Почетна

Пороци нових генерација - МЛАДИ И АЛКОХОЛИЗАМ
Како препознати проблем и признати да се са тобом нешто чудно дешава?

Алкохолизам у Србији последњих деценија озбиљан је здравствени и друштвени проблем који је постао претња млађој популацији. Према подацима Светске здравствене организације, Србија има једну од највећих стопа потрошње алкохола у Европи, који показују да се око 10 одсто становништва бори са неким од облика алкохолизма. Мада је под притиском стручњака, медија и здравствених асоцијација свест о проблему алкохолизма све већа у Србији, и даље не постоје адекватни облици здравствене заштите у пружању свеобухватне подршке и третмана особама које се боре са овим пороком.

Наш нови пројекат ПОРОЦИ НОВИХ ГЕНЕРАЦИЈА, суфинансиран од стране Градске управе града Крагујевца, подржан је у оквиру конкурса медијских садржаја, за циљ има ову тему.

Овим пројектом скрећемо пажњу заједници да је неопходна подршка целокупног дрштва, али и брига институција и појединаца како би се барем млади едуковали о штетним последицама по психичко и физичко здравље због употребе алкохола.

Како је растући проблем алкохолизма међу младима у Србији у тесној вези са менталним здрављем, из разговора са стручњацима који се брину о здравој младој попуцацији доносимо мишљења и искуствене исказе психолошкиње и педагошкиње, др Ладе Маринковић и Живкице Ђорђевић, о томе како помоћи деци да спознају себе, самим тим заштите себе и друге од штетног утицаја алкохола и зависности која прати прекомерно конзумирање алкохолних пића. Проблем не лежи само у томе да ли је неко стекао зависност него и у томе да научи себе како да избегава ситуације које их воде у пороке. Оне су чешто ангажоване на пројектима заштите менталног здравља младих, а као учеснице трибина у школама и на родитељским састанцима указују пажњу друштву и родитељима на пропусте због којих деца и омладина посежу за чашицом или другом врстом психоактивних супстанци.
Професорка и стручњакиња у области менталног здравља, др Лада Маринковић, често гостује на трибинама у Великој Плани на којима говори о темама од изузетног значаја за развој деце и омладине.
- Кад говоримо о менталном здрављу не би требало да заборавимо основне ствари а то су умереност у свему – у исхрани, пре свега, физичкој активности, слободном времену, у хобијима, свакодневним стварима. Па чак и у томе да радимо посао и бирамо професију у којој ћемо се осећати добро дугорочно. Није лек наћи решење, него је лек слушати – истакла је професорка на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду.
Колико водимо рачуна о менталном здрављу, на који начин лечимо душу, како се опходимо према људима из окружења уколико приметимо да неко од њих осећа страх, има нападе панике, упада у депересивно стање духа, не разуме себе и друге, покушава да се избори са проблемима којима не зна порекло нити има могућности да их сам реши. Ово су питања на која одговоре би требало да потражимо сви заједно, стручњаци, родитељи и друштво у целини.
- Ментално здравље не може остати само ствар појединца, него мора бити питање одговорности заједнице. Управо томе доприносе едукује младих људи у оквиру наставног програма и ваннаставних активности како би у једном природном и развојно најосетљивијем периоду када се баве питањем развоја и формирања свог идентитета били боље припремљени за искушења која им долазе. Едуковањем адолесцената да боље разумеју себе и да боље комуницирају са другима, оспособљававамо их да некоме пруже правовремену психолошку подршку – истиче др Маринковић.

- Млади током школовања морају да стекну сазнања о важности менталног здравља, да науче практичне вештине, технике пружања помоћи и овладају знањем о томе да је пружити неком подршку, укаже му на проблем, а не да да одговор на питање шта да ради, још мање да нуди готова решења. Не ради се о томе да неко ко има проблем одмах добије рецепт и решење јер то не постоји; психолошка подршка је процес подршке, помоћи да особа сама пронађе решење за свој проблем или осећање које има, али му је тешко да се носи са том појавом или осећањем у одређеном тренутку – наводи проф. Маринковић најзначајније ствари које се предочавају младима уколико желе да се баве јачањем менталног здравља сопствене личности и људи из свог окружења.
- Већина људи, имајући заблуду о томе да подршка значи рецепт, мисли да је могуће проблем менталног здравља решити саветом и конкретним одоговорм шта да се ради. Нове генерације су едукованије о поремећајима менталног здравља и карактеристикама које их прате, нарочито депресијама, анксиозним стањима, поремећајима исхране, последицама коришћења алкохола и психоактивних супстанци...То су теме које су обрађиване на пројектима намењеним њиховом узрасту што је показало добре резултате када се ради о разумевању теме и жеље да се напредује у овој области, како све више уочавамо у пфракси, врло важној за младу популацију – истиче професорка Лада Маринковић, стављајући у први план потребу да млади буду активни и корисни у друштву како би показали своје потенцијале и стекли емпатију према потребама других уз поруку младима да у ситуацијама које им се чине нерешиве увек имају коме да се обрате.
Професорка психолошких наука, др Лада Маринковић, истиче да одрасли мало пажње поклањају младим људима зато што се данас инстант живи и да када разговарају са децом улазе у грешку давања савета, а да притом не одвоје време за слушање младих.
- Због тога би требало радити са младима у правцу стицања одређених вештина као што је активно слушање и разумевање онога што нам неко говори. То је некад највећи лек. Није лек наћи решење, него је лек слушати. Мислим да данас, родитељи и сви одрасли мало практикују то, зато у свакој прилици која нам се пружи када се ради о оваквим темама упућујемо апел да слушамо једини друге, да чујемо шта нам неко прича и покажемо да смо зантересовани. Да питање „како си не“ постављамо успут, него ако га поставимо да будемо присутни и чујемо како је та особа заиста.
Бројни су проблеми младих, наводи професорка Маринковић листу која се састоји од разних изазова присутних у периоду одрастања до неочекиваних адолесцентских криза које задесе младе.
- Све више смо сведоци разних врста губитака које млади рано доживе због начина живота, усамљеноси, анкзиозности, депресија, безизлазности, осећаја беспомоћности... Прате нас тешкоће да планирамо свој живот, да правимо дугорочне планове, да се надамо и сагледавамо неку светлију будућност. То је наша реалност и од тога нико није успео да побегне. С обзиром на то да не можемо да утичемо на неизвесност, опшетдруштвене појаве, немила светска дешавања, тешко је наћи начина да човек буде задовољан малим стварима и да у оваквим условима живи без стресова. Потребно нам је да мислимо реално о будућности, посебно младима, али некако као да смо ускраћени тога, посебно млади пред којима је будућност.

Стога би порука била - каже професорка психологије - да чувамо позитиван, а реалан став о животу.
- Можда је непопуларно, али корисно користити се оном излизаном фразом да би требало да уживамо у малим стварима у животу. У контактима, у дружењима и свакодневици. Размишљањем о својим поступцима, преузимањем одговорности за своје понашање према деци, проценом да ли смо довољно са њима и на који квалитетан начин поводимо време са њима... Да се боримо за ментално здравље. Основна ствар је, да не заборавимо, умереност у свему – у исхрани, пре свега, физичкој активности, слободном времену, у хобијима, свакодневним стварима. Па чак и у томе да радимо посао и бирамо професију у којој ћемо се осећати добро дугорочно.
- Млад човек негде у својој свести примећује да се са њим нешто догађа, запажа одређене промене, али како није сигуран о чему се ради, едукација му помаже да препозна шта се са њим дешава. Кад утврди да ли постоји одређена промена или не постоји, на основу тог сазнања тражи одређену подршку да би направио извесну промену код себе. Мислим да свако може да примети да ли је узнемирен, анкзиозан, депресиван, превише тужан, да ли једе превише или премало... Сви ми можемо да видимо да ли смо уклопљени у друштвене законе или нисмо, али не знамо тачно да дефинишемо о чему се ту ради. Таква је то врста проблема и овакве обуке служе да се подигне капацитет да схватимо себе, разумемо о чему се ту ради и како да потражимо помоћ. Коначно, да схватимо да је могуће помоћи и мењати ствари – указује на проблем и принцип решавања проблема педагошкиња Живкица Ђорђевић из Пожаревца, која у контакту са младима тражи одговоре који им помажу да одрастају правилно и здраво.
- Млади људи тешко могу да дефинишу проблем, зато сваки увид са стручњаком, било да сам долази или га неко упућује на помоћ, пролази аспект стицања поверења и стварања добре атмосфере на коју се навикава, а након тога следи процес где покушава да се дефинише проблем. То се најчешће постиже тумачењем неких конкретних осећања које особа има у вези са одређеном ситуацијом. Не долази се до тога брзо и једноставно, то тражи време, стрпљење, добро слушање, емпатију и поверење које се прави између детета, адолесцента и особе која помаже. Било да је вршњак, било да се ради о стручњаку који ће се тиме бавити, или је у питању друга особа за коју се дете одлучило да потражи савет или помоћ. Ово је пут који се прелази кад неко каже „са мном се нешто дешава“ – каже Живкица и наводи конкретне примере за поступке који су устаљени кад неко закуца на врат школског психолога или педагога.
- Недавно сам имала девојчицу која није два месеца долазила у школу. То је био евидентни проблем. Има различитих разлога због чега се нарушава ментално здравље младих – ту су страхови, велика очекивања од себе и других, не прихватање промена, непоштовање друштвених норми... Трагањем долазимо до дефинисања проблема, а потом и циља до кога би требало да дођемо. Трудимо се да тај циљ буде реалан, а кроз заједнички рад долазимо до могућих алтернатива које воде решењу и крају. Идемо на то да сама особа одабиром решења схвати шта је у том тренутку најбоља алтернатива за њу. Ми смо ту искључиво да помогнемо, подржимо и објаснимо чему и ком циљу води тај избор. Дужни смо и да укажемо на који начин ће се тај избор спроводити и које последице ће имати – каже педагошкиња чије је богато вишедеценијско искуство довело да добрих односа са родитељима у решавању оваквих и сличних проблема младих.
- Оно што је евидентно, бар у вербалном смислу, све је мање стигма да се оде код стручњака за помоћ у случају менталног здравља. У психотерапији имамо различите профиле стручњака, просто не постоји стигма кад питате неког да ли би био проблем да особа која има проблем оде на разговор код стручњака. Углавном су одговори „да“ када је у питању неко други, али кад питате да ли бисте ви тражили помоћ, јављају се дилеме. Мислим да је у том смислу неопходно оснаживање деце и омладине, заједно са њиховим родитељима у овом правцу. Адолесцентима је боље понудити некакве развојне програме него помоћ стручњака у смислу разговора са терапеутом. Боље је усмерити их на места где уче социјалне вештине, овладавају вештинама емоционалне интелигенције, како да контролишу своју емоционалност, како да се носе са тешким емоцијама и како се оне спуштају на нижи ниво. Просто, нека врста добре едукације им помаже да уче о себи и другима око њих – рекла је говорећи о контактима са адолесцентима педагог Живкица Ђорђевић, наводећи разне узроке промене стања духа код младих, па и одраслих особа.
- Узроци су многобројни с обзиром на то да се једно биће рађа као беспомоћна јединка са одређеном генетиком. Она, од тренутка кад је прихваћена од стране друштвене заједице, добија неке факторе заштите који ће јој помоћи да буде јака, да се оснажи, осећа прихваћеном и добродошлом, уопштено речено позитивно, а може пак да добије и факторе ризика да буде одбачена. Тај први контакт са средином уствари показује детету какав је свет у који долази. Све даље и даље открива свет око себе, постаје свесно средине у којој одраста, учи шта је добро, шта лоше, шта опасно по њу. Из тих првих фаза како је примљена особа иде поверење у наш свет или неповерење. Важно је за младе родитеље да знају да дете треба на прави начин заштити, понудити му добру емоцију и полако му постављати границе које су неопходне да би оно могло да се носи у будућности са неким тешким и непријатним ситуацијама – порука је коју упућује школски педагог родитељима. Да ситуација може додатно да се компликује постоје примери из живота на које указује стручњак у овој области.zz sa decom
- Могуће је да појава, на коју се указује, немаром од неких бенигних ствари, као што је уземиреност детета зато што су му се другари насмејали, прерасте у појачани ступањ анксиозности, депресивности и затворености у себе, чак до огромних страхова који ће се манифестовати кроз понашање. Један од показатеља стања духа је престанак доласка у школу, повлачење у себе, као и развијања одређених идеја о томе шта се ту дешава због чега је средина против њега. Много тога зависи и од склопа генетике, средине која га окружује и опхођења других лица према тако рањивој особи. Што време више пролази ситуација се погоршава налик нелеченој рани. Од обичне огреботине можете да добијете сепсу, тако да, ако се ментална рана адекватно лечи могу да остану мали ожиљцим, што није страшно, али ако се стање запусти, може довести до трагичних последица. Анорескија се обично завршава смртним исходом, код депресије се развију суициди младих, што је нешто са чим се сусрећемо и што није непознато у нашој средини. Подршка за благовремену интервенцију и дијагностику свакако је прави пут и не треба се плашити да ће лечење бити нека страхота, углавном ће то бити неки програми који помажу особи да изађе из кризе – рекла је у свом коментару о значају теме усмерене ка менталном здрављу младих, педагошкиња Живкица Ђорђевић.
Она каже да се млади кроз поступке околине уче да се носе са изазовима средине управо зато што се налазе у окружењу које може да изазове таква осећања која, ако нису добро припремљени на спотицања на путу одрастања, могу да доведу до тешкоћа у прилагођавању и комуникацијама.

- Требало би учити младе да стварају једну хуманију средину, да не повређују друге и својим поступцима доприносе да се лоше осећају. Није поента да у сваком тренутку кажеш шта мислиш, него да промислиш да ли то неког погађа и какве последице произилазе из таквог опхођења. Млади су – истиче менторка - с једне стране велика добит за сваког младог човека, зато што они одрастају заједно, са друге стране су фактор великог ризика где могу да провоцирају, буду врло сурови, често непријатни и груби. Стога је упутно пратити вршњачке групе и окружење у коме се дете нашло. Имамо људе који лако злоупотеребљавају децу због личног интереса. Цвета криминал који увлачи омладину у сумњиве послове, омладина је жељна лепог живота па неретко користи погрешне личности као моделе понашања. Уосталом, сам живот по себи је изазов и ризик. Како се снађете у њему тако ће вам бити – закључује Живкица Ђорђевић уз констатацију да су за многе погрешне одлуке своје деце криви родитељи због занемаривања, или превеликог поверења у њих.
- Мислим да је јако важно да се одрасли освесте отуђености и да сами пробају да се боре против таквог нездравог стања духа. То нам нико неће решити. Ако сте способни да кажете човеку добар дан, да попричате са познаником, да се насмешите неком ко жели да привуче вашу пажњу, ви сте борац против отуђења. Решење против отуђења нам нико не нуди као пример добре комуникације, ми смо ти који се боримо против отуђења или га правимо – каже менторка пожаревачког тима Креативне педагогије и додаје да се живи динамично и брзо што изискује брзе одлуке.
- Сензације се мењају, млади имају много више слободе него раније, они се раније нађу у ризичним друштвима, у различитим ситуацијама, раније се уводе у свет одраслих, а да биолошки нису сазрели за све промене са којима се суочавају. Мислим да би било добро истаћи да смо сви ми међусобно јако повезани и да морамо бити свесни тога, да смо једна велика мрежа људи, да једни без других не можемо добро да функционишемо, да научимо да приђемо некоме ко је сам, ко је усамљен, ко не може... али и да научимо да тражимо за себе подршку, помоћ кад затреба, да тражимо да нас саслушају... Да будемо про активни било у заштити својих суграђана, било у заштити себе.
- Поента је у томе – наводи искуствено Живкица Ђорђевић - да смо људи, да грешимо у свему и свачему и да кроз контакте са људима видимо грешке. Човек има потребу да идеализује себе и да сматра да не греши, међутим, ако прихвати да је његово огледало други човек који му својим понашањем, гестом, мимиком, емоцијом, било чиме покаже да ли то што он мисли или ради јесте исправно или није, спреман је на суочавање са самим собом. Тај тренутак огледања у другом човеку нам показује да ли смо у праву или нисмо.
***
Пројекат „ПОРОЦИ НОВИХ ГЕНЕРАЦИЈА“ спроводи Издавачка кућа „КОФИП“ на порталу ПЛАНАМЕДИА, финансира Градска управа Града Крагујевца. Ставови изражени у овим публикацијама искључива су одговорност аутора и његових сарадника и не представљају званичан став органа који финансира пројекат.