Почетна

У Милошевцу, селу племенитих и вредних људи, 78 километара удаљеном од Београда, у хранитељским породицама после Великог рата до данас, ране тужног детињства без родитељских бриге видали су малишани уз помоћ чиновника породица су хранили чланове породице. најближе родаке.

Социјална установа преко које се хранитељским породицама додају децу на чување,  Центар за породичне смештај деце и усвајање „Милошевц “, до недавно по народној херојини књига као Младен Ђеран. 2026. године пуниће  9 5 година . Кроз Центар је, за непун век од оснивања до данас, прошло више од 6.000 деце без родитељског старања из свих крајева ондашње Југославије и садашње Србије . Када би се у новим условима и новим околностима, сви некадашњи чланови „дечије колоније“ нашли на месту одрастања, настао би нови, још већи Милошевац.

Оно што се никако не сме занемарити је чињеница да се овде велика љубав и пажња посвећује од стране хранитеља деце са сметњама у развоју. Последњих деценија све више је малишана категорисаних као особе са инвалидитетом који се због таквог третмана и општег прихватања хранитеља упућују у Милошевац у већем броју него у другом кругу.

Прве хранитељице биле су: Фрусина Пашић, Перка Здравковић, Смиља Петровић, Милица Лукић, Цвета Ђулић, Бранка Филиповић . Међу најстаријима, недавно су биле скоро вршњачке установе: Бранка Филиповић, Катарина Дешић и Љиљана Ђулић . Пре две године председник Србије Александар Вучић одликовао је хранитељице Катарину Дешић и Брнку Филиповић златним медаљама за заслуге, док је активан Центар одликован Сретењским орденом за област првог степена. заштите-хранитељства . Катарина је однеговала и на животињама пут извела 18 штићеника, Бранка 40. Ова признања припадају целом селу за своје добро које су несебично, скоро читав век, даривали деци без родитељског старања.

Многобројне породице су, преносећи ову хуману делатност на млађе чланове, изведене на путу поред своје деце још по 50 и више малишана збринутих у хранитељским породицама. Одрасли су у њиховим кућама када им је топлина породичног дома била потребна као хлеб насушни. Традиција хранитеља се као породични завет преносила на млађе тако да су данас чукун унуци првих хранитеља преузели одговорност да брину о штићеницима као што су то чинили њихови преци . Милошевац је због тог феномена, место јединствено у свету, на мапи Европе уцртано као село великог срца где је свака кућа отворила широким вратима за децу без родитељског старања одакле су у светоотишли ​​као одрасли и одрасли. породица у које се увек радо враћају као у своје домове.

ПРВА ДЕЧИЈА КОЛОНИЈА

Петровићи, Пашићи, Писаревићи, Лукићи, Ђулићи, Ресавци, Танасковићи, Павловићи, Димитријевићи, Ђорђевићи ... скоро да нема куће у овом питомом другом помоћи. родитељске љубави и пажње . Углед мештана некада се мерио по броју однегованих и збринутих малишана у њиховим домовима, па се данас свака кућа може похвалити дугим списком штићеника који су одрасли на њиховом огњишту.

Петровићи, Пашићи, Писаревићи, Лукићи, Ђулићи, Ресавци, Танасковићи, Павловићи, Димитријевићи, Ђорђевићи ... скоро да нема куће у овом питомом другом помоћи. родитељске љубави и пажње . Углед мештана некада се мерио по броју однегованих и збринутих малишана у њиховим домовима, па се данас свака кућа може похвалити дугим списком штићеника који су одрасли на њиховом огњишту.

У летопису установљено је забележено да је некако с пролећа , 1931. године, из сиротишта у Београду у Милошевцу упућено седморо малишана да се опораве на чистом ваздуху, уз кућу, здраву храну. С разлогом је изабрано ово село јер је Милошевац у том периоду био напредна сеоска средина близу Београда. Намера је била да им угледни домаћини и широкогруди људи ублаже тугу и излече их од болести са којима су уз лекарску дијагнозу и савет за лечење упућивани на опоравка. Прихватили су их најмућнији мештани. Тада нико није размишљао да ће деца, која су овде нашла привремено уточиште, топлину породичног дома и топлу људску руку, остати у селу и да ће то бити почетак хранитеља и дуготрајне делатности на које се односе. И тада и данас житеље села великог срца водила је иста мисао – кад има за двоје- троје наше деце, имаће за још које. Ништа се од тада није променило. Мењали су се само услови живота, љубав према деци без родитеља је расла, а растао је и углед села по доброти и хуманости познатим у целом свету.

У Милошевцу је хранитељство начин живота, традиција која се не прекида ни у најтежим условима. Нема ни једног дворишта без деце граје нити једног члана заједнице у чијим одајама нису одрастала деца из Центра. У домаћинствима житеља овог села смењивале су се генерације штићеника, цео живот ових пожртваних људи био је посвећен колико својој, толико и туђој деци. И никада нико није пито за додатке и плаћања услуга, сви су сматрали да се добро добрим враћа. Тешко су им падали једино растанци, испраћаји у свет деце коју су прихватали и заволели као своју. Држава данас дотира, а и да не даје, опет би било исто, кажу најстарији хранитељи, заветом од својих старијих чланова везани за овај хуман посао.

ТРАДИЦИЈА ХРАНИТЕЉСТВА

У свакој прилици мештани истичу да су увек били и да ће такви и остати - село пуно деце којима је потребна љубав и пажња, топли дом и сигурно уточиште од свих недаћа које су их задесиле на почетку живота. Архивска грађа бележи да су у најстаријим хранитељским породицама од настанка однеговани читави разреди малишана способан за живот. Многи су остали у питомини Поморљавља, скучили се, заснивали породице и сами постали хранитељи. Одвајали су им домаћи парче земље, поклањали окућницу и помагали да заснују породицу.

Све је почело са Дечијом колонијом. Почетак двадесетог века у Милошевцу су се организовале многе задруге које су обежавале напредак и развој. Ратови који су у том периоду захватили Балкан и читаву Европу зауставили су се успон села уз цариградски друм. По завршетку Великог рата настаје процват задругарства. Око 80 посто становништва било је указано у неко од задруга. За село је била најзначајнија Здравствена задруга основана у априлу 1929. године на иницијативу чланова Одбора Земљорадничког потрошачке задруге и здравствених радника Србије и Хигијенског завода из Београда. Две године касније у селу које ће постати колевка хранитеља долази др Матеја Амброжић због формирања Дома за незбринуту децу. Након разговора са др Спасенијом Симићем и члановима одбора Задруге у село стиже првих седам малишана које је др Симић распоредио по најугледнијим милошевачким породицама. Наредне године дошло је још више деце, и тако из године у годину, до данашњег дана траје традиција хранитеља.

У Другом светском рату порастао је број деце без родитеља и родитељског старања. Упркос општем сиромаштву Милошевац није затворио капије хуманости. Нове групе млишана ратних сирочади стизале су у Милошвац, ту и остале. Делили су са децом својих храитеља парче проје, комад сира, суве сланине, носили заједничку одећу. Били су збрнути, заштићени и пригрљени, имали оно што им је тамо негде силом отето и скраћено за сва времена. Како је било током рата, настављено је и после, а у новим условима прилагођено животним променама. Милошевац је, скоро читав век након оснивања Дечије колоније, остао село отвореног срца за све малишане којима је потребна љубав и хришћанска пажња. Остварују хранитељи наду за ову делтност због чега су неке хранитељице донеле одлуку да им ово и званично буде позив. Надају се пензији и као запослене жене проводе читав животни век са децом из Центра у својим домовима.

Нису сви могли да буду хранитељи, ни онда ни сада, чак и ако су хотели. Чувати децу из Центра била је велика част. Породице којима су поверена деца на чување по свему су биле узор у селу. Подразумевало се да су то биле кућне куће, у којима се знао ред, али које су пре свега одисалеубављу према деци која нису одвајана од рођења. И којима је, од свега на свету, љубав била најпотребнија као сигурност за даљи корак у будућности – говорио је савремени психолог у установи, Душанка Бакота , од које смо запамтили породичним принципима да се поводом тога обратила. знало колико је пажње и љубав посвећено деци у тој кући.

- Тамо где видимо да су на отвореним вратима смедеревца поређане дечије чарапице и ципелице да се загреју пре него што ђаци устану и спреме се за школу, где се пуше на столу тек скувано млеко и чај, знамо да је дете на сигурном.

Велики пријатељи Центра су увек биле бројне амбасаде, националне компаније, институције, удружења и појединци... Уз помоћ великог броја акција за децу Милошевца унапређен је и борцима. Са њима су били кад год је требало: Атеље 212, Цоца Цола, Енглисх Боок, Подрум Радовановић, Фондација Новак Ђоковић, Карађорђевићи, Мало Лане, Карнекс, Железара године, Горажде године, Гора Смедер . организована у Улици отвореног срца акција за децу Милошевца, у Подруму Радовановић амбасадорска беба је била именована за прикупљање средстава за Центар.

Хранитељство функционише тако да се све везано за децу одвија преко Центра за породични смештај и усвајање „Милошевац“. Установа државног ранга организује обуку за чување и добијање сертификата за бављење овим племенитим послом. Непосредно врши смештај деце без родитељског старања у друге породице, има увид у рад хранитеља и пружа стручну помоћ којој је дете поверено на збрињавање и васпитање све док се не обезбеђује обезбеђење, враћање обезбеђења. оспособљавања за самосталан живот и рад, најчешће до пунолетства. У Центру су за рад са деком ангажовани психолози, дефектолози, социјални радници, васпитачи, управно и помоћно особље. Децу сваке године посећују и социјални радници из општине са чијег подручја потичу. Постоји јака умреженост веза између Центра и хранитељске породице, као и установе и школе. Центар обезбеђује и адекватан третман деце ометене у развоју . Разлике међу децом не постоје, имају иста права, исту пажњу и исти третман. Колико је развијена свест о важности Центра говори и чињеница да су мештани поклонили плац и кућу за развој инклузивног центра за квалитетну организацију боравка штићеника у селу и већег одрастања потреба са посеб.

ЈЕДИНСТВЕНА УСТАНОВА

Центар за породични смештај и усвајање деце у Милошевцу је јединствена установа по томе што не припада ни једном центру социјалног рада. Као самостална установа има сопствене принципе организације и методологије рада. Постоји низ критеријума који једна породица мора да испуни како би била укључена у програм хранитеља. Тренутно је у 119 кућа смештено 186 малишана свих узраста – од беба до студената. Одабир хранитељских породица зависи првенствено од потребе детета, тако да се не може говорити о општим критеријумима који су примењиви у свим случајевима.

Период одрастања детета прате различите фазе, те се неретко дешава да у осетљивим фазама одрастања буде и проблема, у оваквим случајевима помоћи и интервенција Центра је успостављена пркса. Трајање породичног смештаја је савременог карактера и, по правилу, штићеник остаје у савременој породици док трају околине због којих је дете упућено у Центар. Функционисање основног образовања, здравствене заштите и ван наставних активности је веома развијено за корисничке услуге овог Центра. На овом месту имају комплетну бригу и заштиту, живот им се одвија у кругу породице.