза се заснива на посматрању понашања детета у одређеним ситуацијама, психолошком тестирању и процени развоја, педијатријском и неуролошком прегледу, уз примену структурисаних интервјуа са родитељима. Тим за дијагностику овог поремећаја чини дечији психијатар, педијатар, неуролог, психолог и дефектолог-логпед.
КАКАВ ЈЕ ЗНАЧАЈ РАНОГ ОТКРИВАЊА?
Рано укључивање детета у интензивне третмане показује значајно боље социјалне и академске исходе у каснијим периодима живота.
КАКО СЕ ПОРЕМЕЋАЈ ЛЕЧИ?
Лечење поремећаја приступа се на систематизован начин који укључује специјалну едукацију академских вештина, тренинг социјалних вештина, логопедски третман умерен на говор и језик, и удружених психолошких,. педијатријских поремећаја. Лечење се спроводи применом различитих едукативних, бихејвиоралних, и психотерапијских техника и применом лекова када постоји удружени поремећаји.
ДА ЛИ СЕ И КОМЕ РОДИТЕЉИ МОГУ ОБРАТИТИ АКО МИСЛЕ ДА ЊИХОВО ДЕТЕ ИМА ПРОБЛЕМ?
Често се дешава да се прође и по пар година, а да поремећај не буде дијагностикован, јер дете буде недовољно сагледано само ако постане дефектолога, логопеда или педијатра/неуролога. Најчешће се дешава да деца буду дијагностикована као дисфазија, односно успорено усвајање говора и језика. Веома је важно рећи да је дечији психијатар неопходан у процесу постављања праве дијагнозе и зато родитељи треба да се увек прво јавља дечијем психијатру када постоји о и каквом разговору. језика, друштвене интеракције и/или комуникације.