Корени српске државности
Ту око нас- упознамо Аранђеловац
Одговор на питање: „Којекуде, Карађорђе?“ сугерише читаоцу информације које су усмерене на Аранђеловац и околину, ближе одређује везу вожда Првог српског устанка са територијом данашњег Аранђеловца и местима у директној или индиректној вези са устаницима и последицама важног историјског догађаја који је утемељио корене српске државности.
Повод да се овим темом није везан за јубилеј нити је разлог да се о томе говори узрокован одређеним датумом, дакле намера да се изнова подсећа јавност на личности личности династије прошлости и вера рода у породици. Овог пута у питању је жеља и потребно је да се код читалаца покрене интерсовање да упознају околину у којој живи, да се повежу места Вождовог боравка на овим просторима, упореди списак места и списак места. модерне српске државности и сагледавају видљиве последице тог историјског догађаја.
Још један осврт на Карађорђеву личност овог пута има за циљ да се путем приче о мањем познатом Аранђеловцу и његовој околини, створила трајна архива која је овај положај део самосталне Шумадије. као „капију слободне Србије“, место где је кован идентитет модерне државе, где се спајају мермер и звукови, сударују прошлост и садашњост, где се поглед сеже са видиковца. Букуље на тајне и непресушне изворе минералне воде, Рисовачку пећину и „шарену капју“ симболичног уласка у „рајски врт“ са „хилду“ склуптура и композиција у венчачком мермеру.
Да ли ехо чувеног Карађорђевог питања „КОЈЕКУДЕ“, које „по души те“ истовремено опомиње, упозорава и пита куда смо кренули, још увек одјекује Аранђеловцем и околином, или то само сени одважног вође Првог српског устанка проверавају шта се после њега догодило међу рајом у Србији, нећемо тражити одговоре. Бавићемо се последицама његовог позивања на устанак.
У Аранђеловцу Карађорђе није само историјски лик, нити монументална бронзана фигура у Орашцу. Он је у свакој капи „гвоздене“ воде која крепи путника намерника, у сваком кораку стрмим стазама Букуље и Венчаца и у самом имену главне улице којом свакодневно пролазе поносни на историју и прошлост житељи престонице туризма шумадијског краја.
Његово наслеђе није остало заробљено у Марићевића јарузи 1804. години. Оно се преноси на нове генерације у чијој свести велики Вожд представља громаду српске историје не само по висини и снази, више по заоставштини која сведочи темељима српске државности баш на овим просторима, под Карађорђевим храстом где су се на Сретење, среле српска одважност, снага и воља да оружјем воде борбу против вековног тлачитеља. Прота Атанасије је у Буковику пред општенародни збор благословио „почетак буне на дахије“, њему и устаницима, Вожду и погинулим ратницима дужни смо да се захвалимо чувањем тековина устанка. Зато Аранђеловац никада није био само бања – он је капија слободе, његов Орашац је српски Јерусалим, а његови Аранђеловчани чувари кључа светих вредности лоцираних на овом месту.
Сваки пут када неко од следбеника побуњеног народа српског прође поред старе цркве или застане на извору да се оснажи „гвозденом водом“, проструји му ненаметљиво као ехо оно Карађорђево КОЈЕКУДЕ које се не пита само, него и опомиње да се не одустане, погреши правац, скрене стрампутицом. Знао је он, а и ми исто тако знамо да док год памтимо одакле смо кренули, знаћемо и „којекуде“ даље идемо.
Чувајући предање о њему и његовом кретању по букуљским стазама, није потребно да се запитамо да ли је казивање предака истина или измаштана садржина која има за циљ да ојача његов лик и трајно га устоличи на престо незаборавних ликова српске историје, али је добро за приповедање и чување култа успомена, сетити их се понекад. Постоји предање да су устаници осмислили систем "тихе комуникације" преко шумских пропланака Букуље. Уместо ватре која би открила положаје, користили су одјеке и специфичне звиждуке по брдима опонашајући птице и гласање животиња, како би јавили кретање турских каравана ка Београду. Могло би се рећи да је овај облик комуникације био први шифровани говор послат у етар.
У народу Аранђеловца се још увек прича о огромном запису у подножју планине, близу данашњег парка. Веровало се и верује данас, 222 године после устанка, да је Вожд под овим храмом држао „Ратни савет“ пре Поласку на Београду и дахијама. Јатаганом је, ако је веровати предању, урезао крст и заветовао устанике да не одустају од борбе. Нема поузданих података да дрво постоји, или не постоји, али стари Буковичани помињу са страхопоштовањем чин урезивања крста у свето српско дрво храст које симбилише снагу и дуговечност.
„Којекуде Карађорђе“ на известан начин обавезује све нас који завичајем сматрамо целу Србију да са дубоким поштовањем српске историје и Карађорђевог дела истражујемо чињењем и догађајем. Аранђеловчани поштују своју традицију и негују културну баштину свог краја. повезујући историјске и туристичке тачке Аранђеловца посетама Буковика, Букуље, Орашца, тајним упориштем Рисовачке пећине и других локалитета, оживљавамо прошлост зарад лепше и перспективне слике будућности будућности. испаљен у свет.
Вожд је једним приликом, казују записе предака, окупио старешине и на њихово оклевање одговорио је чувеним: "Кјекуде? Натраг нема, само напред!" 
Због свега наведеног приче о Карађорђу заслужују да их оживимо, јер се у овим крајевима Карађорђе још увек помиње са дубоким пијететом. Он је симбол шумадијског пркоса, не слави се само о Сретењу или било ком другом празнику, присутан је у свакој капи гвоздене воде, свакој букви на ћувику и планинској стази.
Да је достојан славе и поштовања био је мишљења његов савременик, Наполеон Бонапарта. На питање које је највећи војсковођа, француски император је одговорио:
„Лако је мени бити велики с нашим искусном војном и огромним средствима, али далеко на југу, на простору Балкана, на тој војсци. око себе своје чобане, успео без оруђа и само трешњевим топовима, да потресе темељ светог османлијског царства и да тако ослободи свој народ њему припада слава највећег војсковође!”
О свему реченом лако је говорити када се у доброј мери упознавања краја у коме живимо прошлом историјом коју нуди Аранђеловац и околина. Посета свему што нас везује за ове крајеве нуди ново искуство, нови дођивљај и јача љубав према свему што волимо у Србији. „Којекуде Карађорђе“ је с разлогом у првом плану када се помене Аранђеловац и Шумадија.
А каква је веза Аранђеловца и Милоша Обреновића, то је тек прича коју радо приповедају Аранђеловчани не одвајајући се по значају ове две супротстављене историјске личности.