Ту око нас...
Јагодина – између традиције и модерних знаменитости
Ако истражујемо оно што обично не пише у туристичким брошурама зато што желимо да испричамо занимљиве приче о мање познатим локалитетима и људима који живе у срцу Поморавља, на раскрсници путева који воде на све четири стране света, чврсто везујући Јагодину за Коридор 10 и трасу Цариградског друма, доћићемо до занимљивих података који у нама могу изазвати жељу да још боље упознамо Србију.
На само педесетак километара од Велике Плане, у туристичку посету зове Јагодина. Ко би рекао да има нечег занимљивог, непознатог и неистраженог о грду који се последњих година позиционирао као поморавска туристичка дестинација која привлачи бројне туристе из земље и региона.
Јагодина је несумњиво један од најразвијенијих градова у Поморављу, која се уз изузетно повољан географски положај може похвалити брзим и квалитетним напретком у свим областима. Можда најупечатљивију слику оставља као најпримамљивија туристичка дестинација због атракција које чине Аква парк, Зоо врта, Музеј воштаних фигура и Музеј наивне уметности. Ту је и Ђурђево брдо које из године у годину постаје све примамљивија локација коју свако ко први пут долази у град пожели да види.
Не без разлога, на уласку у Јагодину, госта раширених руку, топлом добродошлицом, удобно ослоњен на макету планете Земље, поздрави светски путник, Јованча Мицић, јунак Нушићеве комедије, који не само пореклом него и карактерним особинама, представља симбол града. Духовит, виспрен, мудар, спретан и сналажљив, авантуриста који као светски путник највише воли своју Јагодину, Јованча је оличење духа житеља свог града. А колико има сличних људи који су делом допринели да Јагодина буде поносна на њих занимљиво је позабавити се овом темом. Тако ће место у истраживањима било које врсте и из различитих побуда које воде ка циљу упознавања ширег завичаја наћи Капетан Коча Анђелковић, Аврам Петронијевић, Милан Пироћанац, па и деспот Ђурађ Бранковић.
Запитани какве везе са Јагодином има Милош Обреновић, Ђура Јакшић, Василије Васић,зашто је главна улица посвећена кнегиљи Милици, шта се догодило са прелепом девојком Јагодом која је даривала своју младост и лепоту вечном имену града, долазимо до занимљивих сазнања која су прерасла у легенду. За све посетиоце овог дела Србије тема од посебног значаја је и Јагодинска пивара, коју најбоље и најупечатљивије презентује неодољиви лик српског сељака у народној ношњи, са шубаром на глави, од срца насмејан на свакој флаши.
Док савремена Јагодина расте као примамљив туристички центар који с разлогом, пуни очекивања и знатижеље, посећују туристи из региона, занимљиво је позабавити се и осветли дубоке, мање видљиве, корене који сежу у далеку прошлост неолита о чему сведоче неолитски локалитети у сливу Белице. Уз помоћ кустуса, историчара уметности и чувара традиције у музејским поставкама свако може да нађе инспирацију за проматрање фигурина и продубљивање информација о ауторима најзанимљивијих експоната Музеја наивне уметности. За случајне и намерне посетиоце ништа мање чувеног здања Музеја воштаних фигура право откриће су склуптуре које симболишу историјске личности због којих је музеј деценијама најпосећенија институција у крају.
У Јагодини, престоници смеха одавно је позоришни живот имао значајну улогу. Бавећи се овом темом, обилазећи дестинацију и листајући архивску грађу, откривамо зашто је ћуран важан Јагодинцима, а златни ћуран глумцима као престижна награда на „Данима комедије“. Кажу упућени да су у Клефишовој кланици посебан третман имале ћурке намењене енглеском тржишту. Да њихово достојанство не би угрожавали возови и бука коју праве јездећи Поморављем, било је забрањено машиновођама да употребљавају сирену кад пролазе кроз Јагодину. Била су то лепа времена када су ћурке биле поштоване скоро као и људи.
Ко се сећа дућана и корзоа у главној улици радо ће поделити сећања са нама где су се сусретали момци са девојкама уз неписано правило којом страном се шета и где се застаје. Мирис старе чаршије још увек лелуја Улицом Кнегиње Милице, нема више дућана са фином европском робом и српским опанцима, али има сећања на доба када се у кафане одлазило не само због пића и конзумирања хране, него и због виђења са људима и размене политичких ставова. Кафане су одавно заменили кафићи али дух сећања не бледи на пожутелим фотографијама и у сећањима ретких који су имали задовољство да се науживају у пиву и чашици разговора са ондашњим боеимима међу којима су чувени музичари, сликари, гостујући глумци.
Правећи синтезу старе и нове Јагодине, без помена Ромске махале и музичке традиције Рома прича о Јагодинцима не би имала душу. У Улици Краљевића Марка, делу старе ромске махале, функционисала је ромска заједница по правилима и принципима које су прописивали сами. Весеља, и туговања, сва окупљања и обедовања на улици била су израз заједништва; одавде су потицали сви музичари који су увесељавали кафанске госте и посетиоце вашарских шатри. А вашара је било у Јагодини, као и свуда. Посебну драж овом истраживању доприноси помисао да би се шетајући по Јагодини наилазило на трагове древних заната, попут ковачког или калајџијског, који су некада цветали у чаршији и опстајали захваљујући вештим рукама ромске заједнице.
Шта рећи о селима прелепих имена: Медојевац, Драгошевац, Драгоцвет, Међуреч, Шантаровац, Ланиште, Буковче, Мајур, Кончарево… Све сама поезија. Кад се од мештана чује етимолошко значење топонима очас посла се може саставити прича о свему што повезује људе ових насеља са природим и обичајима који их карактеришу.
Градећи причу о Јагодини подсећајући се прошлости, повезујући људе и дестинације са културом и традицијом, лако је сачинити збирку занимљивих сећања и фотографија које сведоче о вредностима града који из године у годину расте ослањајући се на капацитете који доприносе очувању спрског идентитета и националних вредности. Повезивање прошлости и садашњости показује како град „дише“. Шетајући Јагодином размишљајући о томе шта је било тада, а шта је сада, заправо сведочимо трансформацији Јагодине из турске паланке у модеран европски град, а да притом нисмо изгубили из вида његов јединствени идентитет који га одваја од других средина у региону.
Лепа нам је Србија, ма где се зауставили радост испуни срце, плућа се напуне милином која сугерише да ма где се нашли на путу кроз шири завичај, имамо чиме да се поносимо, али имамо и зарад чега да се забринемо. Лепоту, коју дарује природа и сам Господ, би требало неговати и чувати за нове нараштаје. Да бисмо имали тај однос (страхо)поштовања према свему што представља наше наслеђе и културну баштину, морамо најпре да упознамо и препознамо шта имамо. Кренимо прво од себе и око себе како бисмо стигли далеко, тамо где нас мисли воде и срце усмерава наше видике.