Последња седмица пред Ускрс обележава се у народу као цветна недеља, а субота је дечји празник Врбица
ДАНАС ЈЕ ЛАЗАРЕВА СУБОТА: Празник је у народу познат као Врбица, деци се око врата стављају звончићи, а око струка се опасују врбовим прућем.
Српска православна црква данас обележава Лазареву суботу, празник у народу познат као Врбица, посвећен сећању на последње чудо Христово пред недељу страдања, смрти и васкрсења.
Тада је Христос, према предању, васкрсао Лазара из Витаније. Лазар је, потом, живео још 30 година као епископ на Кипру, где је и сахрањен.
Његове моћи налазе се у Цариграду, пренете 890. године са Кипра, из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом "Христов пријатељ". Овај празник се увек прославља у последњој недељи Великог васкршњег поста и увек у суботу, дан уочи празника Цвети. На Лазареву суботу се беру младе врбове гране, које се освештавају у цркви и деле народа, због чега се празник и зове Врбица. Врбове гранчице симболично представљају улазак Исуса Христа у Јерусалим, где су га дочекала деца.
На овај празник деци се око врата стављају звончићи, а од врбиних гранчица праве се венчићи за главу. У Српској православној цркви, Врбица је дечји празник јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеса“. На овај празник се бере и цвеће које се не уноси у кућу, већ потопи у воду да преноћи, а сутра ујутру се, на Цвети, укућани њима умивају.
Обичај је да се млади међусобно дарују цветом.
Лазар је, након васкрсења, према предању, живео још тридесет година као епископ на Кипру. Кажу да се више никада није насмејао, вечито жалећи за распетим Исусом.
И његово име има јаку симобику. На јеврејском језику „Ел-азар” значи „Бог је помогао”.
Лазарева субота или Субота праведног Лазара црквени је празник који се слави на суботу уочи празника Цвети. Дан је посвећен успомени на Лазара из Витиније кога је, према предању, Исус Христос васкрсао из мртвих четири дана после смрти. 
Прича каже да се после Лазаревог васкрсавања, Исус свечано упутио у Јерусалим. Маса раздраганог света дочекала га је свечано. Поред осталог, у рукама су носили палмине гранчице.
Палмине гранчице данас су замењене врбовим прућем. Оно се благосиља у цркви и дели верницима, а врба је веома изабрана због једног значења које је на нашим просторима присуство још од времена старих Словена – она симболизује другу болест, одагнава другу болест. томе се крије и одговор на питање зашто се овај празник код нас зове још и – Врбица, пише историјскизабавник.рс.
Коју симболику носи име Лазар
Лазар је, након васкрсења, према предању, живео још тридесет година као епископ на Кипру. Кажу да се више никада није насмејао, вечито жалећи за распетим Исусом.
И његово име има јаку симобику. На јеврејском језику „Ел-азар” значи „Бог је помогао”.
Мошти Лазара почивају и данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра. У Китону код Ларнаке, где су раније боравили остаци, стајала је надгробна плоча са натписом „Христов пријатељ”.
Ваља, кажу стари, због тога децу обући свечано и пустити их да се радују јер је ово њихов дан.
ЛАЗАРИЦЕ
Реч је о неудатим, младим девојкама које, лепо обучене и богато окићене, иду од куће до куће и певају. Домаћини их поздрављају и дају симболично тако дочекујући летњи период који је пред нама. Важан сегмент традиције чине и Лазарице – ритуалне поворке девојака које су некада обилазиле село певај и. Овај обичај има јасну иницијацијску димензију: учешће у поворци означавало је прелаз из девојчице у девојку спремну за удају. Песме које су изводиле биле су прилагођене домаћинству које посећују, а веровало се да доноси срећу, плодност и заштиту. Даривање лазарица храном или јајима није било само знак гостопримства, већ и промена симболичког благослова.
Цвеће
На Врбицу се бере и цвеће, неко које означава лепоту, дрен за здравље, љубичица за мирис, а врбове гранчице за напредак. Цвеће се остављало у дворишту и поливало водом да би се сутрадан, на празник Цвети, плели венчићи.
Врбица и Лазарева субота тако функционишу као прелазни тренутак – не само у литургијском смислу, већ и у сезонском и друштвеном циклусу. То је време када се зима симболично затвара, а пролеће дочекује кроз ритуал, игру и заједничко окупљање. Право у том слоју – између религије и фолклора, између детињства и зрелости, између зиме и пролећа – лежи њена трајна снага и значај у савременом друштву.