Данашња омладина не лудује за књигом због чега је све теже утицати на опредељење младих да слободно време користе читајући садржајно штиво.
Духовна криза у коју је упао савремени човек условила је кризу књиге чије су последице најизраженије код деце и омладине. Више од деценије повлачи се паралела између времена када је књига била поштовани „животни сапутник“ човека и новог доба када криза читања негативно утиче на образовање, сиромашење емоција, јасно и прецизно изражавање мисли, отуђивање од спољашњег света и оскудну вербалну комуникацију међу људима. Данашња омладина не лудује за књигом због чега је све теже утицати на опредељење младих да слободно време користе читајући садржајно штиво.
Књига још од првих свитака представља спону између култура и народа. Покретач је промена и друштвеног напретка, средство за учење и уживање. Читање може да обогати и унапреди човека духовно и емотивно због чега је неговање читања брига за сопствену личност и слободу расуђивања, основа за развијање друштвене еманципације и темељно образовање. Криза читања као опште прихваћен друштвени проблем има педагошку, културолошку и општедруштвену позадину. Постојање кризе читања код деце и омладине педагошки је проблем условљен преоптерећењем наставних планова и програма. Културолошки проблем постоје када млад човек не створи потребу за читањем због чега у великој мери изостају друге културолошке и социјалне потребе, а у општедрупотрштвени проблем прераста када се непостојањем потребе за читањем ствара појединац који све што је духовно и емотивно доживљава као нешто непотребно и непостојеће.
Ако се узме у обзир да значајан степен емоција човек може да доживи читањем књига у периоду развоја младе личности имагинарно буђење емоција може значајно да утиче на правилан емотивни развој. Адолесценти заједно са књижевним ликом могу да се припреме на радост или разочарење прве љубави, издају пријатеља, губитак блиских особа, страх од непознатог, низ животних ситуација у којима ће се наћи током одрастања. Читајући постају одважнији, промишљенији и маштовитији, лакше доносе закључке и одлуке. Више знају и имају потребе да надграђују своја интересовања. Отворенији су за размену мишљења, без устезања се упуштају у дебате и јасније и прецизније износе своје ставове. У свету вртоглавог технолошког развоја и доминације електронских медија све вишес су угрожене библиотеке и читање.
Чињеница је да се професори књижевности перманентно сусрећу са проблемом читања, чак и обавезне лектире. Ни трећина ђака не прочита задату литературу, а из школе се излази без „блиског сусрета“ са Аном Карењином, Фаустом, плејадом античких ликова, Шекспирових, Андрићевих, Кишових јунака и осталих дела која обогаћују интелект младог човека. Опште примећена појава да се смањује број људи опредељених за књигу, а међу њима највише је адолесцената којима су виртуелни свет и друштвене мреже привлачнији од боравка у библиотеци, постаје забрињавајућа истина и поражавајућа чињеница за све оне који пишу књиге или подучавају књизи. Многобројна истраживања која се баве проблемом колико млади читају су готово алармантна. Лоши школски програми, „досадна“ лектира, изостанак савремених романа, непромењена листа обавезних наслова, притом заборављена и напуштена навика читања су само неки од разлога зашто тинејџери све мање времена проводе дружећи се са књигом. Када савремене технологије нуде детету неисцрпне могућности трошења слободног времена у лажном и веома примамљивом свету, право охрабрење да није све кренуло у суноврат, представља сазнање да ипак има деце која читају књиге и одлазе у библиотеку. Из тог охрабрујућег сазнања намеће се питање шта урадити да их буде више.
Статистика потврђује да трећина ученика уопште не чита, или чита само оно што мора и да се читалачке навике слабо негују у већини породица. То говори да породица није значајан извор интелектуалних вредности као што је то било некада. Родитељи, нажалост, нису добар пример својој деци, све мање им читају у најранијем дечијем узрасту, нити су подстицајни у периоду када се стиче навика читања и развија љубав према књизи. Они су ти који се жале на непотребну лектиру, обимно градиво, преоптерећен школски програм, притом ретко узимају књигу у руке. За већину адолесцената књиге су потпуно непожељне, прихватају их као баласт који краде време и обавезу коју могу савладати површним листањем поглавља и тражењем скраћеног издања на интернету. Нема више до детаља описаних ликова неког дела и препричане лектире у посебној свесци за књижевност, нити је кул борити се за „читалачку значку“. Ретка је појава да се у друштву говори о књигама, позоришној представи, културном догађају.
Књига још од првих свитака представља спону између култура и народа. Покретач је промена и друштвеног напретка, средство за учење и уживање. Читање може да обогати и унапреди човека духовно и емотивно због чега је неговање читања брига за сопствену личност и слободу расуђивања, основа за развијање друштвене еманципације и темељно образовање. Криза читања као опште прихваћен друштвени проблем има педагошку, културолошку и општедруштвену позадину. Постојање кризе читања код деце и омладине педагошки је проблем условљен преоптерећењем наставних планова и програма. Културолошки проблем постоје када млад човек не створи потребу за читањем због чега у великој мери изостају друге културолошке и социјалне потребе, а у општедрупотрштвени проблем прераста када се непостојањем потребе за читањем ствара појединац који све што је духовно и емотивно доживљава као нешто непотребно и непостојеће.
Ако се узме у обзир да значајан степен емоција човек може да доживи читањем књига у периоду развоја младе личности имагинарно буђење емоција може значајно да утиче на правилан емотивни развој. Адолесценти заједно са књижевним ликом могу да се припреме на радост или разочарење прве љубави, издају пријатеља, губитак блиских особа, страх од непознатог, низ животних ситуација у којима ће се наћи током одрастања. Читајући постају одважнији, промишљенији и маштовитији, лакше доносе закључке и одлуке. Више знају и имају потребе да надграђују своја интересовања. Отворенији су за размену мишљења, без устезања се упуштају у дебате и јасније и прецизније износе своје ставове. У свету вртоглавог технолошког развоја и доминације електронских медија све вишес су угрожене библиотеке и читање.
Чињеница је да се професори књижевности перманентно сусрећу са проблемом читања, чак и обавезне лектире. Ни трећина ђака не прочита задату литературу, а из школе се излази без „блиског сусрета“ са Аном Карењином, Фаустом, плејадом античких ликова, Шекспирових, Андрићевих, Кишових јунака и осталих дела која обогаћују интелект младог човека. Опште примећена појава да се смањује број људи опредељених за књигу, а међу њима највише је адолесцената којима су виртуелни свет и друштвене мреже привлачнији од боравка у библиотеци, постаје забрињавајућа истина и поражавајућа чињеница за све оне који пишу књиге или подучавају књизи. Многобројна истраживања која се баве проблемом колико млади читају су готово алармантна. Лоши школски програми, „досадна“ лектира, изостанак савремених романа, непромењена листа обавезних наслова, притом заборављена и напуштена навика читања су само неки од разлога зашто тинејџери све мање времена проводе дружећи се са књигом. Када савремене технологије нуде детету неисцрпне могућности трошења слободног времена у лажном и веома примамљивом свету, право охрабрење да није све кренуло у суноврат, представља сазнање да ипак има деце која читају књиге и одлазе у библиотеку. Из тог охрабрујућег сазнања намеће се питање шта урадити да их буде више.
Статистика потврђује да трећина ученика уопште не чита, или чита само оно што мора и да се читалачке навике слабо негују у већини породица. То говори да породица није значајан извор интелектуалних вредности као што је то било некада. Родитељи, нажалост, нису добар пример својој деци, све мање им читају у најранијем дечијем узрасту, нити су подстицајни у периоду када се стиче навика читања и развија љубав према књизи. Они су ти који се жале на непотребну лектиру, обимно градиво, преоптерећен школски програм, притом ретко узимају књигу у руке. За већину адолесцената књиге су потпуно непожељне, прихватају их као баласт који краде време и обавезу коју могу савладати површним листањем поглавља и тражењем скраћеног издања на интернету. Нема више до детаља описаних ликова неког дела и препричане лектире у посебној свесци за књижевност, нити је кул борити се за „читалачку значку“. Ретка је појава да се у друштву говори о књигама, позоришној представи, културном догађају.
Предмет подсмеха вршњака су другови са склоностима ка писању, са омаловажавањем се говори о њиховом стваралаштву, кул је код већине оно што пропагира маса, оно што се презентује на друштвеним мрежама, жутој штампи, ријалити програмима. Због урушавања система вредности код генерација које би по следу ствари требало да буду будући носиоци промена и напретка у друштву неопходно је да се овим проблемом позабави читава заједница. Пожељно је да се на нивоу образовних институција покрене кампања у циљу популаризације књиге и одбране читања, организују научни скупови на којима ће се говорити о кризи књиге. Размена искуства и креирање нових програма са садржајима који могу на занимљив и нов начин да допринесу популаризацији књиге и подстакну читање било би од изузетнe користи за читав образовни систем.
Навика коришћења услуга библиотеке готово свуда је иста. У неку од библиотека у Србији учлањено је око 62 одсто ученика. Од овог броја 15 одсто не користи услуге библиотеке, око 18 одсто средњошколаца то чини једном месечно, 20 одсто два пута месечно. Знатно је мањи број ђака који чешће позајмљују књиге, испод 10 одсто. До сличних података дошли су запослени у Градској библиотеци „Радоје Домановић“ у Великој Плани. Иако већину од 2.500 чланова библиотеке чине ученици, знатан је број ученика, око 38 одсто који није учлањен ни у једну библиотеку. Подаци говоре да се око 19 процената ученика сналази како да дође до књиге, 17 одсто ђака изјављује да не воли да чита, а око 7 одсто да их мрзи да иду у библиотеку и воде рачуна о роковима враћања књига.
По речима професорке књижевности у Гимназији Велика Плана, Јелене Златкове, „Ромеа и Јулију“ у првом разреду је прочитало 8 од 30 ђака, „Фаусту“ је пажњу указало само 5 матураната, а „Ану Карењину“ је „савладало“ 7 ученика другог разреда. Слична ситуација је и код професорке Николете Здравковић из ЕУШ „Вук Караџић“, док је у ТШ „Никола Тесла“ број интересената за књигом драстично смањен. По два - до четири ђака прочита повремено нешто од обавезне лектире, каже професорка Јелица Милићевић. Занимљиво је да се у првом разреду средње школе преноси жеља за читањем из основне школе, јер се у том узрасту ипак више другује са књигом. Професорка Златкова истиче да она и њене колеге лако препознају ко није прочитао дело, али зарад поштовања наставног плана и програма нису у могућности да инсистирају на продужавању рокова, истрајности у читању и кажњавању неиспуњених обавеза.
Макар мало познавање лектире, довољно је да се добије прелазна оцена, за више се потруде, а за највише у секцији „Свет речи“ тридесетак ученика показује добру вољу да ради на темељном приказу живота и дела неког од одабраних аутора, два до три пута годишње припремом перформанса и књижевних сусрета. Књиге су се некада највише читале за време распуста. Нови подаци говоре да средњошколци ретко читају баш кад имају слободног времена и кад је оно најмање програмирано. Број прочитаних књига током летњег и зимског распуста у приличној мери одражава читалачке навике средњошколаца, посебно када се ради о књигама изван лектире. Развијеније читалачке навике повезане су са вишим школским успехом ђака, вишим нивоом образовања родитеља и укућана, типом школе коју похађају и окружењем. Најмање читају ученици трогодишњих школа, мало више читају ученици стручних школа, а највише гимназијалци. Чак и пол одређује степен интересовања за књигама.
Девојчице имају знатно већи степен интересовања за читањем, а у градским срединама (55) више се чита него у сеоским (45). Више него забрињавајући податак је да скоро петина младих у свим средина (18 одсто) није прочитала ни једну књигу. Зашто је неопходно развити осећај припадања некој од групација љубитеља књиге и читања у свету поремећених система људских вредности, питање је које се провлачи кроз идеју реализације пројекта. Зато што смо отуђени, осиромашених емоција, хладни и неприступачни, без осећаја емпатије за друге и туђе проблеме, окренути себи и својим потребама. Гледањем филмоваи слика или трејлера видно се наглашавају доживљај и емоције, док се читањем књига и покретањем сопствене маште стварају покретне слике и конципира радња онако како бисмо ми то желели да буде, вођени причом аутора дела, јунака који говри, актера радње. То значи да се читањем развијају додатне емоције и подстичу мождане ћелије у већој мери него што то нуди било која уметност.
Професор Александар Јерков, на књижевном сусрету у Великој Плани, говорећи о читању и кризи књиге, истакао је да се проблем може решити подстицајима и гратификацијом. „Наш задатак није да их терамо да читају, него да бринемо о томе да у маси комуникацијских радњи које морају да чине се нађе довољно времена за похвале и награде за резултате које постижу читањем. Да им објаснимо да није читање само по себи лако, али је важно за успех у школи и животу. Нашу би децу требало подстицати, награђивати, тиме се мало више бавити да би се постигли резултати.“
Раније је читање било, између осталог, бежање од досаде и озбиљан извор сазнања. Данас тако не мисле млади. Рачунари су донели низ предности, али су додатно ослабили читање. По многобројним истраживањима у свету и код нас већина ученика по неколико сати дневно проводи уз рачунар. Није спорно да се и на тај начин учи и напредује, али се често деша да се време троши на дописивања, игрице, најразличитије облике забаве који нису у образовној и васпитној функцији. Рачунари су постали свакодневни део ученичког живота и ту се ништа не може нити би требало променити. Чињеница је да се последњих двадесетак година живот младих озбиљно променио, стигли су нови садржаји и нови изазови, а најлакше је било време наћи за нова задовољства „бежањем од читања“. Дан и даље траје исто, време проведено у школи је исто, само је читање жртвовано да би се дошло до нових садржаја.
Питање за све оне који се баве децом, младима и њиховим васпитањем и одрастањем састоји се управо у томе, како избалансирати обавезе и задовољства. На који начин променити општеприхваћене норме, понудити нове садржаје да би се књига вратила у орбиту интересовања оних којима је најпотребнија и најплодотворнија.